Truckam se u lufthanzinom autobusu na putu do Frankfurta … Dremnula bih, ali ne ide san na oči …čujem nečiji mobilni, zvoni …neko govori na meni poznatom i dragom jeziku…Da li je moguće? Šofer, onaj riđi rmpalija s kojim sam na ulazu u autobus pričala na francuskom… Baš je mali svet… Opet zvoni mobilni… Opet se javlja šofer… Sad priča nemački… Dobro to i nije neko čudo, ovde u Alzasu mnogi govore i francuski i nemački… Meškoljim se i okrećem na drugu stranu… Opet mobilni…Šofer nešto mrmlja…Jel’ se to meni čini ili priča na albanskom?…Ipak tonem u san…
Izlazim iz autobusa i krećem prema bunkeru da uzmem svoj kofer…Riđi šofer mi izvlači kofer uz osmeh …Kako to da pričate srpskohrvatski ? – pitam ga ja…čovek se trže i lice mu se razvuče u topao osmeh… Ja sam odozdo…A, zato…Ja sam u početku mislila da ste pravi Alzašanin…čula sam da pričate i šiptarski, nastavljam ja, ispitivački… Albanski, ispravlja me… Izvinite, kažem ja…meni je to sve isto…mislim isto mi zvuči, ispravljam se ja…A odakle ste tačno ?… Baš sam radoznala… Sa Kosova… A Vi ? Sad se neznanac ljubopitljivo obraća meni… Ja sam iz Beograda, odgovaram…Al’ davno sam ja otišla iz Beograda, još je to onda bila jedna država, sa 6 republika, kao da se pravdam… Aha, smeška se on ….A živite u S ?…Da, kažem ja… Radite u S…? Klimam glavom …Kako to da Vas ranije nisam video? Ne znam, smejem se ja, eto nisam ni ja Vas ranije srela, a toliko puta sam se do sada vozila ovim autobusom…Uvek bili neki drugi šoferi, znate već… Magreb… Da, da…A ja sam ovde od 1999…Vozim već deset godina ovaj autobus…
Nešto me preseče, kad pomenu tu godinu…A jel’ imate porodicu dole? Pitam saosećajno…Da, dva brata…Jel’ su dobro? Jesu… Na Kosovu su još ? Da, da im nije bilo komsija Srba, stradali bi, dodaje on…Ovako ništa im nije falilo, svi su dobro…E, hvala bogu, kažem naglas, a u sebi pomislih – ajd’ da jednom čujem i neku lepu reč o Srbima od drugih …još moš misliti iz usta Kosovara…Jel’ imate vremena za kafu, pita me novi poznanik? Nemam sad, hvala Vam, drugi put…Tu sam sa kolegama…Hvatamo avion odavde dalje…Dobro, onda moramo drugi put da popijemo kafu…Važi, dogovoreno, kažem i odlazim..
Sedim u servisu u Novom mestu…Pitam garažistu jel’ govori srpski ili hoće da pričamo na engleskom… Smeje i se i kaže «nema problema» na srpskom… Pruža mi telefon da pozovem francusko osiguranje… Da ne trošim svoj mobilni… Baš ste zlatni, kažem ja…Puno Vam hvala…Odjednom mi pogled pada na njegov bedž na kome piše njegovo ime i prezime – Radovan Maksimović…Nije ni čudo, kažem sebi u bradu…Naš čova….Objašnjavam preko telefona šta mi se desilo…Preskačem onaj uvodni deo sa natpisom – Slovenija gradi auto ceste za vas – radovi na putu pre Ljubljane…jedna traka zatvorena…između pregradni stubići…kamion sa prikolicom, juri…u krivini prikolica se zanosi…pregradni stubići lete prema meni…podlecu ispod mog auta…dum, dum, dum, grmi ispod točkova…na svu sreću, nastavljam dalje…vozim bez problema.. posle nekoliko kilometara auto ipak staje…neće dalje…AMZS me šlepa do najbližeg servisa… definitivno necu moci dalje…kako cu stici do podneva u Karlovac, pitam se ja?
