Zašto se domaći patenti lakše probijaju u inostranstvu nego kod nas i zašto godinama, pa i decenijama čame u fiokama? Da li je to zbog, kako se gotovo svi izumitelji slažu, nebrige države prema patentima i njihovim autorima, ili je reč o još nečem? Šta god da je, tek činjenica je da naši izumitelji svoje pronalaske najčešće nude preko granice, posle čega, neretko, i sami odlaze tamo. A posle, u ne tako malom broju slučajeva, te inovacije naša zemlja uvozi i, naravno, skupo plaća.
Mnogo je primera kako naši pronalazači, posle medalja pokupljenih u Briselu, Moskvi ili na nekom trećem sajmu, znajući da u zemlji niko nije zainteresovani previše za njihove ideje, još tamo sklapaju ugovore i pristaju na, za naše uslove, primamljive ponude.
U aprilu iz Moskve, sa najvećeg svetskog sajma nauke i pronalazaštva Arhimed, naša delegacija se vratila sa šest zlatnih i tri srebrne medalje i specijalnom diplomom Zavoda za intelektualne svojine Rusije. Na septembarskoj Svetskoj izložbi pronalazaštva u Budimpešti naši izumitelji osvojili su ukupno 24 nagrade, računajući i onu prestižnu genijus nagradu za izum primenljiv u rudarstvu. Dodelila ju je Asocijacija pronalazača Poljske Nikoli Kovačiću za revolucionarni sistem suč kojim se ubrzava eksploatacija rude. I kad smo kod Nikole, neka on bude prvi primer. On je svoj pronalazak patentirao 2002. godine, i, kako kaže, prvo je svoju inovaciju dokazao u Bosni, pa tek onda u Srbiji.
Nešto tako desilo se i novosadskom pronalazaču Mati Zupcu. Njegov višestruko nagrađeni i međunarodno priznati patenti za preradu biootpada u brikete i minibrikete, takozvane palete, svoju verifikaciju dobio je prošle godine u Hrvatskoj kada su prema njegovom projektu u Spačvi kod Vinkovaca napravili veliko postrojenje za paletiranje i briketiranje. Vrednost projekta četiri miliona evra! Moji elaborati pune fioke raznih ministarstava i ne znam da li ću dočekati da ovaj projekat bude realizovan i u našoj zemlji, gotovo s gorčinom je izjavio Zubac.
Ili ovaj primer. Novosađani Siniša Sremac i đura Vujić su patentirali metod za proizvodnju opeke i porcelana uz dodavanje aditiva kojim udvostručuju proizvodnju s istom količinom utrošene energije. A njihova izjava ukratko glasi ovako: Nakon četiri godine mukotrpnog rada i truda da proizvod patentiramo u Srbiji, naišli smo na nepoverenje i nerazumevanje. A poznato je da je najteže biti prorok u svom selu. Podmetali su nam noge, šta sve nisu činili i taman kad smo mislili da je ceo trud uzalud, upoznali smo jednog proizvođača pločica iz Španije. Ono što nije valjalo nama, danas valja Špancima.
A koliko je ovaj patent bio značajan Špancima govori i podatak da je upravo on bio glavna tema na specijalizovanom sajmu u Riminiju, u Italiji.
Muku je mučio i dr Ljubinko Ilić koji je godine utrošio na svoj patent zaustavljanja klizišta strujom. Za tu inovaciju u Briselu je dobio zlatnu medalju, a ovde je, zbog eksperimenata koje je obavljao u laboratoriji na poslu, bezmalo ostao bez radnog mesta. I tek kada je američka vojska priznala da za zaštitu bunkera i rovova koristi njegovu metodu, nešto se, ali ni izdaleka dovoljno, pokrenulo s mrtve tačke.
Novosađanin Veljko Milković dobio je mnogobrojne pohvale i priznanja stručnjaka iz celog sveta za svoju gravitacionu mašinu. Poznavaoci ove oblasti ovaj izum često nazivaju epohalnim pronalaskom. To je mašina koja omogućava dobijanje mnogo više energije od uložene. Pa i pored pohvala iz sveta, i ponuda svakako, Miljkov patent čeka kod nas neko bolje vreme. Ili razumevanje, ako ga bude.
