Hag je prekrasno luksuzno holandsko turisticko mesto na Severnom moru, sa obiljem hotela i kafanica, sa plažama i šetalištima, ali, ironijom života, stanovnici Haškog zatvora u kvartu Ševening nikad ga nisu videli, a i nece. Ovakvu informaciju dobili smo od zapadnoevropskog episkopa gospodina Luke, koji je pre nekoliko dana, u pratnji projereja Vojislava Bilbije, obavio božicnu posetu utamnicenim Srbima koji su u nadležnosti Haškog suda.
– Hag se nalazi na podrucju zapadnoevropske eparhije i to je deo pastirskog posla naše crkve. Od mog dolaska u Pariz, Hag sam shvatio kao sastavni deo služenja, evandelski je posetiti bolesnika, zatvorenika i ostale i to je u domenu milosrda – tako u razgovor za „Vesti“ ulazi vladika Luka, koji je Haški zatvor posetio vec nekoliko puta.
Prema secanju, prva poseta Hagu bila je kad su tu boravila samo tri Srbina: Duško Tadic i posle preminuli Slavko Dokmanovic i dr Milan Kovacic.
– U pocetku je prilikom dobijanja dozvole išlo teže, sada bi se moglo reci da se taj posao obavlja rutinski. Napominjem da naši zatvorenici u Hagu imaju stalnog duhovnika, sveštenika Bilbiju koji ih redovno obilazi – informiše vladika Luka.
Prvi put svi zajedno
Nedavna (11. januara) poseta Hagu oznacena je kao božicna. Od 31 zatocenika pravoslavne veroispovesti, bogosluženju u kapeli u okviru zatvora, prisustvovalo ih je 28. Ali, do tog trenutka, susreta s njima, trebalo je štošta uraditi.
– Prilikom traženja dozvole za ulazak u zatvor potrebno je poslati i spisak svih stvari koji se unose, pa cak i predmete za crkveni obred. Oko dve sedmice ceka se na odgovor, a kad se dode na lice mesta sve se ponovo pregleda, svaka stvar posebno i temeljito. Knjige i novine se predaju zatvorskim službenicima, a zatvorenicima ih dostave naknadno – kaže vladika.
Do molitvenog mesta, odnosno kapele u kojoj ima prostora za sve veroispovesti, prošlo se kroz petnćstak zabravljenih i odbravljenih vrata i to sve uz pratnju.
– Prvi put su sada na istom mestu bili prisutni zajedno svi srpski zatocenici. Ranije smo, u mnogo manjoj improvizovanoj kapeli, bogosluženje obavljali po grupama.
„Vesti“ svakodnevno
Zatvorenici u Hagu su dobro informisani. Prate TV program, citaju novine.
– Jedino „Vesti“ dobijaju svakodnevno i redovno i priznaju da tu nadu najviše informacija. Bilo bi dobro da im i druge redakcije šalju svoje primerke. Ja bih pozvao naše dobronamerne ljude da stupe u pismeni kontakt sa haškim zatocenicima, da im pošalju, ukoliko imaju, neku knjigu viška na svojoj polici ili da ih pretplate na neke novine. Ta pažnja bi im zasigurno olakšala teške zatvorske dane – primecuje episkop Luka.
U ovom danu posete i božicne proslave, prvi put su se videli svi zatvorenici zajedno, pa je bilo mnogo uzbudenja. A svi su dovedeni vezani i to mi je bilo teško gledati.
Zatocenici u Haškom zatvoru obuceni su u civilna odela. Na pocetku molitve došlo ih je 24, trojica su pristigla naknadno, direktno sa sudenja, neki su bili bolesni. U stvari, ukupno ih je molitvi prisustvovalo 28, a moj susret sa njima trajao je dva sata. I, jeste, brzo je prošlo. Neki od njih su se ispovedili i pricestili. Sekli smo kolac slave Svetog Stefana, odnosno slave Republike Srpske. Svi su bili smerni, zajedno smo zapevali „Oce naš“ i „Gospodi pomiluj“. U vazduhu je nešto i bilo je izuzetno dostojanstveno.
Na to je prota Vojislav pevao uz gusle, pa kad je progovorio o starcu Vujadinu, mnoge oci su zasuzile.
– A sa guslama smo imali malu anegdotu. Naime, kad smo prijavljivali šta unosimo u zatvor, dugo smo razmišljali kako da im objasnimo šta su gusle,kad nikad za njih nisu ni culi niti ih videli. Na kraju smo napisali: „violina“ i ta „violina“ je kontrolu prošla bez problema. Imali smo i mnogo knjiga. Kad ih posle pregleda prime, mnogo ce im se obradovati – nabraja vladika Luka.
Ne gube nadu
Posle molitvenog dela, uz prisustvo tri cuvara, od kojih je jedna Hrvatica, pristupilo se opuštenijim trenucima, medusobnim razgovorima u kojim su se neki od sagovornika i prvi put videli.
– Bili su spontani, a priznali su da se o njima jedino brinu porodica i crkva – prenosi vladika, a na to kaže da su zatocenicima urucili božicni darak, odnosno, svakome po istu sumu novca, po 440 evra, koje su prikupili vernici iz zapadnoevropske eparhije, tacnije, iz Francuske i Holandije.
