Pri prvoj pomisli na dijabetes, mnogi zamisle stariju, gojaznu osobu koja, narodski rečeno “jede šećer na kašiku”. Ali, stvarnost je daleko kompleksnija i često surovija.
Dijabetes ne mari za stereotipe, ne bira godine, pol ni društveni status – on ulazi u živote mladih i starih, gojaznih i mršavih, aktivnih i pasivnih… Poenta je jasna, dijabetes ne nalazi prepreku da ostavi tragove koji se ne brišu lako. Često se ne brišu uopšte.
Božanska kazna
Još su drevni Egipćani primećivali simptome bolesti koju danas poznajemo kao dijabetes, iako je tada bila obavijena velom misterije. U njihovim zapisima, koji su stari više od 3.500 godina, opisuje se „slatki urin“ koji privlači insekte, kao i nagli gubitak telesne težine kod obolelih. Ovi znaci su, prema tadašnjem verovanju, bili povezani sa prokletstvom bogova, što je obolele činilo ne samo medicinskim slučajevima već i društveno stigmatizovanima. Slični opisi pojavljuju se i u staroj kineskoj i indijskoj medicini, gde se bolest nazivala „medeni tok“, dok su lekari pokušavali da je leče biljnim preparatima i strogo regulisanom ishranom, često uz ritualne prakse.
Kroz vekove, dijabetes je ostao enigma, bolest koja nije imala ni uzrok ni lek. Tek u 17. veku evropski lekari počinju da proučavaju prirodu ove „slatke“ bolesti, dok je otkriće uloge pankreasa u 19. veku otvorilo vrata modernom razumevanju dijabetesa.
Ipak, prava prekretnica desila se 1921. godine, kada su kanadski naučnici Frederik Banting i Čarls Best otkrili insulin – supstancu koja je ljudima s dijabetesom tipa 1 doslovno vratila život. Ova revolucionarna terapija, koja je ubrzo postala dostupna širom sveta, transformisala je dijabetes iz smrtne presude u hroničnu bolest koja se može kontrolisati.
Ironično, kako je insulin obezbedio novi početak za mnoge, tako je savremeno doba donelo nove izazove.
U eri preobilja hrane, lako dostupnih visokokaloričnih obroka i kancelarijskih poslova, na kojima se uglavnom sedi, suočavamo se sa epidemijom dijabetesa tipa 2. Ova bolest, koja je ranije bila retka, danas pogađa stotine miliona ljudi širom sveta. Nasuprot drevnim percepcijama, gde se dijabetes smatrao božanskom kaznom, današnja kriza ukazuje na naše društvene i kulturne obrasce – na paradoks modernog života u kojem izobilje postaje pretnja po zdravlje.
Prema najnovijim podacima, više od 537 miliona odraslih širom sveta živi s dijabetesom, a ovaj broj bi mogao dostići 643 miliona do 2030. godine
MItovi o dijabetesu
Šećer je često krivac u narodnim pričama o dijabetesu – omiljeni neprijatelj u svakodnevnim razgovorima. Koliko puta ste čuli, ili možda i sami izgovorili, onu dobro poznatu floskulu: „Prestani da jedeš čokoladu, dobićeš šećer!“? Ova rečenica je proizašla iz neznanja, a nosi sa sobom breme predrasuda koje godinama oblikuju percepciju o dijabetesu. Ali stvarnost je daleko kompleksnija, i dosta ozbiljnija.
Dijabetes tipa 1, koji najčešće pogađa decu i mlade, nema nikakve veze sa prejedanjem, čokoladom ili bilo kojom vrstom hrane. To je autoimuni poremećaj – rat unutar tela, u kom imuni sistem, poput vojnika, greškom napada sopstvene beta-ćelije pankreasa koje proizvode insulin. Kada ovih ćelija više nema, organizam ostaje bez ključa koji otključava energiju iz hrane, što osobu čini zavisnom od insulina za ceo život. Iako nauka danas omogućava kontrolu ove bolesti, svakodnevna borba sa njom nije ni malo laka – konstantno praćenje nivoa šećera u krvi, planiranje obroka i injekcije insulina postaju svakodnevna rutina.
