Uvod
Dve godine posle oktobarske promene vlasti u Srbiji zemlja i nacija se nalaze u još težoj politickoj i ekonomskoj situaciji nego pre 5. oktobra 2000.g. (Jugoslavija je tu samo kolateralna šteta) i pred ambisom daljeg razbijanja onoga što je od zemlje ostalo. Vecina gradjana toga nije svesna ili pred cinjenicama zatvara oci, misleci da ce time odagnati aveti i strahove, verovatno umorna od decenijskih stresova i nebrojenih sudbinskih trenutaka, politickih kriza, nevodjenih i neobjavljenih ratova, humanitarnog bombardovanja, lustracija i edukacija. Za one koji nisu svesni „golgote“ koja nas još ceka (kako rece nedavno prof. Emil Vlajki), pokušacemo ukratko dati ocenu aktuelnog stanja i navesti šta nas u bliskoj i daljoj buducnosti ceka, uz svestan rizik da nas dogadjaji mogu demantovati, cemu se i mi potajno nadamo, pre svega uzdajuci se brzim promenama medjunarodnih okolnosti u našu korist a pokazalo se da su one te koje imaju presudan uticaj na zbivanja u našoj zemlji.
Iako svesni da ovako ambiciozan zadatak zahteva mnogo više prostora, poštujuci vreme i strpljenje citalaca, pokušacemo biti maksimalno kratki i odredjeni.
Medjunarodni položaj zemlje
Iako aktuelna vlast kao svoj najznacajniji uspeh navodi povratak u medjunarodnu zajednicu i saradnju sa svetom, pri cemu naša zemlja sada navodno uživa puno poštovanje stranih partnera koji su nas do juce na sva usta klevetali i bombardovali, situacija je prilicno drugacija.
Od rušenja prethodne vlasti pa do danas aktuelni režim je prihvatio svaku stranu ucenu i nalog, odustao ne samo od kontinuiteta naše zemlje u OUN, što ce tek imati dalekosežno negativne posledice, vec i dalje uporno prihvata i sporovodi, potpuno nekriticki i suprotno našim vitalnim nacionalnim i državnim interesima, sve strane naloge dovodeci našu zemlju u sve inferiorniji položaj, slabeci njenu odbrambenu moc i svaku mogucnost njenog samostalnog opstanka i razvoja. Istovremeno, instruiran od svojih zapadnih mentora, aktuelni režim nas svakodnevno bombarduje propagandom usmerenom na slabljenje svake kohezije naše zajednice, pokušavajuci da razbijanjem identiteta, kulture, menjanjem istorije, tradicija i nacina života ovog naroda, nametanjem krivice nama za ono za šta su mnogo više drugi krivi, pre svega taj isti Zapad, potpuno dezorijentiše gradjane i dovede ih u stanje kolektivne apatije, što se upravo i dešava.
Dokaz toga je i slab odziv biraca na nedavnim predsednickim izborima.
Iako je Zapad osmislio, pripremao, medijski promovisao, odabirao , pripremao i finansirao kadrove , vršio pritiske , ucene i pretnje prema nama, i na kraju i direktno vojno intervenisao u korist terorista i separatista , a sve u cilju razbijanja prethodne Jugoslavije, za sve to sada optužuje nas, i ne samo optužuje, vec nam i sudi. Cak nam i istoriju menjaju i decu u školama uce da smo zaslužili bombardovanje iako ga danas osudjuje veliki deo sveta i znacajan deo gradjana i samih zemalja NATO.
Sve je to usmereno da potpuno oslabi naše odbrambene mehanizme i pretvori nas u bezoblicnu razjedinjenu i raspamecenu gomilu koja nece moci ni da jasno sagleda šta joj se dešava a kamoli da na to reaguje. A dešavace ce nam se još svašta, a mi ovako sludjeni, necemo shavatiti dugorocno negativne implikacije svega toga, usmerene da nas vrate dva veka unazad i izbrišu sa karte Balkana i Evrope kao iole ozbiljnu i uticajnu zemlju cime ce nas onemoguciti i u ekonomskom i svakom drugom razvoju. Mi to sve mirno gledamo i, cak, odobravamo, jer nas svet tobože hvali i podržava. Saglašavanje sa politikom sopstvenog uništenja izgleda nazivamo uspehom.
