SVI JUNACI – PENZIONISANI

U nedelju 28. marta 1999. godine ceo svet je uzbudila vest kako je oboren avion za koji su Amerikanci tvrdili da ga niko ne može oboriti, jer je nevidljiv, pa zato i neoborljiv. Desilo se to samo tri dana posle početka agresije iz vazduha na Jugoslaviju. Svi vojni i razni novinski komentatori čudili su se i pokušavali da domisle kako je to bilo moguće. Jer, taj avion je ispitan i zaista od protivnika neoboren u najmanje tri rata – agresiji na Grenadu, na Panamu i u ratu koji je izbio u rejonu Kuvajta i Iraka.

Pentagon dugo nije hteo da potvrdi obaranje. Promrsio je kroz zube da nije oboren, već da je pao zbog tehničke greške. Tek 25. novembra 1999. potvrdilo se, konačno, na zvaničan način i pismeno od strane američkog ratnog vazduhoplovstva. Bilo je to priznanje jednog američkog poraza, ne samo vojničkog, nego i tehnološkog. Moraće da se menja celokupna tehnologija za avione koji bi trebali da imaju što je moguće manji radarski odraz (Stelt tehnologija). Ali, to itekako mnogo košta. Milijarde dolara!

Sredinom sedamdesetih godina američka Agencija za razvoj odbrambenih projekata – DARPA – raspisala je pozivni konkurs za studiju konfiguracije lovca u „Stelt tehnologiji“, odnosno takvog aviona koji bi praktički bio nevidljiv za radare. Posao je dobila kompanija Lokid, dakle ista ona koja je dve decenije ranije napravila „špijunski avion“ U-2. Prototip je poleteo prvi put u junu 1981. godine – 31 mesec posle odluke o kompletnom razvoju. čuvan je, kao i U-2, što je moguće duže u velikoj tajnosti. Za avion je znalo samo 8 hiljada ljudi, koji su na razne načine učestvovali u projektu – punih sedam godina, kada je skinut sa spiska tajnih letilica. Javnosti je prvi prvi put prikazan u bazi Tonopah 26. aprila 1990. godine, a serijska proizvodnja završena je 12. jula iste godine posle 59 proizvedenih aviona. Nakon uspešne upotrebe tih aviona protiv Iraka povedeni su pregovori s Lokidom o nastavku serijske proizvodnje.

Taj avion je dobio tipsku oznaku F-117 A. Njegov razmah krila je 13,21 m; dužina trupa 20,09 m; visina na stajanci 3,78 m; maksimalna poletna masa 23.850 kg; a masa praznog aviona je oko 14 hiljada kg. Ima dva turbofenska motora od kojih svaki daje potisak po 48 KN. Maksimalna brzina je svega 1040 km/č. Posadu sačinjava samo jedan pilot. Nosi dve bombe od po 900 kg, koje imaju lasersko navođenje na cilj, a koriste se za razaranje duboko ukopanih i jako utvrđenih objekata. Napada noću.

Amerikancima se očito žurilo da što pre stvore nevidljiv avion, nešto što je naj – naj. Bili su nestrpljivi pa čak nisu konstruisali nov motor, već su iskoristili stari F 404 kakav imaju lovački avioni F-18. Motor je samo nešto doteran.

Sem toga, u traženju najbolje konfiguracije u kontrolisanju usmerivanja radarskih odraza moralo se prići stvaranju matematskog modela. Matematika, nažalost po Amerikance, tada još nije mogla naći rešenje za zaobljene površine, već samo za ravne površine. To i jeste razlog za „pločastu“ konstrukciju F-117 A. Zbog toga je taj „nevidljivi avion“ vrlo slabih letnih karakteristika. Zakoni aerodinamike su gotovo neuskladljivi sa njegovom „pločastom“ geometrijom. čak i pri vrlo blagim manevrima oko njega dolazi do snažnog vrtložnog strujanja, drugim rečima turbulencije. Zbog toga taj avion „voli“ samo miran let, bez naglih zaokreta, a pilotu mora da pomače elektronski računar. Ipak može dobro da obrušava pod uglom 60 – 90 stepeni.

Karakteristično je da Amerikanci jako vole samo najnovija rešenja i da brzo zanemaruju i zaboravljaju raniju, stariju tehnologiju. Traži se ono što po bilo kom osnovu nadmašuje ranija rešenja. čak to starije potcenjuju i ne razmišljajući o već oprobanoj vrednosti i onog što nije „naj“.