Pa zašto je tako? Zašto nama ne valja ono za šta se drugi grabe? Mnogo je razloga zašto su inovatori ogorčeni svojim statusom u Srbiji i zašto se država tako lako odriče njihovih usluga i njihove pameti. Da li zato što je sve tuđe bolje? Ili zato što nam je previše komplikovano da se bavimo i inovacijama? Ili zato što smo poznati po tome da teško prihvatamo sve što je novo i nepoznato? A često se desi da ti noviteti odu van granice zato što mi nismo hteli ili nismo mogli da prepoznamo kvalitet!
činjenica je da mnogi genijalni izumi iz Srbije ostaju u mraku. Ali i da oko njih vlada mrak. I to ne bilo kakav mrak. Već mafija. I o tome se priča. Ima mnogo onih koji govore o patentnoj mafiji, odnosno krađi izuma.
A kako izgleda biti pronalazač u Srbiji sa svim mogućim priznanjima, a opet bez priznanja i sa kakvim se sve problemima i nerazumevanjem sreću ovi ljudi, govore naša četiri izumitelja.
OSTOJA RAJIć
Ovaj mašinski inženjer iz Novih Banovaca do sada ima oko dve stotine patenata. Priznanjima, nagradama, medaljama broja nema. Nema sajma u svetu i kod nas gde se nije okitio nekom medaljom ili diplomom. U Austriji i Nemačkoj svojim izumima uštedeo je milione šilinga i maraka u firmama gde je radio. I stan su mu dali, maksimalnu platu, suprugu mu zaposlili. Sve činili samo da ga imaju u svojim redovima.
– To što sam tamo dobijao su nezamislivi uslovi – priča Ostoja. – Za svaku inovaciju, za svaku uštedu koju svojim izumom doprinesete firmi sledi ogromna nagrada. Kad god sam dobijao te pare, setio bih se jedne situacije pre odlaska iz zemlje. Za jednu novotariju u firmi u kojoj sam radio, nije važno ime, zbog ogromne uštede i skraćivanja čitavog postupka, obećali su mi povećanje plate za pet odsto. I nikad mi je, do odlaska, nisu povećali.
Želeo je Ostoja da mu deca govore srpski i pišu ćirilicom, pa se, i pored fantastičnih uslova, vratio u Srbiju. I nastavio da se bavi pronalazaštvom. I opet stara priča. Nikoga to ne zanima, u opštini gde je živeo i pokušavao da nešto pokrene svojim izumima nije nailazio na razumevanje. Tamo je neki mladi savetnik jedva i shvatao šta mu to Ostoja priča.
– U Londonu, posle sajma, agencije su se zainteresovale za moje patente – nastavlja priču. – Sklopio sam ugovor za trinaest patenata vredan 38,5 miliona funti. Trenutno su patenti na proveri, neke agencije ih već nude u svetu. Na tom istom sajmu 1997. godine pojavio sam se s pet patenata i dobio Zlatni ključ.
U nadi da će nešto da se promeni i stvari krenu nabolje, Ostoja je osnovao Udruženje pronalazača Teslino jedinstvo u kojem je već okupio oko 650 ljudi.
– Da ne nabrajam sve patente i iznosim podatke o uštedi, ali i koliko bi se u njihovoj primeni ljudi zaposlilo, evo računice za samo jedan. Moj mali protočni bojler troši 65 odsto manje struje za zagrevanje vode od velikog. I sad, ne računajući industriju, ugostiteljstvo i turizam, oni bi samo u domaćinstvima u Srbiji godišnje štedeli oko 600 miliona evra. Zato stalno ponavljam. Što pre počnemo da koristimo tu našu pamet, pre ćemo početi da živimo bolje. Zbog neangažovanja nas pronalazača i nekorišćenja naših patenata najviše gubi država Srbija. Ne odlaze ljudi sami u inostranstvo i prodaju tamo svoje izume. Tamo ih mi sami teramo. Mora to da se promeni.
BORISAV KRAJčINOVIć
Pronalazač iz Beograda koji već nekoliko godina nadležnim institucijama nudi jedan od svojih brojnih patenata pomoću kojeg bi se mikrotalasima uništavao korov i insekti bez upotrebe hemijskih sredstava.