Spomenucemo samo neke nazovi uspehe naše medjunarodne politike:
– odricanjem od kontinuiteta priznali smo da je SRJ, konstituisana 1992. god. nova država, cime ce, ukoliko bude dokazano, a u to nemojmo sumnjati jer ce Haški istražitelji dokazati po zadatku sve što im se naloži odozgo (iz SAD i V.B.), biti osudjena za agresiju na Hrvatsku i BiH i genocid nad tamošnjim stanovništvom. Rasprava je vec u toku i ukoliko, ponavljamo, budemo proglašeni krivim, bice nam naloženo da platimo ogromnu ratnu štetu ovima dvema bivšim Yu -republikama, novoproizvedenim suverenim državama. Kako cemo to platiti kad ni ovako ne možemo da preživimo. Na stranu što je to apsolutno netacno i iskonstruisano i što ce to imati i druge negativne posledice po celu zemlju.
– Po pitanju raspodele imovine bivše nam zajednicke domovine prihvatili smo maltene sve zahteve drugih republika, odricuci se , zarad nekakvog nedefinisanog pragmatizma i apstraktne kooperativnosti, i mnogo cega što je iskljucivo imovina Srbije, stecena u periodu kada nije bila u zajednici sa drugim narodima, tada pod vlašcu drugih stranih imperija. Ko je na to imao pravo i u ime koga je to ucinio. Videcemo šta ce o tome reci sud istorije.
– Ispunjavamo bez izuzetka sve naloge stranih sila, ne vodeci racuna o dostojanstvu zemlje, naroda i države. Isporucili smo nelegalnom i nelegitimno sudu u Hagu bivšeg predsednika , prisilili drugog predsednika da tamo ide da svedoci, a kako stvari stoje uskoro cemo Hagu isporuciti i treceg predsednika. Verujemo da ce to biti svetski rekord u podanosti i poniznosti koji ne verujem da ce ikad iko oboriti. Istražitelji Haškog suda krstare po Srbiji i slobodno komuniciraju sa svojim žrtvama kao da ova država ne postoji. Koga cemo još sve isporuciti tom sudu covek ne može ni da zamisli ali se zato svako pametan pita zašto da u vojsku šalje decu da brane otadžbinu ako ce ih sutra ta ista otadžbina slati u strane sudove zbog toga. Ako tome dodamo da su svi oni koji su od vojske i rata pobegli amnestirani, eto dobrog razloga da se nekoj sledecoj mobilizaciji, u slucaju ugroženosti zemlje, niko ne odazove. Ne daj bože da budemo u prilici da to i prakticno doživimo. Uostalom, da je isporucivanje svojih gradjana stranim sudovima ispravno ne bi SAD na svaki nacin gledale da se obezbede da njihovi vojnici ne budu sudjeni u inostranstvu. Na stranu Cinjenica da Hag traži ljude proizvoljno, bez jasnih i cvrstih optužnica i pouzdanih svedoka -što je razumljivo jer je on politicki sud za nepokorne i neverne jedinoj preostaloj savremenoj imperiji.
– Iako je sada u Beogradu vlast potpuno odana SAD i EU ništa se u Zapadnom prilazu Kosovu nije izmenilo. Kosovo i dalje plovi ka nezavisnosti, Srbi i nealbanci se i dalje maltretiraju i proteruju, a Amerikanci zatvaraju oci pred zlocinima, rušenjima crkvi i manastira, otimacinom imovine i poseda i mirno grade svoje nove baze. Naša država protiv toga cak ni ne protestuje a neki njeni visoki cinovnici imaju mnogo više razumevanja za argumente i interese Amerike nego naše. Ovako kako ide jasno je da se samo ceka pogodan momenat da bi se , navodno pod pritiskom želje gradjana Kosova (ne vodeci racuna da je struktura tih gradjana nasiljem drasticno izmenjena) tobože nevoljno prihvatilo i konacno osamostaljenje Kosova, pri cemu ce aktuelna vlast, ako i tada bude gde je sada, to na ovaj ili onaj nacin aminovati, osudjujuci to samo verbalno i iskljucivo radi stišavanja domace javnosti i besa onih koji su odande pobegli pred terorom albanskih separatista.
-Odnosi Srbije i Crne Gore nisu ništa bolji nego što su bili za vreme Miloševica. Ako su pre 5. oktobra 200. g. bili loši zbog Miloševica i njegovog nedemokratskog režima, zašto su sada loši i zašto sada Crna Gora ne odustane od separatistickih aspiracija?
