„Nisam došao u otadžbinu sa plastičnom kesom punom para da otvorim neku firmu i globim svoj narod, nego sam doneo projekat velike vrednosti od koga bi cela nacija imala koristi“.
Iako za neupućune mogu da zazvuče kao pravdanje, ove reči srpskog biznismena iz Švedske Slobodana “ Bobana Petkovića više upućuju na stanje i atmosferu između matice i naših u svetu, od kojih je primer ovog uspešnog čoveka iz Malmea samo gorka ilustracija: u više navrata nudio je i predlagao rešenja po ugledu na svoja zapadna iskustva, kao neku vrstu svojevrsnog „švedskog stola“, ovde su ona posle izvesnog vremena zanemarivana, da bi na kraju “ otišao u politiku, ne bi li ostao i pomogao Srbiji.
Prilježniji čitaoci setiće se projekta „švedskog industrijskog sela“ sa kraja 90-ih prošlog veka, po pouzdanim procenama vrednog oko 10 milijardi evra, realizovanog u saradnji sa Vladom Švedske u većini postkomunističkih zemalja, sa namerom da se van velikih gradova stvore moderne industrijske zone koje bi omogućile ulaganja bez carinskih ograničenja. Danas ovakve zone rade u Vroclavu u Poljskoj, u Tatar banji i Nijarađi u Mađarskoj i u Bratislavi i Slovačkoj, a ovde se uprkos početnim prihvatanjima i u garnituri Ante Markovića i Slobodana Miloševića od predloženih 130 poslovnih i dve hiljade stambenih zona nije ništa ni zapatilo.
Kako napuniti budžet
U vremenu kada od Srba iz Evrope stiže glas o pokušaju da se saberu i organizuju kao i drugi zreli narodi Petković ponovo nastoji da tome pruži svoj doprinos “ njegov potpuno drugačiji program privatizacije i želja da naše iz sveta na takvim osnovama organizuje ne bi li postali istinska politička snaga da ovde menjaju uslove života “ suština su osnivanja Evropskog bloka, partijske koalicije koja insistira da i srpsko rasejanje dobije ravnopravan status u eventualnim izbornim trkama i pokaže šta predlaže biračima kao rešenje da bi se ovde bolje i sigurnije živelo.
“ Zalažemo se za nacionalno jedinstvo dok se ne izabere onaj način privatizacije koji će ovoj državi obezbediti nesmetano punjenje budžeta. A kad se obezbede „bunari privređivanja“ onda možemo politički da se razvrstavamo iza raspodele budžeta koji smo zajednički postavili. Privatizacija koju predlažem polazi od iskustva drugih, a sve sa ciljem da se stabilno pokrije javna potrošnja i time stvore uslovi da ljudi ovde ulažu sa većom sigurnošću “ objašnjava Petković, ističući da je suština političkog uticaja ljudi iz dijaspore u matici bazirana na dve stvari “ valjani program i svi pod jednim „kišobranom“. Treba, smatra on, prestati sa kritikama, kao što je to rađeno u vremenu Tita, Miloševića, a nastavlja se i sa današnjom vlašću i umesto toga ponuditi konkretne programe i predloge.
Životno i poslovno iskustvo našeg sagovornika stoji iza njegove računice koja objašnjava šta je to „drugačija privatizacija: među našim ljudima u svetu ima sigurno milion onih koji su kreditno sposobni, sa stabilnim mesečnim prihodima, te su u stanju da godišnje odvajaju između tri i pet hiljada evra. To znači da postoji potencijal da se godišnje u Srbiju unese između tri i pet milijardi evra.
“ To je izvanredna garancija da se ponudi koncept privatizacije na bazi dugoročnih kredita, našima iz sveta prepoznatljiv, gde bi oni kroz kreditno zaduženje oslobodili svoj inicijalni kapital za direktno ulaganje u ovdašnju proizvodnju. Priliv o kome govorim je kreditni potencijal za sto milijardi evra, jer je stabilna garancija upravo u sredstvima naših ljudi napolju “ veli Petković, podsećajući da je četiri puta brojnija Poljska imala otprilike isto toliki ulazni kapital, što je dovelo na vodeću poziciju među zemljama Istočne Evrope.
Ovako to izgleda na mikro planu: prodajom nekog iz bogate ponude viška poslovnog prostora sa godišnjom ratom od pet hiljada evra, naš čovek iz sveta dopunio bi tim sredstvima budžet države, a ova bi, recimo, skinula sa svog troška petoro penzionera zahvaljujući upravo kreditnoj sposobnosti povratnika iz rasejanja. Margaret Tačer je svojevremeno, podseća naš sagovornik, problem ogromne javne potrošnje rešila jednim potezom “ privatizacijom rudnika skinula je sa budžeta 560 hiljada rudara što je kao signal kreditne sposobnosti automatski otvorilo vrata ulagačima.
Lični primer
Njegova životna priča umnogome podupire ovakav pristup. Završivši ekonomiju u Švedskoj i studirajući sistematski liberalni kapitalizam i posle redovnog školovanja, Petković je ušao u „šemu“. Od prve ušteđevine kupio je diskoteku za 30 hiljada maraka, pa je ubrzo prodajući je i sa kreditom od 300 hiljada maraka postao vlasnik restorana „Mona Liza“ u centru Malmea. Posao je krenuo uspešno tako da je ubrzo kupio kompletnu zgradu u kojoj je bio restoran za milion i po kruna. U svojoj 31. godini postao je i vlasnik preduzeća Punkten AB, a danas nakon 33 godine boravka u Švedskoj on je vlasnik hotela „Astorija“ sa 45 soba, poslovno-industrijske zone van grada koju izdaje švedskim industrijalcima. Takođe, poseduje fabriku koja je jedna od deset najpoznatijih proizvođača jarbola u svetu i, kako sam kaže, „prazan dosije i čist obraz“. Usput se bavi konjarstvom, jer „kad jednom osetiš znoj ove plemenite životinje, nikada ga ne zaboravljaš“.
“ Ovaj narod se neće nahraniti od organizacija i susreta gde se mi slikamo i pokazujemo u svom selu, nego okupljanjem i delovanjem na ovakvim načelima. Do sada nije bilo ujedinjenja i zbog toga što nije postojao valjani program. To podrazumeva da se sutra na izbore ne izlazi da bi se kritikovalo ono što je dosadašnja vlast radila, već da se predlažu rešenja u kojima će građanin prepoznati ono što mu treba. Popeti se na bure, držati govore i pumpati nezadovoljstvo naroda je neozbiljno “ objašnjava, zaokružujući sliku o tome zašto je posle svega krenuo da se bavi politikom, da u okviru Evropskog bloka okupi i dijasporu i sve druge kojima je najvažniji koncept promena, oprezan da se i u najnovijim pokušajima ujedinjavanja i okupljanja srpskog rasejanja „ne napravi neka nova zabava, već organizovano sabiranje oko istinskog programa preobražaja Srbije“.