Usledilo je i zajednicko posluženje, sa kafom, mlekom i grickalicama. Moglo bi se reci i – neocekivano prijatno druženje.
Na insistiranje da moramo napisati bar jednu recenicu o Slobodanu Miloševicu, rekao je:
Adrese i telefoni
Adresa Duška Tadica u zatvoru u Nemackoj je Aubere Passauer str. 90, D- 94315, Straubing..
Adresa zatvora u Hagu je UN Detention Unit – Pompstation Weg 32 NL – 2500 De Den Haag (Holland – Europa)..
Odgovorne osobe:
Timothy McFadden, Commanding Officer. Tel. 99 31 70 358 86 77, faks 99 31 70 358 53 75
Christian Rohde, OLAD, Registry. Faks 99 31 70 512 86 37
Fraser Gilmour, Administrative Officer. Tel/faks 99 31 70 358 86 77 i 99 31 70 358 53 75
– Napišite: urucio sam mu Sveto pismo i molitvenik i knjigu za citanje.
Episkop Luka je naveo i pritužbe zatvorenika da su svi izgubili apetit jer hrana ne odgovara našem ukusu: slano je pošecereno, a slatko je posoljeno.
– Topli obrok je samo za rucak, a ostale obroke sami pripremaju. U okviru zatvora je kantina (prodavnica), pa mogu kupiti hranu pod uslovom da imaju novca. A novac imaju ukoliko im neko pošalje. I napomenuli su da paketi s hranom ne dolaze u obzir, to je zabranjeno.
Sa duhovnim ocem zatvorenici su razgovarali o našim slavama i praznicima, raspitivali se kako su njihovi sunarodnici slavili, pitali su da li u dijaspori vernici dolaze u crkvu i u kolikom broju, ima li ljubavi i sloge, a svi su zaželeli da izadu na drugu stranu rešetaka i ostatak života provedu u svojoj porodici, u slobodnoj zemlji, sa prijateljima i dobrim ljudima. I, svi su optimisti. Uostalom, kako podvlaci vladika Luka, „nada nikad ne umire“.
Poruka dijaspori
Svaki haški zatvorenik ima svoju celiju, odnosno, svi su u „jednokrevetnim sobama“. Vidaju se i druže samo oni koji su na istom spratu, sa ostalim nema mešanja.
– Samoca im teško pada, pogotovo što su neki tu smešteni i po nekoliko godina. Ono što s mukom nose je da ne znaju zašto su na tom mestu i što ne važi princip da „niko nije kriv dok se ne dokaže krivica“. Smatraju da nevini ispaštaju i svako od njih prolazi kroz izvesne krize.
Sada su podeljeni u dve zgrade na pet spratova i medusobne komunikacije su teške.
– A, kad se nadu zajedno, o svemu pricaju, samo ne o ratu i politici. Ili, kad igraju fudbal, svi izmešani, tada nastaje proturanje lopte kroz noge i razna nadmudrivanja i nadigravanja, E, tu je bitno „onog drugog“ poraziti.
Prilozi
Posredstvom zapadnoevropske eparhija moguce je uplatiti novcani prilog za srpske zatvorenike u Hagu. Uplata se vrši na Fond „Sv. Jovan Vladimir“.
Racun je kod banke Banque Societe General, Paris, Ornano, France, FR 76 30003 03243 00050069857 68.
Pisma (cekovi, novcane uplatnice…) se mogu uputiti na adresu Diocese orthodoye de France, Fond d Aide St Jovan Vladimir 23, rue du Simplon, 75018 Paris, France
Zanimljivo je da su u razgovoru sa vladikom, svi srpski zatvorenici izjavili da imaju dobar san, jer im je savest mirna:
– Objašnjavaju da su branili svoju zemlju i svoj narod. Tako se, verovatno, osecaju i haški zatvorenici drugih nacionalnosti.
Dozvola za posetu haškim zatocenicima teško se dobija, a najlakše produ clanovi uže porodice, lekar i sveštenik. Ono što boli te ljude lišene slobode je i imovinsko stanje njihovih porodica. Kako su objasnili, kompletna porodica štedi po celu godinu, kako bi uputili u Hag jednog clana u posetu voljenom.
– Šteta je što Republika Srpska nema svog predstavnika u Hagu (ili cak neku srpsku kucu) koji bi sacekivao one što dolaze u posetu i olakšavao im te trenutke kada su pod velikom tenzijom. Tu bi se Republika Srpska morala bolje organizovati, zaposliti coveka spremnog da izvan zidova zatvora vodi brigu o zatvorenicima, ali i o njihovim porodicama – kaže episkop Luka.
Na pitanje da li su zatvorenici nešto porucili sunarodnicima u otadžbini i dijaspori, vladika Luka je, direktno se obracajuci dijaspori, preneo:
– Zamolili su da se Bogu molite za njih i ne zaboravite ih u svojim molitvama. Voleli bi da im pišete, pošaljete cestitku, nisu izgovorili, ali se osetilo da bi im dobro došao i neki novcani prilog koji bi im pomagao da telefoniraju voljenima ili pojacaju obrok.