Još su drevni Egipćani primećivali simptome bolesti koju danas poznajemo kao dijabetes, iako je tada bila obavijena velom misterije. U njihovim zapisima, koji su stari više od 3.500 godina, opisuje se „slatki urin“ koji privlači insekte, kao i nagli gubitak telesne težine kod obolelih. Ovi znaci su, prema tadašnjem verovanju, bili povezani sa prokletstvom bogova,
S druge strane, dijabetes tipa 2 često se povezuje s modernim načinom života – preobiljem hrane, nedostatkom fizičke aktivnosti i stresom. Međutim, čak ni ovde stvari nisu crno-bele. Istina je da gojaznost povećava rizik, ali nije isključivi uzrok. Genetska predispozicija igra ključnu ulogu, zbog čega čak i ljudi sa zdravom telesnom težinom i aktivnim stilom života mogu razviti ovu bolest. Upravo zato mit da samo gojazne osobe obolevaju može da bude veoma opasan. Ne samo da stvara stigmu koja opterećuje obolele, već i odlaže dijagnozu kod onih koji ne „liče“ na stereotipnog dijabetičara. Takvo razmišljanje često vodi ka zanemarivanju simptoma – umora, učestalog mokrenja, žeđi – koji mogu biti znak upozorenja da je vreme za pregled.
Pored medicinskih izazova, dijabetes nosi i društveni teret. Stigma, predrasude i mitovi ne olakšavaju život obolelima. Kako se nositi s dijagnozom kada društvo još uvek veruje da ste sami odgovorni za svoju bolest? Ili kako objasniti da dijabetes nije „kazna“ za slabost pred slatkišima, već kompleksan poremećaj?
Preddijabetes: Upozorenje koje mnogi ignorišu
Milioni ljudi širom sveta žive s preddijabetesom, a da toga nisu ni svesni. Ovo stanje često prolazi neprimećeno, jer šećer u krvi nije dovoljno visok da bi se postavila dijagnoza dijabetesa, ali je ipak viši od normalnog.
Na prvi pogled, simptomi mogu biti suptilni – energija je možda samo blago smanjena, ili se povremeno javlja žeđ kojoj se ne pridaje značaj. Baš zbog toga, preddijabetes je podmukao jer ne daje jasne signale, a često ostaje nezapažen dok ne pređe u dijabetes tipa 2. Bez promene načina života, poput uvođenja uravnotežene ishrane, fizičke aktivnosti i smanjenja stresa, preddijabetes može brzo postati ozbiljan problem.
Prava prekretnica desila se 1921. godine, kada su kanadski naučnici Frederik Banting i Čarls Best otkrili insulin – supstancu koja je ljudima s dijabetesom tipa 1 doslovno vratila život. Ova revolucionarna terapija, koja je ubrzo postala dostupna širom sveta, transformisala je dijabetes iz smrtne presude u hroničnu bolest koja se može kontrolisati.
Preddijabetes nije isto što i insulinska rezistencija, iako su često povezani.
Preddijabetes je stanje u kojem nivo šećera u krvi nije dovoljno visok za dijagnozu dijabetesa tipa 2, ali i dalje ukazuje na problem u metabolizmu glukoze.
Insulinska rezistencija se, sa druge strane, odnosi se na to da telo ne reaguje kako treba na insulin, hormon koji pomaže ćelijama da upotrebe glukozu. Kad ćelije postanu otporne na insulin, pankreas mora da proizvodi više insulina da bi održao normalan nivo šećera u krvi. Ovo iscrpljuje pankreas i povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2, ali i drugih ozbiljnih zdravstvenih problema, uključujući srčane bolesti i moždane udare. Dakle, iako preddijabetes i insulinska rezistencija nisu isto, jedno često vodi ka drugom, stvarajući petlju koja može biti teška za prekidanje ako se ne prepozna na vreme.
Gojaznost, kultura i socijalni kontekst
Gojaznost može da bude jedan od faktora rizika za dijabetes, ali nikako nije jedini uzrok.
U savremenim društvima često se glorifikuju loše navike, poput prejedanja i fizičke neaktivnosti, dok istovremeno postoji snažna društvena osuda prema gojaznim osobama. Ovaj kontrast stvara začarani krug: sa jedne strane, kultura konzumacije često promoviše brzu, prerađenu hranu, dok se s druge strane ljudi koji se bore sa gojaznošću doživljavaju kao slabiji, manje disciplinovani ili čak odgovorni za svoje stanje. Takvo stigmatizovanje ne samo da otežava emocionalni i fizički teret gojaznosti, već može odložiti i dijagnozu dijabetesa kod onih koji bi mogli biti u početnim fazama bolesti.
