*
JEDNA PORODIČNA PRIČA
Sudbina Svetislava Stefanovića u velikoj meri jeste i paradigma 20. veka, veka totalitarnih ideologija. Smrtna presuda koju mu je, novembra 1944, izrekla nova, komunistička vlast, stavila je tačku na intelektualne dileme ove značajne ličnosti srpskog duhovnog korpusa. Odmazda pobedničke ideologije i nezaobilazni balkanski mentalitet, koji zatire svoje duhovne vrednosti, učinili su da se Svetislavu Stefanoviću brzo izgubi svaki trag u našoj kulturnoj baštini. I da se budućim generacijama ostavi da, s vremena na vreme, postavljaju pitanje: Ko je bio Svetislav Stefanović? A bio je književnik i pesnik modernizma, kritičar, prevodilac Šekspira, aktivno je učestvovao u književno-političkim polemikama između dva svetska rata. Po profesiji je bio lekar.
U saopštenju vojnog suda Prvog korpusa NOVOJ, njegovo pogubljenje ovako se obrazlaže: „Svetislav Stefanović je propagirao ideologiju fašizma i preveo Musolinijevu ‘Državu’. Bio je nemačko-nedićevski komesar u Srpskoj književnoj zadruzi, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnosti i književnika. Takođe, bio je član nemačke komisije za klevetanje sovjetske vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici.“ Upućeni smatraju da je ovo poslednje i stvarni razlog Svetislavljeve egzekucije. Ne postoji nijedno svedočanstvo da je nekog denuncirao, da je neko izgubio život zbog Svetislava Stefanovića. Ostalo je zabeleženo da je pomagao Simi Panduroviću, iako je poznata njihova žestoka polemika iz dvadesetih godina.
Paradoksi 20. veka poigrali su se životnim ubeđenjima Svetislava Stefanovića: od egzaltiranog avangardiste i moderniste do zastupnika književnog konzervativizma, od mondijaliste do pobornika nacionalnog fundamentalizma, od republikanca do pristalice novog nemačkog poretka. Ideološki antagonizmi nisu zaobišli ni Svetislavljevu porodicu – sin Pavle, oduševljen komunističkom idejom, hladno i cinično prokomentarisaće vest o očevoj egzekuciji rečima: „Sasvim pravilno“. U svom „Svedočenju“ iz 1973. godine, Pavle Stefanović je napisao: „Danas se kajem! Nije trebalo ono da kažem, nije trebalo onako mrtvog oca da uvredim. Danas, da, jer sam razočarani komunist.“
Mada se u prethodnoj deceniji pojavilo nekoliko knjiga koje se bave ličnošću i kulturnom zaostavštinom Svetislava Stefanovića, čini se da tek predstoji iščitavanje njegovog dela, kao i suočavanje sa učinkom ideoloških presuda.
„Uvek u novembru pomislim: to je onaj mesec kada su Svetislava streljali. Koji je to bio dan, kakvo li je bilo vreme, pitam se. Ne zato što je to važno, već zbog potrebe da prazninu ispunim kakvim-takvim slikama“, priča za NIN unuka Svetislava Stefanovića, kompozitor Ivana Stefanović.
TRIJUMF POBEDNIKA: Postoji nekoliko porodičnih priča, sve su lične, u ravni osećanja i utisaka i ne mogu se dokazati. Jedna je vrlo bitna: Svetislava su prijatelji upozoravali da treba da ode iz Beograda, do prvog sela ili provincije. Zašto je to odbio? Jer se pozivao na vođu partizana J. B. Tita, koji je nekom prilikom, negde, rekao da niko ko nije uprljao ruke krvlju neće biti ni na koji način maltretiran. Ima i jedna druga priča, zapravo slika, gde Svetislav sa ženom i dvoje male dece 20. oktobra stoji u masi i pozdravlja oslobodioce Beograda. Neposredno posle toga, priča se, došla su dvojica visokih partizanskih oficira i dugo razgovarali sa Svetislavom u kancelariji na drugom spratu, gde se i danas nalazi SKZ. Posle njihovog odlaska, supruga Gita je svom mužu ljutito rekla: Kako si mogao pred njima da hvališ nemačku poeziju i Getea!? Znaš, valjda, ko su oni? Dva dana posle tog razgovora, Svetislav je odveden u zatvor.
Recimo, jedna priča glasi ovako: u mračnu zatvorsku odaju, gde se nalazi onih 105 beogradskih intelektualaca, ulazi neko u šinjelu i obraća se Svetislavu: „E, moj doktore, šta ste dočekali?!“, na šta Svetislav odgovara: „Mladi čoveče, ne možete nikad znati šta će ko dočekati i kakav će čiji kraj biti!“ Znači, Svetislav govori kao mudar čovek, nije uplašen i opominje ga na to da je u blizini greha i da taj greh može biti naplaćen kasnijom igrom sudbine. Pobednik u šinjelu koji dolazi da pokaže svoj trijumf je Slobodan Penezić Krcun. Znamo kako je on završio.