Uprkos tobožnjeg insistiranja Evrope na zajednickoj državi, koja je prema predlogu povelje (vec i taj pojam dovoljno govori i kakvoj se državi radi) sve drugo nego država, jasno je da se , u stvari, podržava otcepljenje Crne Gore, iako je svima razumnima jasno da ce odvajanje Srbije i Crne Gore imati duboke i dalekosežne negativne posledice po obe republike, i to ne samo zato što se sada vrši pritisak da se u famoznoj povelji Kosovo i ne spo9mene, ocito sa kakvim ciljem. A rok od tri godine je samo period koji služi nekoj drugoj svrsi -recimo da se Jugoslavija i Srbija još više oslabe, još više razlabave Sandžak i Vojvodina a VJ i drugi državni organi do kraja razbiju. Tada više niko nece moci da spreci potpuno i definitivno razbijanje Jugoslavije i Srbije, cime ce napokon zapadni planovi biti ostvareni a mi doživeti potpuni poraz i precrtati dve stotine godina sopstvene istorije, ispisane krvlju naših dedova i oceva, stravicnim stradanjima i pogromima, nepravdama i prevarama. Ako neko misli da to nije tako i da je to preterano, neka sam sebi odgovori na naredna pitanja:
– Zašto sada kada je u Srbiji „demokratska“ vlast, vlast koja poštuje svacije interese pre nego one svog naroda i izlazi u susret svim stranim zahtevima, separatisti na Jugu Srbije, u Raškoj i Vojvodini bujaju i provociraju, držeci „probleme“ otvorenim, ocito cekajuci nalog stranih nalogodavaca da krenu kada po vec oprobanim šemama?
– Zašto sada kada smo partneri i „prijatelji“, odnosno „demokrate“, SAD i njeni sateliti ne dozvole povratak Srba na KiM , kao i legalnih institucija i predstavnika Srbije i SRJ, pre svega vojske, policije, sudstva? Nikakvu nam posebnu uslugu ne bi ucinili – pa to i stoji u Rezoluciji 1244 koju bi valjda i oni trebali poštovati ( a ne da samo Irak teraju da poštuje rezolucije). U krajnjoj liniji zašto tamo ne zavedu red – pa samo vojnika imaju 50.000 , a gde su policijske snage i drugi razni cinovnici , nevladine i druge organizacije.
– Zašto sada kada naša vlast hoce da udje u Partnerstvo za mir i NATO SAD i dalje neprestano pritiskaju VJ i proizvode afere uperene na njenu destabilizaciju? Ako na nas i u cemu racunaju trebalo bi da je jacaju i podržavaju.
– Zašto SAD uporno žele reviziju Dejtonskog sporazuma i unitarnu BiH iako je RS nemocna a BiH protektorat stranih sila?
– Zašto se našoj zemlji preti sankcijama i zašto se ucenjuje oko ulaska u Savet Evrope kada je njeno rukovodstvo ucinilo sve što su od njega tražili, kada se nijedno naše pitanje ne rešava bez posredovanja ili ucešca stranog faktora na ovaj ili onaj nacin, na uštrb sopstvenog naroda i interesa zemlje.
– Zašto se napokon uništava naša privreda i rasprodaje inostranstvu kada je i u uslovima rata i sankcija uspevala da opstane i ima daleko bolje karakteristike nego sve ostale privrede u okruženju?
– I napokon koja rec o kvalitetu naše diplomatije jer je ona ta koja je prva na udaru odbrane zemlje i njenih interesa prema inostranstvu. O njenom kvalitetu možda najrecitije govore naši diplomatski kadrovi. Ako je prethodna vlast imala mnogo ambasadora po politickoj liniji imala je bar ostalo osoblje sastavljeno od profesionalaca. Ova sadašnja je prekardašila u nepoštovanju ove inace kompleksne i teške profesije. Nestrucni kadrovi su sada otišli daleko dalje od nivoa ambasadora, preko ministara-savetnika, savetnika, sekretara, racunopolagaca, pa sve do vozaca. Bez želje da se dublje ulazi u ovo, ipak strucno pitanje, nekada vrlo jaka i poštovana u doba nesvrstavanja, diplomatija koja je sve slabija od pocetka raspada SFRJ, nikada nije bila na nižim granama. Partijska pripadnost je najvažnija, potom licne veze i nepotizam, zatim odanost, a strucni kadrovi ako su se u toku prethodne vlasti icim isticali ili su izbaceni na ulicu ili marginalizovani. Pri tome sumnjamo da je ikome u našoj diplomatiji jasno šta je naš nacionalni i državni interes danas. Kako stvari stoje sada treba ga prepisati iz americkih ili Britanskih prirucnika jer ne verujemo da se mnogo razlikuje.