Zanimljiv je slučaj sa avionom Mig-25 na kojem je jedan sovjetski pilot, bežeći od suda za učinjenu neku ozbiljnu krivicu, prebegao u Japan. Kada su američki mladi radarski stručnjaci pogledali u radar tog aviona iznenadili su se što su tu umesto tranzistora upotrebljene male elektronske cevi. Ti stručnjaci su veselo zaključili kako Rusi „zaostaju“ za američkom tehnikom. Malo se ko od njih upitao zašto su Rusi upotrebili tu, po njihovom mišljenju, zastarelu „lampovuju tehniku“. Tek kada su došli stari, iskusni inženjeri, pred penzijom, objasnili su mlađima da ta od njih ismejana „lampovaja tehnika“ jedino može da radi kako treba prilikom atomskih eksplozija – dok tranzistorska tehnika otkazuje čak i pri Atomskoj eksploziji udaljenoj više stotina pa i hiljada kilometara. Naročito su opasne visinske eksplozije.

To je otkriveno kada je, posle termonuklearne eksplozije na atolu Bikini, najmoderniji radio-prijemnik guvernera jednog francuskog ostrva na Pacifiku, udaljen hiljadu i više kilometara od mesta eksplozije, ćutao nekoliko sati. U isto vreme zastareli predratni prijemnik njegovog pomoćnika neometano je primao program. Onaj prvi je imao tranzistore, a ovaj drugi, stari, radio-lampe. Prema tome, učili su mlađe iskusni veterani. Rusi nisu bez razloga upotrebili svoju „lampovuju tehniku“. Njihov radar će otkrivati avione i u atomskom ratu, a naš (američki) s najnovijim radarima, biće nekoliko sati potpuno zaslepljeni elektro-magnetnim impulsima poteklim iz „atomskih pečurki“. To je Amerikance potaklo da traže zaštitu od IMP.

Tako se nešto desilo i kada su Amerikanci stvarali svoj prvi „nevidljivi avion“ sa njegovom pločastom strukturom trupa. U matematskim modelima i tehničkim eksperimentima uzimali su u obzir samo najnovije i najmodernije, po njihovom mišljenju najopasnije ra dare. O starijim radarima, koji se već izbacuju iz naoružanja, nisu, bar do sada, ni mislili. Naša protiv vazdušna odbrana dala im je u tom pogledu dobru lekciju.

I mi imamo moderne radare. Pre svega američke AN/TPS-70 i AN/TPS-63, kao i britanski C-600. U NATOu su to znali i bilo im je jasno da takvi radari ne otkrivaju njihov „nevidljivi“ avion. Ti radari su činili okosnicu osmatranja vazdušnog osmatranja nad Jugoslavijom. Zaboravili su da mi imamo i, po njihovom mišljenju, potpuno zastarele radare sovjetskog porekla. Razlika je što ovi, koje smo pre deceniju i po nabavili na Zapadu, rade na centimetarskim i decimetarskim talasnim dužinama, a ovi znatno stariji, prezrivo nazvani „metraši“, jer rade na talasnim dužinama od gotovo dva metra, nisu uzimani u obzir. A baš su ti radari sovjetskog porekla P-12 i P-18 došli glave trojici „nevidljivih“ lovaca i jednom „nevidljivom bombarderu“. Ovi radari su i na velikim odstojanjima uspešno otkrivali avione sa smanjenim radarskim odrazom. Na jedno veliko vojničko, ratničko iskustvo Amerikanci često zaboravljaju: šta se uvođenjem najnovije tehnike dobija, a šta gubi. Amerikanci su, uzevši u proseku, jako dobri inženjeri ali vrlo slabi vojnici. Oni sve žele da reše najmodernijom, najkomplikovanijom tehnikom upotrebljenoj u masi u nadmoćnom broju. Inženjerska, konstruktorska logika nije potpuno kompatibilna sa vojničkom logikom. Odbacujući staro, često se gubi nešto što novo još nema.