“Do Drugog svetskog rata, recimo, ideal za udavaču u Vojvodini je bio da je „bela i debela“. Bela – jer znači da je iz imućne kuće, pa se ne izlaže Suncu, odnosno ne radi na njivi, a debela – jer, osim očiglednog dokaza da ne gladuje, nema tada čestu i opasnu sušicu (tuberkulozu). Iz sličnih razloga, tokom mnogih vekova ideal ženske lepote je podrazumevao, bar po današnjim kriterijumima, znatan višak kilograma. Antičke figure Venere odlikovale su se izraženim oblinama, kao simbolom plodnosti, zdravlja i bogatstva. I ženski aktovi kojima su se naslađivali Rubensovi savremenici danas izgledaju groteskno” objašnjava za Nedeljnik doktor Zoran Radovanović.
Tek pre stotinak godina francuska kreatorka Koko Šanel uvela je revoluciju u pojam lepote žene, lišavajući je korseta i čineći je pokretnijom i slobodnom. I sama Koko se s jeseni vraćala s mora, preplanula i zategnutih mišića. Vitkost je dovela do apsurda manekenka Tvigi („Grančica“) iz londonskog Sohoa ranih 1960-ih godina.
“Savremeno društvo nastoji da se odrekne uskih standarda lepote, te da prihvata različite telesne tipove. Ipak je to pusta želja, jer se gojaznost doživljava kao stigma. Sa zdravstvene tačke gledišta, nju svakako treba izbeći, a ta ideja mora da se ima na umu još dok dete doji”, dodaje doktor Radovanović.
U nekim kulturama, punije osobe se i dalje smatraju znakom bogatstva, prosperiteta, pa čak i zdravlja, dok u drugim društvima postoji gotovo opsesivna težnja za „savršenim telom“, što postavlja dodatni psihološki teret na pojedince.
Upravo ovaj kontrast između različitih društvenih normi i očekivanja stvara još jednu dimenziju dijabetesa – on je postao ne samo biološka i zdravstvena, već i sociološka i kulturna pojava. U društvima gde dominira ideal vitkosti, dijabetes se često doživljava kao bolest „loših navika“ ili „nesposobnosti“ da se postigne fizički ideal, što je daleko od istine. S druge strane, u kulturama u kojima su punije osobe prihvaćene kao znak blagostanja, dijabetes se može ignorisati, što odgađa prevenciju i lečenje.
Dijabetes je, dakle, bolest koja ne poznaje samo fizičke, već i socijalne i kulturne barijere, spajajući biologiju, kulturu i ekonomiju u jedan složen fenomen.
“Savremeno društvo nastoji da se odrekne uskih standarda lepote, te da prihvata različite telesne tipove. Ipak je to pusta želja, jer se gojaznost doživljava kao stigma. Sa zdravstvene tačke gledišta, nju svakako treba izbeći, a ta ideja mora da se ima na umu još dok dete doji”, dodaje doktor Zoran Radovanović.
Prema najnovijim podacima, više od 537 miliona odraslih širom sveta živi s dijabetesom, a ovaj broj bi mogao dostići 643 miliona do 2030. godine. Ovaj drastičan porast ukazuje na globalnu zdravstvenu krizu, ali i na ozbiljan društveni problem, jer se dijabetes sve više javlja u svim delovima sveta, nezavisno od razvoja zemlje i kulture.
U Srbiji, svaka deseta odrasla osoba ima dijagnozu dijabetesa, dok se procenjuje da mnogo veći broj ljudi živi sa preddijabetesom, ne shvatajući ozbiljnost svog stanja.
Posledice dijabetesa, ako se ne leči i ne kontroliše, mogu biti vrlo ozbiljne. Gubitak vida, amputacije, srčani problemi i druge komplikacije čine dijabetes jednim od vodećih uzroka smrtnosti i invaliditeta. Međutim, sve ove posledice su preventabilne uz pravovremenu dijagnozu i adekvatnu medicinsku intervenciju.
Post Views: 8