Na jednom malom zgužvanom papiru koji se sačuvao u porodici, u starinskoj, sedefnoj futroli, Svetislav traži da mu se, uz neke druge stvari u zatvor donese ćebe. Ko je taj papir izneo i kako je stigao do porodice? Ko ga je stavio u sedefni omot i ko je želeo da musavi papirić pretvori u porodičnu relikviju? Sve sama pitanja.
NOŽ U STOMAKU: Svetislavljeva smrt je, verovatno, jedna od najjačih činjenica mog života, iako, vremenski, uopšte ne dotiče moj život. Neverovatno je koliko se deda, kao lik ili kao osećanje, transformisao kroz moj život. Deda je bio oličen kroz odsustvo predmeta, oko njega je postojao led. Psihološka zabrana je postojala, visila je u vazduhu, iako nikad niko nije rekao: Ne, o njemu nećemo govoriti. Ali, postojala je nevidljiva crta preko koje se nije išlo, preko koje su se ledile emocije. Ona je bila oštri mač, koji se dobije u stomaku, odnosno, rodiš se s njim a ne znaš da ga imaš. I treba mnogo vremena da postaneš svestan tog sečiva i da ga izvadiš iz sebe.
Kada je jedna od tetaka umrla, pre tridesetak godina, u našu kuću stigao je jedan kovčeg sa Svetislavljevim stvarima. Tako sam, na neki način dobila čoveka od krvi i mesa, jer se u porodici o Svetislavu govorilo na prilično enciklopedijski način — lekar, prevodilac Šekspira, izvanredan poznavalac, takav veliki um… Nisam znala da li je pušio, da li je sukao brkove… Tek u tom kovčegu „napipala“ sam „živog“ čoveka. Recimo, obradovala me je činjenica da je bio lep čovek.
U VRTLOGU IDEOLOGIJA: Kada je moja baka Milana, Svetislavljeva prva žena, umrla 1933, pojavila se druga žena, takoreći vršnjakinja mog oca, njegovog sina. Tada je odnos jakog oca i jakog sina, naprosto buknuo. Onda je jaki otac dobio dvoje dece, žena je bila strankinja, sin Pavle je ideološki naginjao ulevo a ta žena, Mađarica, katolkinja, udesno… Tako su se moj otac i deda Svetislav razišli u poslednjih desetak godina Svetislavljevog života. To se desilo mnogim porodicama, pa i građanskim. Možda se, čak, u tim porodicama sukob odigrao temeljnije nego na selu, gde je jedan brat otišao u partizane a drugi u četnike. To su balkanski standardi. Ali, ja ne verujem u njihov ideološki sukob: mislim da je moj otac imao problem sa svojim ocem, koji nikako nije bio ideološke prirode. To je samo bilo pokriće, tako im je, verovatno, obojici bilo lakše.
Svetislav i Pavle imali su nešto veoma zajedničko. Šteta što to ne mogu da im saopštim. S današnjeg aspekta, posle svega kroz šta smo prošli poslednjih deset godina, najezdu agresivnog populizma i ispraznog tradicionalizma, ta njihova zajednička crta se sada neverovatno izoštrava. Obojica su modernisti, tumači, zastupnici modernog mišljenja u stvaralaštvu. Svako u svom vremenu, obojica su imali sluh za novo i to novo branili su sa polemičkim žarom i strašću, po cenu da ih sredina zbog toga bespoštedno napada. Svetislav je branio Lazu Kostića, Vinavera i Crnjanskog, najavio modernizam, bio polemičar i tumač novih kretanja u poeziji. A šta je drugo bio modernizam, nego evropeizacija?!
Pavle je branio avangardu, posebno u muzici. Imao je za nju neobično iskrena i neverovatno uspešna tumačenja. To što je jedan bio streljan po presudi prekog komunističkog suda, a drugi bio levičar-idealista, uopšte ne narušava njihov zajednički odnos prema velikoj tradiciji civilizovane Evrope.
Ideološki sukobi — to je laž, maska za prikrivanje ljudskih slabosti i nesporazuma. Sukob Pavla i Svetislava je tipičan psihološki sukob dve volje. Šteta što ljudi, kada im se takve stvari događaju u velikim društvenim burama, kad jedan krene levo a drugi desno, nisu sposobni da vide šta im istorija radi, kako manipuliše njihovim sujetama.
