Južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija još nije izgubljena, ali bi se političari u Beogradu tim problemom morali daleko ozbiljnije baviti. To što se oni međusobno svađaju ide samo na ruku albanskim separatistima koji žele da otrgnu taj deo srpske teritorije. Rusija je spremna da pomogne svojim međunarodnim autoritetom da se ispravi nepravda prema Srbima ali Beograd mora biti mnogo aktivniji i stalno upozoravati OUN i svetsku javnost o tome šta se sada događa na Kosovu i Metohiji.
To, između ostalog, kaže Viktor černomirdin, bivši premijer Rusije a sada ambasador u Kijevu, dopisniku našeg lista u ekskluzivnom razgovoru za “Novosti”…
Povod za razgovor sa černomirdinom bio je izlazak njegove knjige “Vizov” (izazov) iz koje su “Novosti” dale izvode u dva nastavka.
Za vreme našeg boravka u Kijevu svi tamošnji TV kanali objavljivali su vesti iz SAD o tome da američki pravosudni organi očekuju da se černomirdin pojavi kao svedok na suđenju bivšem ukrajinskom premijeru Petru Lazarenku, koji je optužen za nezakonito prebacivanje ogromne sume novca na račune u SAD pa se tamo nalazi u kućnom pritvoru. Svakako je zanimljivo zašto baš sada traže kao svedoka černomirdina kad je američkim istražiteljima poručivao da je spreman da se sa njima sretne u Kijevu ili Moskvi.
HAG JE FARSA
ZBOG toga smo na početku razgovora pitali černomirdina radi li se o nekakvoj osveti Amerikanaca za to što je u knjizi “Izazov” napisao da je rat u Iraku bio organizovan po istom receptu kao i NATO napad protiv Jugoslavije.
čERNOMIRDIN: To što sam napisao u knjizi i sada mislim i što vreme više prolazi sve je više dokaza da su Sadam Husein i Slobodan Milošević bili Amerikancima samo dobro opravdanje da krenu u vojne akcije. Teško mi je reći zašto sada iz SAD stižu vesti o tome da bi ja, tobože, trebao biti svedok na suđenju Lazarenku. Više puta sam izjavio da sam spreman da u svako doba primim u Kijevu ili Moskvi istražitelje iz SAD i odgovorim na bilo koje njihovo pitanje.
NOVOSTI: Vi u knjizi “portretirate” neke zapadne političare kao nedovoljno samouverene, pa i smešne. Havijera Solanu opisujete kao komičnog neurotičara koji ne može mirno da sedi na mestu ali ne štedite ni najbliže Klintonove saradnike “mamu-šeficu Olbrajt” i njenog đačića, poslušnika Strouba Talbota, koji je stalno nešto pita telefonom. Prošlo je četiri meseca od izlaska knjige, jeste li od njih dobili nekakvu reakciju ili komentar vaše memoarske knjige?
čERNOMIRDIN: Za sada nisam čuo niti video njihove komentare. Možda se i pojave kad knjiga izađe na Zapadu.
NOVOSTI: Odlučili ste da napišete knjigu o svojoj pregovaračkoj misiji tek kad su Amerikanci napali Irak. Zašto baš tada?
čERNOMIRDIN: Mnogi politikolozi sada govore: da nije bilo Slobodana Miloševića svejedno bi se našao razlog za rat protiv Jugoslavije tačno kao i u Iraku… Na Balkanu do sada nije mnogo toga rešeno. Eto, prolaze godine a koji je rezultat? Zapad se okrenuo drugim problemima pa više niko i ne postavlja pitanje realizovanja rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine. To što su SAD i Zapad izgubili interesovanje ka tom problemu i što je ostala samo tuga miliona vaših građana meni je sasvim jasno. Vaša sudbina naterala je mnoge naše građane da ozbiljno porazmisle šta se to događa u svetu. U knjizi pišem da su mnogi naši građani, ne bez razloga, u proleće i leto 1999. postavljali zabrinjavajuće pitanje: ne čeka li i našu zemlju u perspektivi nešto slično jugoslovenskom raspadu? Nisu li bojeva dejstva NATO protiv Jugoslavije svojevrsno upozorenje Rusiji?
