Medu onima koji su za svoj cilj uzeli humanu dužnost da pruže nesebicnu pomoc ovdašnjem narodu procuo se i Vojin Beatovic koji je prilozima ne samo naših ljudi iz Bremena, Berlina, Osnabrika i Hanovera, vec i mnogobrojnih Nemaca, opremao spasonosne konvoje hrane i odece za Republiku Srpsku, posebno lekova i sanitetskog materijala za bespomocne ranjenike u Glavnoj bolnici na Sokocu. Sasvim nenadano, on se 1996. obreo pred dverima jazackog manastira. Bilo je dovoljno to što mu je sveštenik Mile Jokic iz Padove prilikom jednog usputnog susreta napomenuo da se baš ovde glas vecnosti i slave mnogo bolje razabire nego li u ostalim svetilištima rasutim po fruškogorskoj Svetoj gori. Zaista, odmah je u njemu prepoznao svoje pravo odredište, svoj drugi dom i novo ognjište uz koje je, bar donekle, bilo moguce utoliti cežnju za zavicajem koji tako opako muci one koji su nevoljno otkinuti sa rodne grude.
Secanje na detinjstvo
Posvecenost monahinja koje su se zavetovale mukotrpnom životu i pravo podvižništvo da se u krajnjoj cistoti, pored sve nemaštine i odricanja, ocuva vera i tradicija pravoslavlja podsetili su ga na decacki život u njegovoj Cavarini na Romaniji od koga je pobegao otisnuvši se u beli svet još daleke 1964…
– Tu sam ponovo našao pribežište, drugu majku i svoj spokoj. Srecan sam što mogu nešto da doprinesem i još od sebe da dam. Sve što sam nekada želeo – stekao sam i meni više ništa ne treba – ispoveda se još cili penzioner iz „Mercedesove“ fabrike u Bremenu dok razgovaramo u skromnoj ali ugodnoj sobi manastirskog konaka.
Unazad tri godine Beatovic je u pet navrata doneo novcanu pomoc koja je, sa ovom poslednjom od 4.755 DM, dostigla iznos od 16.990 DM, ali je i pride mnogim korisnim uredajima izdašno kucio radno sestrinstvo majke Paraskeve. Tako je uz one neophodne potrepštine za opremanje obnovljene manastirske trpezarije ovamo stigla šivaca mašina, a potom i savremeni kompjuter sa kolor štampacem…
Blagoslov priložnicima
– Najprece nam je bilo da popravimo krov manastirskih odaja i sprecimo prokišnjavanje i dalje propadanje svetinja – kaže igumanija blagodareci na poklonima i blagosiljajuci sve priložnike koji nisu zaboravili svoje svete pretke a ni obicaje. Na spisku ona vec prepoznaje imenom neke od stalnih darodavaca kao što su Milan Ostojic iz Berlina, Ratko Desnica iz Bremena, ili njegova sugradanka Petra Barišic koja uprkos malim primanjima redovno i rado daje svoj tim dragoceniji prilog.
Mošti poslednjeg cara
Odlukom Svetog arhijerejskog Sabora SPC civot sa cudotvornim, miomirisnim moštima cara Uroša vracen je 22. septembra 2001. pod prestonu ikonu u jazackoj crkvi koja svakog 2. decembra slavi uspomenu na poslednjeg srpskog cara.
Sve do 14. aprila 1942. srpski svetitelj pocivao je, naime, u miru fruškogorskih manastira Jazak, Vrdnik i Krušedol, a onda je pred ustašama opet morao „izbeci“ našavši utocište u Sabornom hramu Sv. Arhandela u Beogradu.
– Bog sve vidi, a na ljudima je da veruju – primecuje majka Paraskeva, ali svojim potpisom i manastirskim pecatom potvrduje prijem novca znajuci da ce i tako nesumnjivo potaknuti rešenost i onih drugih koji su se dosad kolebali da iskažu dobru volju. A potreba i nezavršenih poslova ima na pretek. Jeste da je manastir vecim delom obnovljen, ali, radovi na trecem krilu konaka, ukazuje Beatovic, morali su biti odloženi do boljih vremena.
Unutrašnjost same crkve obasjana je svetlošcu velikog i nešto manjeg kristalnog lustera koje je Beatovic ovamo doneo iz bremenskog molitvenog doma. U njoj kao da su se sabrali žišci i svih srpskih duša razvejanih u tom delu zemljinog šara.