Milozvučni ženski glas uzima mi podatke preko telefona, broj polise, ime, prezime i usput pita – a Vi ste iz Hrvatske? Pa, moglo bi se i tako reći, kažem ja…I ja sam, odgovara ona veselo…Ma, ljudi moji, je li to moguće, pokušavam da imitiram slavnog komentatora, no, telefonistkinja ne reaguje na moju imitaciju…Sigurno je neka mlađa generacija, njoj to ništa ne znači…Pitam je – pa što se onda mučimo na francuskom, draga moja, kad možemo da pričamo naški…Smeje se i kaže – može…ali ja ne govorim dobro, pravda se…Ma govorite Vi jako dobro, prekrasno, mnogo bolje nego ja francuski…Smeje se i uzvraća mi komplimentom – a ne, Vi jako dobro govorite francuski…A otkud Vi iz Hrvatske u Francuskoj, pitam je, dajući joj priliku da vežba malo živu konverzaciju…Ja sam rođena u Hrvatskoj…sa 9 godina sam otišla kod roditelja u Francusku… Klasika, mislim se ja u sebi… trbuhom za kruhom…A jel’ te molim Vas, gde ste tačno rođeni, radoznala sam baš? Rijeka, kaže ona, ljupko rolajući r, kao prava Parižanka…..E, baš je lepa ili lijepa naša Rijeka, primećujem ja…Kako je svet mali, zar ne, komentarišem ja…Ima nas svuda….Slovenac sluša razgovor i smejulji se preko puta….Dobijam rent-a-kar, moj auto ostaje u garaži na popravci…sve će biti sređeno, da ne brinem…zahvaljujem se nepoznatoj Francuskinji tj. Riječanki na velikoj pomoci…Adio kažem na kraju razgovora…- Au revoir, bon journée et bon voyage, odgovara ona…Izgleda je već zaboravila kako se sve to kaže na maternjem jeziku, prođe mi kroz glavu…
A kad ćete da mi isporučite frižider? pitam mlađanog prodavca…Tipka po kompjuteru, gleda u ekran i kaže – može u sredu? Može, a u koje vreme, pitam ja? Posle 8.30…Znači, da uzmem ceo dan slobodan, da Vas čekam, pa kad dođete…Smeje se…Ne, biće sigurno do 10 sati ujutru…Pruža mi da potpišem fakturu…Dok se potpisujem, ugledam ime prodavca, odštampano na fakturi – Dragan Jovanović! Hej, pa Vi se zovete Dragan Jovanović…Da, kaže on, zašto? Mora da ste iz Srbije? Ili nekadašnje Jugoslavije…Smeje se i dalje…Što mi ne reče čoveče, lakše bi se dogovorili…Vidim da me ne razume….širi ruke i kaže…ja ne govorim srpski…Ih, ma nije moguće, kako to, Dragan Jovanović, a ne zna Srpski?…Ja sam se ovde rodio, kaže…u Francuskoj…A, zato….Jeste’l išli nekad nazad u Srbiju? Jesam kao mali, kod babe i dede, u Kražujevak…Kragujevac ispravljam ga ja…Kad su umrli, posle nisam više išao…E, šteta, odgovaram ja…a u sebi pomislih, tuga jedna…
Studentkinja – nova stažistkinja, sa ogromnim nebo-plavim očima i još većim plavim kovrdžama stoji preko puta mene…osmehuje se i uz izvinjenje pita, dok spuštam telefonsku slušalicu – Vi ste iz Srbije? Da, otkud znate, pitam ja…nije valjda da govori srpski? Preslišavam se u sebi da nisam nešto lanula na srpskom, dok sam pričala sa preko telefona…Ne, ne govorim, kaže ona, malo samo razumem…Otkud to? pitam ja… Srpski nije jedan od 5 službenih jezika ovde…Moja je majka iz Srbije … Nije valjda? Stvarno?.. Raskravih se ja… A odakle je, iz kog dela Srbije? … Iz Zemuna… Ih, iz Zemuna baš? Da, kaže ona….E meni je Zemun baš lep, komentarišem ja….Ona ćuti…samo se smeška…Baš me je zaintrigirala…Jel’ ste bili nekad tamo, mislim u Srbiji, u Zemunu? …Nisam…Kako to, zar nemate tamo familiju? Propitujem je ja i dalje, ne propustam priliku…Ne, svi su ovde…Kako a deda, baba? Da, baš svi…Kako sa njima pričate, mislim na kom jeziku pričate sa bakom? Na francuskom, kaže ona…A tako….oni mora da su onda davno otišli iz Srbije?…Da…posle rata…A kog rata? Drugog svetskog, kaže ona… A, shvatam…A sa dedom? Deda nije baš znao dobro francuski, kaže ona…E, baš pravi naš deda, Srbenda, nekako mi drag taj dedica, iako ga ne poznajem…Zamišljeno gledam kroz prozor prema katedrali…Ko bi rekao, zove se Isabelle, prezime tipično špansko, a ona… ona moje gore list…