NOVOSTI: U poređenjima agresije na Jugoslaviju i Irak, ima li razlike?
čERNOMIRDIN: Glavna razlika između Jugoslavije i Iraka je u tome što su sada neki političari u Evropi progledali i nisu više bili slepo poslušni pred Amerikom. Šteta je da nisu davno shvatili da se ne sme napadati ni Jugoslavija.
NOVOSTI: U knjizi ponavljate svoj dobro poznati stav da se suđenje u Hagu Slobodanu Miloševiću pretvorilo u farsu. Hoćete li to pojasniti?
čERNOMIRDIN: U knjizi pišem da se sud nad Miloševićem pretvorio u farsu, a bivši predsednik Jugoslavije počeo je nastupati ne kao optuženi već kao tužilac, principijelno se odrekavši advokata. Zar to nije sve tačno?
NOVOSTI: U Jugoslaviji a sada u Srbiji i Crnoj Gori su podeljena mišljenja. Deo stanovništva smatra da Miloševića nije trebalo izručivati Hagu i da je tim okaljan ponos a drugi deo veruje da se Beograd oslobodio velikog pritiska SAD i Zapada. Hipotetički gledano, šta bi bilo da đinđić nije predao Miloševića? Još više bi jačao međunarodni pritisak? Bilo bi još veće siromaštvo?
čERNOMIRDIN: Sve bi bilo kao i danas… Da su mu sudili u zemlji, dakle, da ga nisu izručili Hagu, ništa situacija ne bi bila gora nego što je danas u Srbiji i Crnoj Gori. Šta su to u Beogradu dobili od toga što je đinđiću bilo obećano? Sve je to bila velika igra. Rezultat svega toga je bruka na međunarodnoj sceni.
FRANCUZI ZA PODELU
NOVOSTI: U jednom od intervjua izjavili ste da je Moskva upozoravala Miloševića o tome što mu se može dogoditi. Možete li reći ko ga je i na šta upozoravao?
čERNOMIRDIN: Kad su bili završni pregovori o BiH naši diplomati, sa kojima se sretao Milošević, govorili su mu da mora biti svestan da će uskoro na red doći problem Kosova i Metohije. Bilo je za očekivati da će Albanci, uz sufliranje sa strane početi sa provokacijama.
NOVOSTI: Pre poslednje faze sukoba, i nakon toga agresije NATO, u Beogradu su se mogle čuti tvrdnje kako je Milošević “američki čovek”… Kakve su vaše spoznaje i utisak o tome?
čERNOMIRDIN: Ja sam, takođe slušao priče o tome kako je navodno Milošević američki čovek. Bilo je mnogo izmišljotina, kako je tobože završio fakultet u SAD, da je tamo živeo pa zato dobro govori engleski i slično. O političarima se svašta priča pa je tako bilo i sa Miloševićem. Ja nisam poverovao u te priče.
Drugo je pitanje je li Slobodan Milošević mislio da može nadmudriti Amerikance. Epilog njegovih odnosa sa Amerikancima je poznat.
NOVOSTI: Zanimljivo je da u knjizi tvrdite da su evropski lideri bili slabo informisani o tome šta se zbiva u tadašnjoj Jugoslaviji. Pišete i to da je Francuska bila za podelu Kosova a o tome se i danas sve više govori.
čERNOMIRDIN: Moji zaključci su na osnovu susreta i razgovora sa evropskim liderima. Susrećući se sa predsednikom Francuske, Širakom, nemačkim kancelarom Šrederom i drugim liderima, shvatio sam po mnogim pitanjima jugoslovenske situacije oni uopšte nisu bili u toku stvari. Molili su me da ih informišem.