Sva ova pitanje navode na razmišljanje šta su stvarni razlozi ovakvog ponašanja SAD i NATO i šta su, konacno, njihovi krajnji ciljevi? Šta su u krajnjoj liniji naši interesi i kako mislimo da ih odbranimo.
Da bismo na to odgovorili treba da utvrdimo zašto našu zemlju, odnosno Srbe, i dalje smatraju neprijateljskom stranom i nastavljaju sistematski da razgradjuju sve naše vitalne interese i svaku našu eventualnu odbranu.
Odgovor se, ipak, sam namece – zato što se u svom delovanju rukovode svojim dugorocnim strateškim, politickim, vojnim i ekonomskim interesima a ne našim interesima. Pri tome za njih je naše postavljanje u svemu tome bitno samo utoliko što možemo tome pružiti veci ili manji otpor ili pomoci sopstvenom samouništenju pristajuci da tudje interese stavimo isped svojih. Postavlja se opravdano pitanje a šta mi u toj situaciji da radimo. Ako konfrontacija nije rešenje, ni subordinacija nam nece doneti spas, vec totalni poraz i bedu. U svakom slucaju nemojmo to zvati uspehom.
Unutrašnja situacija
Nakon „diktatorske“ vlasti dobili smo, zahvaljujuci 5. oktobru 2000. godine, „demokratsku“ vlast.
Šta se zapravo promenilo?
Nakon godina patriotskog zanosa, sudbonosnih odluka, sankcija, izolacije, ratova, bombardovanja, satanizacije i svakojakih pritisaka, dobili smo, umesto smirenja i blagostanja, optužbe, afere, lustracije, progone, hajke, jednoumlje najvišeg stila, propagandu na kojoj bi prethodna vlast mogla zavideti. Od sveopšte magle koju aktuelna vlast diže ne vide se kobni potezi koje vuce i koji nas sve više udaljavaju od naših vitalnih državnih i nacionalnih interesa, uvlaceci nas u integracije koje ce nas više koštati nego što cemo od njih dobiti, rasprodajuci zemlju i njena bogatstva budzašto i pristajuci na dalje teritorijalno sakacenje zemlje, pri cemu od demokratije nismo dobili ni „d“.
Ako smo za vreme prethodne vlasti od pro-državnih medija i politickih lidera slušali o americkim i NATO placenicima, što i nije pograšno u mnogim slucajevima, imali smo zato sijaset opozicionih medija, ukljucujuci medju njih i neke TV stanice, i kojekakvih nevladinih organizacija, okruglih stolova i tribina. Na njima je tadašnja vlast oštro napadana, optuživana za sve i svašta a pre svega za lopovluk, ratove i izolaciju zemlje. Realno gledajuci , iako je prethodna vlast optuživana za stravicnu kontrolu medija, cinjenica je da je ogromna vecina medija podržavala tadašnju opoziciju i vršila snažnu propagandu protiv tadašnje vlasti. Danas je situacija u tom pogledu kudikamo gora. Prakticno nema medija koji podržava današnju opoziciju tako da svi u horu, bez izuzetaka, bez mere i ukusa, napadaju prethodnu vlast i podržavaju kojekakve lustracije, izbacivanja sa posla, teranja u zatvore, nasilna otimanja firmi i privrednih subjekata i, uostalom, sve drugo što aktuelna vlast radi ili misli da uradi. Koliko je to demokratski neka prosude sami gradjani. Uostalom, neki predstavnici vlasti, pa i takvih medija, otvoreno zagovaraju zabranu nekih partija. Ako je to tako, onda nas ništa ne bi trebalo cuditi.
S druge strane, lideri pobedniclkog DOS-a se vec duže vreme neprekidno medjusobno optužuju za takve stvari da bi svaki iole pošten covek odavno dao ostavku. Koliko su to stvarni sukobi a koliko cirkus neka gradjani procene sami, ali nesporno je da svoje medjusobne razlike i animozitete prevazidju odmah kada ih zajednicki šef Montgomeri opomene i podseti da su oni tu da sprovode njegove naloge a ne da izigravaju pravu vlast.