Nije zbog toga čudo što je naša 126. brigada vazdušnog osmatranja i navođenja, kojom je komandovao pukovnik Miloš Popović, čiji radari se nalaze od Budve do Subotice, često otkrivala i pratila lovce F-117 A i bombardere B-2. A taj B-2, koji je bombardovao kinesku ambasadu, ima i savršeniju „STELT“ tehnologiju, ne pločastu, nego zaobljenu. Kada je počelo njegovo konstruisanje matematičari su već mogli da modeliraju odbijanje radarskih talasa i od tih zaobljenih površina. Pa ipak, radari P-12 i P-18 uspevali su i da ih otkrivaju. Naravno, od kada su u nas. Mi smo te radare poboljšali, učinili ih efikasnijim zahvaljujući našim originalnim inovacijama. Za ta rešenja sada se veoma interesuju stranci – pre svega Rusi, ali i Šveđani, Iračani i mnogi drugi.

U sastavu 126 brigade VOJIN nalazi se i jedinica kojom komanduje major Željko Grujić u kojoj je sada proslavljena četa čiji komandir u ratu vanredno unapređeni kapetan prve klase Milivoj Kasavica. To je mlad vojnički sastav, sa prosekom starosti 26 godina, koji je u ratu najviše bombardovan, pa ipak je vodio pravi radarski rat, vrlo uspešno, svih 78 dana rata. Piloti NATO žalili su se na Internetu da im je „najviše muke zadaje jedinica za rano otkrivanje ciljeva u vazduhu, locirana u trouglu Beograd- NoviSad-Inđija“. Nazvana u ratu „Sremska lisica“.

Radari „VOJINovaca“ moraju da rade neprekidno, kako bi na vreme otkrili i pratili ciljeve u vazduhu, odnosno da bi dostavljali podatke raketašima, lovačkoj avijaciji i svima kojima je to potrebno. Onog trenutka kada se uključe, kao snažan izvor elektro-magnetnog zračenja, njihovo postojanje je otkriveno. Tačnije rečeno, registrovan je njihov rad, ali i ne tačan položaj. Tog trenutka počinje lov na njih i ubrzo potom napad bombama i raketama.

Pa ipak, naši „vojinovci“ su preživljavali. NATO je čak objavio da nam je unuštio 180 radara, a u stvari ni jedan. Pogađali su lažne položaje i vešto postavljane mamce. Naša taktika, sada sve češće nazivana „čETIRI M“ – mobilnost, manevar, maskiranje i moral, dala je odlične rezultate. U primeni mera zaštite i maskiranja protivnik je bio nadmudren. Otkriveno je da NATO radi šablonski, a znali smo i gde su njihovi aerodromi i mesta gde posle poletanja svrstavaju svoje formacije. Znali smo koliko im treba vremena da od poletanja dolete do naših položaja. Izračunali smo da od trenutka otkrivanja radara imamo bar pola sata vremena da se sklonimo i izbegnemo dejstvo neprijateljeve avijacije. često smo menjali položaje – gde se zanoći tu se ne osvane. Preživeli smo, kaže kapetan Kasavica, 11 bombardovanja, svako sa po 5 do 6 bombi ili raketa. Iako smo bili gađani nijednom nismo bili vizuelno otkriveni. Bombe su padale podalje od nas, oni su znali rejon, ali ne tačno mesto gde smo. često smo se pomerali za nekoliko stotina metara. To je bilo moguće jer smo oborili sve norme i američke i engleske pa i naše predratne, u razvijanju i savijanju radarske stanice.To nam je pomoglo da budemo brži u premeštanju nego što se oni organizuju za napad.

Otkrivali smo i nove mogućnosti ne samo u modernim nego i u primitivnim sredstvima ometanja. Kada smo se smestili na jednom poljoprivrednom imanju – kaže kapetan Kasavica – radar je emitovao smešten među poljoprivrednom mehanizacijom. Kada su pale prve protiv radarske rakete promašile su radar i pogodile nedaleko od nas ostavljene metalne tanjirače. Drugom prilikom, kada nas je napala poveća grupa aviona napravili smo refleksiju koristeći veliku metalnu površinu koja je isijavala jače elektromagnetne talase i od samog radara. Na tom položaju su nas tražili svetlećim bombama, raznim mamcima i još pončim, samo da nas lociraju, ali bezuspešno. Mi sve to vreme nesmetano radili i slali podatke našoj 250. raketnoj brigadi PVO.