Bilo je primetno da Francuska ima drugačiji stav od ostalih. Širaka je posebno interesovao problem Kosova. On je o tome razgovarao i telefonom sa predsednikom Jeljcinom i inače se češće obraćao Rusiji… Francusko rukovodstvo je bilo za to da se podeli Kosovo na srpski i albanski deo.
NOVOSTI: U knjizi opisujete kako je u vreme NATO agresije Slobodan Milošević tražio od Rusa oružje s kojim bi se mogle pojačati pozicije jugoslovenske armije. No očito je da su mu takve nade davali generali koji su stizali iz Moskve.
čERNOMIRDIN: Tačno je da je Milošević pod uticajem određenih ruskih političara i vojnih lica tražio oružje i to u što kraćim rokovima. Ko je Miloševiću obećavao oružje, ja zaista ne znam. Kad je meni Milošević govorio da mu je potrebna konkretna vojna podrška, ja ga nisam lagao. Govorio sam mu ono što je zapravo bila direktiva rukovodstva Rusije… Na toj etapi nikakve vojne pomoći nije moglo biti. Objašnjavao sam Miloševiću ali i sada to činim: ta pomoć bi bila medveđa usluga Jugoslaviji jer bi još više ražestila NATO: Rusija bi se tako uvukla u rat. Ja sam morao po tačkama objašnjavati našu poziciju. U Beogradu sam objašnjavao da u Rusiji živi više od 20 miliona muslimana. To je dva puta više od stanovništva Jugoslavije… Za nas je glavno bilo da se zaustavi bombardovanje Jugoslavije.
“Nadareni generali”
NOVOSTI: General Leonid Ivašov koji je kao prvi vojni diplomata učestvovao u pregovorima, u nekoliko intervjua Vas je optužio da ste vi prevarili Miloševića i nagovorili ga da napusti Kosovo i najverovatnije ga izgubi zauvek. Vi o sukobu sa generalima pišete malo i u knjizi. Možete li nešto opširnije reći o tome?
čERNOMIRDIN: Nisam čitao intervjue generala Ivašova. Ali, ko je zapravo on. Ivašov je “parketni general” bio je rukovodilac jedne uprave u Generalštabu. Kad je mene Jeljcin imenovao za pregovarača između Vašingtona i Beograda, ja sam predložio da se odredi i deo vojne delegacije jer mi je bilo glupo da na pregovorima, s jedne strane sedim ja sam, a sa druge desetine Amerikanaca među kojima su bili i generali, koji, doduše, uopšte nisu otvarali usta. U tim intervjuima Ivašov precenjuje svoju ulogu. Zato sam i napisao onaj deo u knjizi o sporu sa generalima.
Lako je biti principijelan kad sam ne stradaš i odgovornost nizašta ne nosiš. Reći ću još žešće, ne zbog osećaja uvređenosti već zbog pravičnosti: zašto ti stratezi i taktičari nisu koristili svoju nadarenost za rešenje konflikta kod sebe, pod nosom, da se ne lije uzaludno krv ruskih momaka i mirnih stanovnika u čečeniji?
Pa ti su generali morali znati stav Jeljcina koji nije niti pomišljao da šalje oružje Miloševiću. General Ivašov i njegovi istomišljenici neka sebi postave pitanje jesu li davali lažna obećanja. Nisam ja prevario Miloševića jer mu nisam nudio nikakvo oružje a on je i sam bio svestan da nema nikakvih šansi da pobedi NATO.
NOVOSTI: Pišete da je Jeljcin stalno požurivao da se što pre postigne dogovor. Zašto je to činio, samo zbog kredita, ili…?
