Lepa brineta sa gitarom, koja se smeši sa stranica casopisa „Bluz rivju“ gde je proglašena za jednog od cetiri bluz umetnika Evrope je, verovali ili ne, „naše gore list“. Ana Popovic (24), gitarista, uspela je za samo dve godine da stekne popularnost i poštovanje starijih kolega. A sve je pocelo kada je „cisto da proba“ odseku za džez Akademije u Utrehtu, Holandija, poslala snimak sa dvadesetak minuta svoje solo svirke. Naravno, primljena je i sada sem casova obaveze je nagone da svira svakog vikenda u drugom gradu Evrope i Amerike, snimila je i album „Haš“ za prestižnog izdavaca „Ruf rekords“…. A džez je Ani ljubav iz detinjstva.
– Odrasla sam uz bluz, rok i fank koju je otac iz hobija, zajedno sa prijateljima, svirao na „sešnima“ kod kuce. Sa petnćst sam pocela da idem sa njim po koncertima i, malo po malo, pocela i sama da sviram.
Casovi kod Tocka
Kasnije sam pohadala casove kod Radomira Mihajlovica Tocka, od kog sam naucila klasike roka i bluza i to nastavila pomalo da radim. Tri godine kasnije, upoznala sam Raleta, gitaristu i odlucili smo da oformimo bend. Prvi pokušaj je bio neuspešan, ali onda okupljamo „Haš“. Vrlo brzo dobijamo prvu svirku u klubu „Voks“ u Beogradu, i tako je krenulo… Te cetiri godine su bile ispunjene muzikom, nastupima, putovanjima i prelepim druženjem.
Nada se svirci u Beogradu
– Nadam se da cu uskoro zavirati u Jugoslaviji. To je bitno i zbog mog benda, jer oni nikad nisu svirali na Balkanu. U pregovorima sam za distribuciju ploce u Jugoslaviji, i nadam se da cemo imati uspeha sa tim. Ali koncerta u Beogradu sam se jako uželela! To bi bilo na nekoj lepoj i velikoj bini. Nadam se da ce ponovo biti „DŽez fest“ u Centru „Sava“ i da ce nas pozvati jer je to nešto što bih volela ponovo da doživim i podelim sa bendom, buduci da je to jedan od festivala na svetskom nivou.
• A onda si sve prekinula i otišla u Holandiju.
– Prvi korak je bio težak. „Hašu“ je 1998. godine izašao prvi album „Houmtaun“, a ja sam otišla u Holandiju posle mesec dana. Upijala sam sa nevidenim uživanjem sve što studiranje i život na Zapadu nose sa sobom. Akademija u Utrehtu je drugacija od svega na šta sam navikla. Profesori su tu da bi od nas napravili ono što oni nisu postigli: da budu priznati i poznati muzicari. Uvek podvlace da moraš da budeš sjajan svirac sa svojim stilom, ali i sa voljom i snagom da istraješ u veoma teškom poslu.
• Da li si otišla zbog škole ili zbog „jace“ karijere?
– Stalno sam slušala price: „Tamo na stotine devojaka to isto rade, ko bi slušao Jugoslovenku koja svira gitaru?“ Možda sam baš zato probala… Volim iskušenja, ne podnosim sviranje na istim mestima, želim uvek da idem dalje, a u Jugoslaviji sam bila svuda gde sam želela.
U svetu dinamicnije
• Da li si ocekivala takav uspeh?
„Haš“ je imao svoju publiku, ali sve se dešavalo sporo. Ovde je dinamicnije. Puno je onih koji prate moj rad i u Evropi i Americi, ali mi je i dalje nestvarno da su naši koncerti rasprodani u gradovima u kojima nikada nismo bili, a publika zna pesme napamet. – Svirala sam sa Bernarom Elisonom i Semijem Micelom dok nisam napokon oformila „Ana Popovic bend“. Uspeh nisam planirala, samo sam se trudila da svaki koncert bude zanimljiviji i kvalitetniji od prethodnog, neobican.¢ I stvaranje albuma „Haš“ bilo je veoma interesantno…
– U studijima u Memfisu je bilo carobno, kakav je i producent DŽim Geins (radio albume Santane, Herbija Henkoka, „Tauer of pauer“…). Moje kompozicije su mu se jako dopale, skoro da ništa nije menjano. To je neobican spoj evropskog i americkog bluza. Svi su me cekali u maju ove godine kada sam došla u Memfis sa holandskim bendom da sviramo na cuvenom „Bil strit festu“ koji traje pet dana pred 160.000 ljudi, pored „Kalt“, Boba Dilana, „Tauer of pauer“, „Vor“, DŽonija Langa… Bilo je sjajno videti da još pricaju o snimanju tako živo. Inace, plan je da moja ploca izade u Americi u januaru 2002. godine i da je sledi velika turneja.