GROBNO MESTO: U ormanu imam ceo jedan niz, desetine knjiga jednog našeg pisca, na koga je pala porodična sumnja da je ispisao, odnosno formulisao presudu za Svetislava — Marka Ristića „Anina balska haljina“… i drugo. Otac je bio veliki bibliofil, strastveno je sakupljao knjige i isto tako ih čuvao. Jednog trenutka, posle očeve smrti, htela sam da izbacim sve Ristićeve knjige. Ipak, shvatila sam da to nije način, da knjige ne treba izbacivati, niti spaljivati. Evo ih tu, još i sad ih gledam.
Pokušavam da se oslobodim, koliko god mogu više, tog nevidljivog praha što je popadao preko svih nas. Iskreno se nadam da će generacija moje ćerke i dece mog brata, biti potpuno van toga. Moja Ana je bila mala kada sam joj, u jednom trenutku, rekla: Ej, dete, tvog pradedu su ubili! I nisam načinila neki efekt. Stvarnost je tada bila slična istoriji. Naravno, Svetislava se ne sećam, ali u sećanju imam druge ljude koji su se upravo bili vratili sa Golog otoka, ili Boru Pekića koga mi je otac pokazao sa prozora. Upravo se bio vratio iz zatvora, mršav kao stabljika. Oko mene je bio priličan broj ljudi koji su došli sa robije, prošli strašne stvari. Sasvim izvesno, taj sistem se reperkutovao pojedinačno na svakog od nas, svima je usadio dozu straha.
Kada smo brat i ja sređivali porodičnu grobnicu, dali smo da se ispišu imena prababe, pradede… Ostalo je prazno mesto za Svetislava. Nikako ta priča da se završi. Kad ljudi umru, idemo na sahranu, plačemo, neko vreme smo žalosni, a onda ostanu sećanja. Na neki način, stvar se završi. Kod ove vrste mučkog prepada, ostane nešto nezavršeno. Čovek mora da ima grobno mesto. Neka je ono zrno peska, neka je njegovo grobno mesto ono sa koga će neko da raspe pepeo. Svejedno, to mesto mora da postoji, a Svetislav nema grobno mesto.
SUOČAVANJA: Mislim da je to bilo 1990, na beogradskoj televiziji videla sam jedan kratak snimak: mali spomenik u nekom šumarku, koji su zajedno podigli Poljaci i Rusi u Katinskoj šumi. Verovatno je to bio znak simboličnog priznanja za onih nesrećnih 14 000 poljskih oficira koje su tu pobili Rusi. Verovatno se to do danas desilo i u Vinici u Ukrajini, tamo gde je Svetislav video hiljade leševa ljudi koje, zbog datuma smrti, nisu mogli ubiti Nemci već neko pre njih, dakle Sovjeti. Volela bih da neko ozbiljan kaže: Taj čovek nije trebalo da bude ubijen zato što je utvrdio da su leševi u Vinici vremenski stariji od Hitlerovog ulaska u Ukrajinu. Ili zato što je preveo Musolinijevu „Državu“. Na kraju krajeva, njegov život ne počinje od 1933. Svetislav je od početka balkanskih ratova, pa sve do 1918. radio kao vojni lekar u trupi. Ne samo što je bio izbrisan iz političke istorije i istorije književnosti, već i iz istorije naše medicine, mada je bio predsednik Srpskog lekarskog društva.
Jedino je Udruženje književnika ’92. napravilo jednu malu tablu, gde je ispisano desetak imena onih koji se do sada nisu nalazili ni na kakvim tablama, jer su bili izbrisani. Među njima je i Svetislav. I to je jedini beleg koji je ostao iza tog 70-godišnjeg života.
Mislim da će veoma brzo morati da dođe trenutak kada će društvo — zbog sopstvene obaveze a ne zbog pritiska porodica – morati da se suoči sa temom streljanih intelektualaca 1944. Rehabilitovati nepravedno kažnjene ljude veliki je zadatak, koji će neko morati da uradi.
Ljubiša Stavrić
Zainteresovanost za autoritarno
Ne samo kod nas, nego u čitavoj Evropi posle Prvog svetskog rata bio je vidljiviji proces zainteresovanosti za autoritarne i totalitarne sisteme, nego za demokratiju. Svetislav Stefanović hteo je da ono što se tada dešavalo u Evropi, a što se kod nas posle dosta simplifikovano nazvalo fašizmom, veže za našu nacionalnu tradiciju pretkapitalističkog vremena.
(Predrag Protić, istoričar književnosti)
Osvetnici
Tragedija Svetislava Stefanovića i intelektualaca tog vremena, rekao bih i tragedija te revolucije, bila je u tome što su mnogi ljudi u Srbiji partizane očekivali kao stvarne oslobodioce, a oni su došli kao osvetnici. Srpska inteligencija koja je imala neboljševičku boju to je, nažalost platila. Uostalom, kao i srpska građanska klasa koju je, kako je to Borislav Pekić rekao, od tada počela da nagriza plesan i na kraju je sasvim pojela.
(Predrag Palavestra, istoričar književnosti)
NIN | 22.11.2001.
