Pet godina posle građanske revolucije i ponovnog otvaranja Srbije prema Evropi i svetu, građani su više razočarani nego zadovoljni. Ukus pobede zaslađen obećanjima o brzom ekonomskom napretku ubrzo je zagorčilo otpuštanje radnika u surovoj liberalno-kapitalističkoj privatizaciji, na koju, sankcijama izmoreni, građani nisu bili spremni.
– Ako slušate političare, tranzicija u Srbiji je zadivljujuća. Naprosto sjajna. Na sve strane su kranovi, ulice se asfaltiraju, izlozi prepuni svetskih robnih marki sijaju. Svega ima, osim novca. Kad se priupitaju građani, kako oni vide pola decenije pravih reformi, mislim da su sve vlasti dobile negativnu ocenu – kaže LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, analizirajući dosadašnje promene u državi.
Prema istraživanju agencije „Faktor plus“, više od polovine stanovnika Srbije ekonomsku situaciju u zemlji ocenjuje nepovoljnom i veoma nestabilnom, dok dobre ocene daje samo petina građana. Konkretno, 28,7 odsto građana je izjavilo da im je životni standard prosečan, 30,6 odsto ističe da živi ispod proseka. čak 15,2 odsto ispitanika ne krije da živi u siromaštvu, a samo 4,3 odsto anketiranih je reklo da u novčaniku ima novca više od prosečnih građana.
U odnosu na 2000. godinu, kupovna moć građana Srbije je porasla, ali se prosečnom platom još ne mogu pokriti osnovni životni troškovi, pa se članovi domaćinstava odlučuju za dodatne poslove kako bi preživeli. Prosečna plata u Beogradu je 267 evra, dok je prosek države samo 210 evra.
– Ako se to uporedi sa 90 nemačkih maraka, kolike su bile plate u 2000. godine, napredak je vidljiv, ali trebalo bi imati na umu da su porasle i cene življenja, tako da sam iznos zarade, bez troškova, ne znači ništa – ističe profesor Savić.
Jedan od najvećih problema za državu je, prema rečima profesora Savića, to što je ogroman broj građana formalno zaposlen, ali ne prima platu, kao i da je ta brojka formalno zaposlenih neznatno veća od brojke zaposlenih na crno.
– Više stotina hiljada radnika u Srbiji nema socijalnu zaštitu od svojih firmi koje im ne uplaćuju penziono i zdravstveno osiguranje, a kad se tome doda i da više stotina hiljada radnika na crno takođe ne doprinosi penzionom fondu, pravo je čudo kako se penzije uopšte isplaćuju u Srbiji – ističe Savić.
Ako se uporedimo sa 1990. godinom, rezultati države su poražavajući. SFR Jugoslavija, kao najrazvijenija istočnoevropska zemlja, devedesete je započela ratovima, dok su se česi, Mađari, Poljaci i drugi učili tržišnoj ekonomiji. Prosečna plata u SFRJ je bila 557 nemačkih maraka i bila je veća nego u bilo kojoj državi bivšeg Varšavskog ugovora. Krajem 1990. plate su dodatno porasle i prosečna je iznosila 754 DM. Iste godine prosečna penzija je iznosila 439 DM. Samo tri godine kasnije penzije su bile dve-tri marke u hiperinflaciji, da bi 1999. godine penzije dosegle 80 maraka. Poražavajuća činjenica je i da u Bosni i Hercegovini plata pokriva potrošačku korpu, dok u Srbiji to još nije slučaj.
Danas radnici u Sloveniji prosečno primaju 723 evra, u Hrvatskoj 527, u Bosni i Hercegovini oko 279 evra. Veća prosečna plata nego u Srbiji je i u Crnoj Gori, gde iznosi oko 260 evra, dok su manja primanja jedino u Makedoniji, gde radnici prosečno zarade oko 206 evra.
– Danas, sa oko 240 evra prosečne plate, bolje je nego pre pet godina, ali je Srbija ekonomski i sad na nivou iz 1997. godine, jer su troškovi života značajno poskupeli. To je poražavajuće. Proizvodnja je više nego duplo manja nego 1990. godine. Sad se u državi radi i proizvodi manje od četvrtine u odnosu na vreme kad je trebalo da krenemo sa reformama, pre deceniju i po. Pokazatelji su pesimistični, ali mislim da država ima šansu, ukoliko se odupre usiljenoj privatizaciji i ono malo firmi koje još rade u državi – kaže profesor Savić.