čERNOMIRDIN: Tačno je da nas je Jeljcin požurivao na kraće rokove. Za to su bila dva razloga. Prvi, da prestane krvoproliće i drugi je bio vezan za našu unutrašnju situaciju. Rusija je tada bila u dosta teškoj ekonomskoj situaciji, a direktno na nas se pravio jaki finansijski pritisak. činilo se to mešanjem u razvoj ekonomskih odnosa sa Zapadom. Baš u to vreme su bili pregovori sa Londonskim klubom o restrukturiranju dugova bivšeg SSSR-a. Američki investicioni fondovi su imali od 10 do 15 posto dugova bivšeg SSSR-a. Sjedinili su se u jedan pul i počeli nastupati za to da budu stroži uslovi. Ako Međunarodni monetarni fond ne da Rusiji obećani kredit o pitanju restrukturiranja duga bivšeg SSSR-a neće se niti raspravljati a Rusija će se naći u bankrotu, što naravno nije bilo u planu naše ekonomske politike. Zaključak je bio da Rusija pojača svoje mirotvorstvo a ne da ga obustavi.
NOVOSTI: Uskoro će u Hagu početi drugi deo suđenja Slobodanu Miloševiću, njegova odbrana. Ako vas Milošević pozove kao svedoka hoćete li se odazvati?
čERNOMIRDIN: Sve što sam napisao u knjizi o susretima sa Miloševićem spreman sam da ponovim bilo gde. Ne slažem se sa onima koji sve grehe za ono što se dogodilo na Balkanu svaljuju na Miloševića. Deo krivice sigurno snosi i on, ali nije pošteno sve svaljivati na njega. Dakle, ako Milošević smatra da bi mu u odbrani pred sudom pomogli neki moji stavovi iznešeni u knjizi, ja sam spreman da dam izjavu, tu u Kijevu, Moskvi, ali, ako treba, čak i pred sudom u Hagu. Svestan sam da se moja objašnjenja neće sviđati Amerikancima, ali za mene je najvažnija istina.
KOMPLEKSI SOLANE
čERNOMIRDINU se nije sviđalo kako na zapadu sataniziraju Miloševića i od njega stvaraju monstruma. Zato je uz biografiju Miloševića dao i portrete mnogih svojih sagovornika.
-Psiholozi koji su analizirali način mišljenja S. Miloševića kao i karakterne osobine njegovog ponašanja ocenjivali su da je u njegovoj prirodi sklonost konfliktu. Tvrdili su čak da je Miloševićevo mišljenje sklono katastrofičnosti… Interesantno kakve bi “komplekse” našli ti isti psiholozi gospođi Olbrajt ili Klintonu? No, i bez psihologa, bilo koji čovek bi mogao da primeti vrlo “čudnu” neadekvatnost ponašanja nekih učesnika te drame. Nije li čudno, na primer da Havijer Solana, taj intelektualac iz porodice naučnika-hemičara i sam profesor fizike, zatim ministar kulture, potom ministar spoljnih poslova koji je u mladosti bio jarki protivnik NATO i ulaska Španije u tu organizaciju, kao mirotvorac postane generalni sekretar NATO? Pri njegovom aktivnom i vrlo agresivnom učešću sprovodila se akcija NATO u Bosni a zatim nova nečovečna operacija u Jugoslaviji, piše černomirdin dodajući da ponašanje Solane ne može da objasni nikakva psihologija, već samo ironija sudbine.
DOSTOJEVSKI I OLBRAJT
– O miroljubivosti Madlen Olbrajt u odnosu na Jugoslovene koji su joj u godinama fašističke okupacije dali gostoprimstvo i spasli joj porodicu ja bih govorio sa oprezom (suzdržano). Ponekad se sticao utisak da ona doslovno hoće da se osveti za milosrđe Srba ka njenoj porodici. Izgleda da je opet u pravu naš ruski genije Fjodor Mihajlovič Dostojevski koji je govorio da mi ne volimo te koji su bili dobri prema nama u teškom trenutku jer se stidimo svjedoka naše slabosti i nemoći, piše černomirdin u svojoj knjizi.
