Kultni pesnik devedesetih, Dragan Jovanović Danilov, svojom novom knjigom Homer predgrađa potvrđuje svoj visoki rejting. Sam naslov ne ostavlja previše mesta dilemi oko razumevanja njihovog značenja: „… ovde nema bogova, u ovom pustom kraju/i sam si upijen u veliko ćutanje bespuća;/unapred osuđen na otpadništvo; smrvljen/ u svoju golotinju; ne u skrušenost, već u/nužnost retkog grmlja da se bori za dah.“ Posredi je dakako pesnik u egzistencijalnom kontekstu predgrađa, samog urbanog dna savremenog sveta, gurnut u poziciju golog opstanka. Posredi je, međutim, i mitski kontekst koji se pozivanjem na Homera podrazumeva. Ta dva konteksta – egzistencijalni, vezan za savremenost, i mitski, koji se odnosi na antiku i civilizaciju nastalu na njoj, temeljna su opozicija na kojoj narasta model sveta ove zbirke kao rascep na liniji stvarnost/ideal.
Uvodna, svakako i programska, pesma Usta uvodi i magijski kontekst. A u njemu govor ima presudno mesto. Najpre Pitija donosi proročanstvo, a potom ga objavljuju glasnici. Dvostruko posredovane, egzistencijalna suština i smisao ne uranjaju neposredno u sam život, već način da se potvrde traže u načinu na koji se i objavljuju – u govoru. Odvojenost od boga nije i njegovo odbacivanje, već svest o gubitku, dok ona otvara procep koji pesmu čini mogućom. Odsustvo bliskosti sa onostranim gnezdom upravo traži tu iščezlu bliskost, što za posledicu ima opštu nesigunost ili – kao bi kazao pesnik – skliskost, dok je njena prevashodna tendencija da potvrdu traži u sopstvenim, skliskim proizvodima – rečima. Procep, nastao ne samim odavajanjem nego svešću o njemu, paradoksom unosi osećaj zebnje, koji je možda i temeljno stanje lirskog subjekta Homera predgrađa.
Nepatvoreno uranjanje u život, san o neposrednoj egzistenciji, koja nije objavljena govorom, nego iskonska, zadata bačenost u svet – drugi je pol ove lirike. čežnja za izgubljenom bliskošću sa neposrednom egzistencijom, ali i svest da samo ona nije dovoljna. To će reći da je čovek u modelu sveta ove zbirke dobio visoko mesto spiritualnog središta kosmosa. Zadatak koji je dat čoveku i njegovom glasu – dvostruko posredovanje, jemčenje, pa samim tim i spas postojanja, u Homeru predgrađa dobija i neke specifične momente. Aptraktna polazišta dobijaju konkretni odraz u problematiku globalističke stvarnosti, koja je u prvi plan izbacila politiku kao jedini i vrhunski vid egzistencije. Nasuprot njoj, Danilov postavlja pesnika kao težište duhovnih dometa. Osvrt na stvarni svet, štaviše, na konkretne odlike savremenosti, daje njegovoj poeziji novi kvalitet. Ovo pesništvo, koje narasta na razlici i neočekivanom spoju opreka, upravo u rascepu nalazi tačku ravnoteže, dok u poetičnosti, narasloj iz njihovog dodira, dostiže možda i najdublje trenutke.
Jedan aspekt takve egzistencije sugeriše pesma Mahniti crni bik. U ovom drevnom simbolu buđenja života sadržano je sve – glasom objavljen iskonski svet, čin samoobnavljanja, onostranost koja obzanjuje svoje prisustvo u svoj svojoj snažnoj i zastrašujućoj lepoti. Drugi apekt je vizija. Takva je pesma Beograd, prekookeanski brod. Doslovnost metafore naslova izmešta konkretni prostor iz verističkog konteksta i stvara stvarnost iluzije. Aluzija na Crnjanskog, tek jedan od predaka prisutnih u Homeru predgrađa, sugeriše civilizacijski, uže – lirski okvir kao egzistencijalni i ontološki prostor pomoću koga astralni čoveka stvara novi svet.
