Skoro sve zemlje u svetu muči pitanje kako privući intelektualce iz dijaspore da ponude svoje znanje i zemlji matici. Nemačka i Velika Britanija, države koje su pružile utočište najobrazovanijim doseljenicima, sve teže uspevaju da zadrže stručnjake. I oni, poslednjih godina, traže bolje uslove rada, uglavnom u SAD i Kanadi. Najtraženiji su naučnici u oblasti prirodnih nauka i inženjeri, naročito sa iskustvom u visokorazvijenoj privredi.
Danas se kreće od pretpostavke da većina iseljenih ne želi da se vrati u domovinu, napominje dr Vladimir Grečić, stručnjak za ekonomske migracije i autor istraživanja „Nova strategija korišćenja umova iz dijaspore“. Zato se on i zalaže za stvaranje nacionalne mreže u Srbiji i Crnoj Gori, putem Interneta, za povezivanje stručnjaka iz rasejanja.
– Nastanjeni u inostranstvu, intelektualci će tu nastaviti da grade karijeru i lični život. Ipak, mnogi su zainteresovani za razvoj matice zbog porodičnih, kulturnih i profesionalnih veza i odnosa. Pošto radeu mnogo boljim uslovima od onih koje bi mogla da im pruži zemlja porekla, traže se načini da se njihovo znanje mobiliše „na daljinu“. To se u svetu naziva opcija dijaspore – tumači sagovornik „Vesti“.
Dalje od politike
Dok su irska IRSA, korejski GKN i nigerijska ANA potpuno nezavisni, poljski PSAN, filipinska BGN i mreže arapskih zemalja (ASTA) povezane su sa institucijama nacionalnih vlada, dok se tuniska TSC finansira iz državne kase matice. Na taj način jeste lakše primeniti zajedničke projekte, ali se mreže ipak trude da sačuvaju autonomiju, naročito od uticaja politike. Zato su im članarine glavni izvor prihoda, a njihov iznos zavisi od toga da li je član student, stručni saradnik ili član neke korporacije. Neke mreže su, kao filipinski BGN, pokrenuli studenti iz inostranstva. Sve mreže imaju veb-sajtove na koji se prijavljuju novi članovi, i imaju svoja glasila, obično elektronska.
Stručnjaci iz raznih oblasti, poreklom iz iste zemlje, organizuju se još od početka devedesetih godina prošlog veka u intelektualne dijasporske mreže. Danas postoji 41 takva organizacija u 36 zemalja širom sveta. Cilj im je da stručna znanja pojedinaca prenesu u zemlje porekla. Mreže potiču i šire se iz dijaspore, ali nisu dale rezultate samo tamo gde ih nisu dovoljno podržavali u matici, ističe dr Grečić.
On ističe da su Srbija i Crna Gora među malobrojnim zemljama u svetu koje nemaju nijedan projekat za sistematsku saradnju sa dijasporom, ali je saradnja na daljinu i ovde moguća. Najčešće se pominje u vezi sa međunarodnim istraživačkim projektima i multinacionalnim korporacijama.
– Osnovna prednost saradnje na daljinu je to što se oslanja na jeftinu infrastrukturu, kao što je Internet. Matica na taj način može doći ne samo do znanja svog iseljenog stručnjaka, nego i do dostignuća iz njegove profesije, naročito u prekookeanskim zemljama – kaže Grečić.
Jedna od prvih i najuspešnijih, tajlandska mreža RBD, u početku je trebalo da privuče visokostručne Tajlanđane iz inostranstva na kraći period, kako bi pomogli razvoju nauke i tehnologije u domovini. Odziv je bio zanemarljiv, pa je projekat okrenut ka saradnji naučnika u zemlji sa onima koji žive u inostranstvu, bez insistiranja na njihovom povratku. Promena strategije je dala rezultate.
– Na listi prioriteta ovakvih mreža na vrhu je profesionalni napredak samih članova mreže, ma gde da se nalazili, jer je to u tesnoj vezi sa razvojem matice. Zato se oni angažuju na raznim zajedničkim projektima sa agencijama vlada, preduzećima i nevladinim organizacijama – kaže Grečić.
Prvi korak u formiranju nacionalnih intelektualnih mreža u Srbiji je u Ministarstvu za dijasporu. Od njega se očekuje da prikupi sva interesovanja i prosleđuje ih do ministarstava privrede, trgovine, finansija…
– Da bi dijaspora postala važan činilac u privrednom razvoju SCG, potrebno je da se dalje aktiviraju i opštine, koje će dati informacije o svojim privrednim potrebama i mogućnostima – kaže Grečić. – Dobar primer za organizaciju mreža u Srbiji je Jamajka, gde je opcija nacionalnih mreža počela da beleži uspehe u naučnoj saradnji dijaspore i matice, tek kada su projektima rukovodile specijalizovane nevladine organizacije. One bi i u Srbiji mogle da budu začetak mreža.