– Preterana upotreba hemije u poljoprivredi za uništavanje insekata i korova zagađuje i vazduh i zemlju, a kako se sve više i češće insistira na zdravoj hrani, krenuo sam da razmišljam kako bi ta silna hemija mogla da se izbegne – kaže Boro. – Svoje patente izlagao sam na sajmovima, dobijao priznanja i nagrade, ali naše institucije nisu bile, niti su sad zainteresovane za moje patente. čak me ni odgovora nisu udostojili. Ovaj moj izum, mikrotalasni uništivač korova i insekata, osim te namene, može da se koristi i za sušenje sena, pa i pšenice. Poznato je da pšenica može da se žanje tek kad je u njoj oko 14 odsto vlage, ali tada je klas rascvetao, pa zrnevlje prilikom žetve ispada i ostaje na zemlji. S ovim mojim izumom može da se žanje ranije, dok je klas još zatvoren i tako bi se sačuvalo onih 300.000 tona žita koliko se ospe prilikom žetve.
DUŠAN ALEKSIć
Za izume ovog Beograđanina svojevremeno su se zainteresovale mnoge fabrike motora, kaže da to što država ne brine za naše izumitelje nije jedini razlog što oni, čim im se ukaže prilika, patent prodaju u inostranstvu. Za svoje izume Dušan je dobio brojne diplome i priznanja, a na Tesla festu je ušao u zvanični katalog što je posebno priznanje i potvrda za izum.
– Odgovorno tvrdim da kod nas postoji patentna mafija – kaže ovaj naučnik koji je 2000. godine prijavio kao izum motor treće generacije.
Ali, nedugo posle toga i počinju njegove muke.
– Pitate me zašto ljudi odlaze i u drugim zemljama prodaju svoje patente? Ne samo što ovde ne postoji zainteresovanost već što im patente kradu. Da, baš tako. Nisam ja jedini kome se to desilo. To je česta pojava. Prijavio sam 2000. godine motor treće generacije pod nazivom Impulsni elektromagnetni motor. Tada sam podneo projekat za tri motora različite vrste, a u Službenom glasniku je objavljen samo jedan, pod pogrešnim imenom, za koji se kasnije ispostavilo da nije moj izum. Dakle, neko je moj izum ukrao i pod svojim imenom, a pod drugim nazivom, prijavio kao svoj patent. Kada sam zatražio da se podaci izmene, nastala je agonija. I, evo, bezmalo deset godina, borim se da dokažem da su patenti moji.
Posle silnih suđenja Dušan je za dva izuma dobio spor, a za treći se još sudi. A da toga zaista ima, potvrdio je i Momčilo Vujačić, diplomirani pravnik i izumitelj. On kaže da je stručnjacima dovoljan samo letimičan pogled da vide da li patent vredi i treba im veoma malo vremena da ukradu ideju, usavrše je i primene. Ako je patent vredan, kaže ovaj pravnik, dovoljno je da ga u patentnom zavodu zavedu samo nekoliko dana kasnije u odnosu na datum kad je predat, a da ga neko pod drugim imenom registruje pre, i sve je gotovo. Počinju sudski sporovi u kojima, bar prema dosadašnjim iskustvima, gube svi.
MILOŠ STANKOVIć
Miloš Stanković, mladi inženjer elektrotehnike i proizvodnog menadžmenta, vlasnik je pedesetak međunarodnih i domaćih priznanja za inovacije. Ovaj Beograđanin jedan je od najmlađih članova Akademije izumitelja Srbije.
Do sada je svetsku i domaću naučnu javnost obradovao univerzalnim filterom za gasove, jedinstvenim magnetnim motorom, elektrostatičkim prečišćivačem izduvnih gasova, eko-auspuhom, istraživanjem gorivnih ćelija koje omogućavaju kretanje automobila na vodonik. Dizajnirao je i školjke automobila i supersoničnih aviona. Revolucionarni filter vazduha mu je doneo zlatnu medalju Međunarodnog sajma industrijske svojina u Moskvi prošle godine, a eko-auspuh 2005. godine nagrađen je diplomom ruskog Zavoda za patente, kao i priznanjem američkog predstavnika za nauku za najbolji pronalazak i ekološki dizajn.
I sad šta se događa. Miloš čeka. Mlad je i ne želi da veruje da će njegovi u svetu priznati i nagrađeni izumi ostati samo papir u fioci, da će država naći svoj interes. A ako ne, onda će se verovatno obistiniti priče o kojima on nije hteo javno, ali o kojima pričaju njegovi prijatelji izumitelji da Fijat, Pežo i Reno uredno stoje u redu i čekaju. Na šta? Pa na našu nebrigu posle čega se gubi strpljenje i odlazi van granica.