Sve to nije mogao da zna pilot Ken Dvili kada je poleteo na svom „nevidljivom avionu“ iz baze Holoman u Nju Meksiku. Leteo je svojevremeno nad Panamom i nad Irakom ali ni sanjao nije da se susreće s protivnikom koji mnogo zna, koji je dovitljiv i brže misli od prosečnog američkog oficira i pilota. Kada je 28.marta u 20 časova uleteo u jugoslovenski vazdušni prostor pratile su ga elektronske oči 126 brigade VOJIN, i to baš radaristi čete kapetana Kasavice. Na radarskom položaju su bili u smeni vodnici prve klase Marko čalić i Aleksandar Sekulić sa zastavnikom prve klase Milenkom Tadićem. Povremeno je u kabinu radara P-12 ulazio i kapetan Kasavica da pomogne svojim iskustvom u prepoznavanju ciljeva. Na sto kilometara zapadno od nas primetili smo tanku, kratku crtu, ne dužu od nokta. Prepoznali su da je to odraz od nevidljivog. Dolazio je kao usamljeni jahač, siguran da ga niko ne može videti i da mu nije potrebna zaštita drugih aviona. Prepoznali su ga, a to je taj F117 A, a i za njegovog pilota Kena Dvilija bilo kobno. Odmah su dostavili podatke raketnom divizionu 250 raketne brigade puk. Miroslava Lazarevića, koja je zadužena za odbranu Beograda grada i okoline. Da letilica dolazi iz azimuta 195 na visini oko sedam i po kilometara. Zahvat aviona od „vojinovaca“ prihvatio je zastavnik Dragan Matić i ubrzo lansirao dve vođene rakete ruskog tipa „Njeva“ SAM2 ili GDA. Blesak i detonacija u vazduhu bili su takvi da su se čuli u pola Srema. U 20č i 43 minuta „Noćni soko“ Kena Dvilija, ponos NATO, završio je udarivši u blato kod sremskog sela Buđanovci.

Divizion 250. raketne brigade pokazivali su neverovatnu hrabrost i hladnokrvnost. Kada bi neprijatelj ustanovio približno mesto sa kojeg dejstvuje jugoslovenska PVO, slao je kao mamac letilicu, na pristojnoj visini, po kojoj bi naši raketaši trebali da dejstvuju. Nešto dalje od zone dejstva naše PVO dežuralo bi nekoliko aviona, obično na visinama oko 6000 metara, koji su imali zadatak da, kada se radar naših baterija uključi u nišanjenje, krenu kao ptice grabljivice da unište našu raketnu bateriju na zemlji. I radaristi i raketaši znali su za tu zamku, ali nisu se plašili dvoboja. Ova igra na život i smrt trajala je i do 4 sata. Po 240 minuta bi posade PVO tražile način da obore avion koji ih je bezobrazno nadletao i da pri tome izbegnu lovce na raketne baterije, koji su čekali u zasedi. Divizion koji je oborio F-117A uspeo je da ulovi i lovca na radare F-16C i da ga sruši u valjevskom kraju. Neki drugi divizioni uspeli su da pogode još dva „nevidljiva aviona“ F117 A od kojih se jedan srušio negde u Bosni, a drugi je jedva doleteo do Zagreba. Oba nepopravljiva i ubuduće neupotrebljiva. Oboren je i jedan „nevidljivi“ bombarder B-2, koji je nosio ime „Duh Misurija“. Srušio se u spačvanskim šumama, nedaleko od Vinkovaca. Zanimljivo je, da nam je sve te podatke poslala, kao potvrdu naših uspeha, ruska obaveštajna služba.

U istoriji razvoja protivvazdušne odbrane zabeleženo je mnogo obaranja, ali dva opisana u ovom izlaganju najviše su uzbudila svetsku javnost i imala najdublje posledice.

Jedna od posledica obaranja „nevidljivih aviona“, koje smo do sada samo mi izveli, jeste i naglo povećana želja američkih rukovodilaca i NATO da se ta agresija iz vazduha, kojom ništa nisu mogli da postignu, što pre završi. Zato su jedva dočekali ruski predlog da se to okonča diplomatskim pregovorima. Umesto daljih napada iz vazduha, na šta su Amerikanci, pritisnuti i iznenađeni našim otporom, rado pristali, isplanirali su podmukle pothvate na razne načine čiji smo, ko nije naivan, upravo svedoci. No, to je druga priča. Što se tiče oružanog napada, rata iz vazduha, mi smo izašli kao moralni pobednici, još jednom smo potvrdili da umemo, kako su naši stari hajduci govorili ratujući protiv Turaka, „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.

Beograd 8. maja 2000. godine