Odnosi u zemlji su sada poremeceniji nego što su ikada bili. DOS se svadja i deli na najmanje dva dela. SPS je opet bolji, sada , trenutno, deli se na tri dela. SPO se nikako ne oporavlja od samoizolacije u kojoj je bio. Stranka Srpskog jedinstva stoji na svojih 4-5%, a jedino Radikali idu uzlaznom linijom , verovatno kao reakcija na razocarenja gradjana u novu vlast, razocarenje starom su vec izrazili na prethodnim izborima, i frustraciju situacijom u kojom se nalazimo.
Odnosi u saveznom parlamentu su gori nego što su ikada bilii. Crnu goru i dalje predstavlja politicka opcija koja je nedavno izgubila izbore u samoj maticnoj republici, a koja je od Miloševicevog saveznika nakon promena 2000. godine postala DOS-ov partner, što je do tada bio Milo Djukanovic i njegov DPS. Da se ne radi o politici i sudbini zemlje covek bi pomislio da je to neka burleska. Takav parlament niko i ne uzima za ozbiljno niti šta znacajno radi. Kao da svi cekaju da se i on ukine, ovakav kakav je.
Medjutim, ono što je najgore je što umesto rešavanja ozbiljnih , gorucih problema, zemlje i naroda, kao što su odbrana, bezbednost, sigurnost, nezaposlenost, standard, razvoj i sllcna pitanja, aktuelna vlast nam nudi afere i sukobe, medjusobne optužbe i razna opravdanja, pri cemu je, uvek, za sve kriva prethodna vlast i svi mi što smo za nju, takvu, glasali. Sliku upotpunjuju nezaobilazni likovi tipa Biserko, Kandic, Vuco i sl. . koji nam sa akademske i mondijalisticke distance, daju prekore i savete, skoro religiozno nas upucujuci da se pokajemo, kao da ce nam to doneti spas i izvuci nas iz haosa u kome živimo i bede koja je sve veca, ponos smo ocito duboko zakopali.
Kriminal i politicka ubistva , umesto da se smanjuju i rešavaju, rastu. Ako su za dogadjaje pre 5. oktobra bili krivi oni koji su tada bili na vlasti, ko je za ovo što se sada dešava kriv? Zar za dve godine vlasti ništa nije moglo da se popravi i reši. ili se nije htelo i zašto? Da li je onda i za sve prethodno bila kriva i prethodna vlast ili je to nešto van vlasti ili uz svaku vlast? Parlament u Srbiji, osnovni instrument demokratije jedne zemlje, prekraja se po želji vlade. Glasa, zaseda i odlucuje kako mu i kada Premijer kaže. Mi smo ucili da parlament kontroliše vladu a ne obratno.
Na sve strane su strani savetnici i eksperti, privreda i resursi zemlje se rasprodaju, banke i državne institucije ukidaju ili uništavaju. Stranci na sve strane otvaraju banke, super-markete, preduzeca, radnje i predstavništva, a nas niko nigde u svetu nece da primi. Koliko li je samo Slovenackih firmi i prodavnica danas ovde a koliko naših tamo?
Najveci broj zakona koji su važili i u vreme prethodne vlasti i dalje je na snazi.
Niti je donet novi ustav, niti su doneti drugi znacajni zakoni, koji bi „demokratizovali“ zemlju, odnosno politicke odnose u njoj.
Pokazalo se po ko zna koji put da je lako kritikovati vlast kada si u opoziciji ali da je teško izvršiti promene jednom kada se dodje na vlast. Verovatno i zato što se covek nadje u drugoj situaciji. Apsolutisticka vlast je opoziciji sigurno smetala dok je bila u opoziciji, ali jednom na vlasti, dobro joj dodje.
Danas u Srbiji, medju najvecim brojem gradjana, vlada duboko razocarenje i apatija, u državi haos, voluntarizam, nepotizam, jednoumlje, progoni, beda, siromaštvo, nezaposlenost i kriminal, dok svi zajedno, uljuljkani parolama o svetloj buducnosti i nezaustavljivom putu u Evropu gde nas jedna cekaju raširenih ruku, tonemo sve dublje u propast. Pri tome narod niko i ne pomišlja da upita želi li on u evroatlatske integracije, niti mu kaže šta ce od ulaska u njih dobiti a šta izgubiti. Radi se o ozbiljnim pitanjima za koja se u drugim državama raspisuju referendumi.
Ekonomska situacija
Ekonomska situacija u Srbiji je gora nego ikad. Iako narucene analize dotiranih, ili bliskih vlasti, agencija daju umirujuce podatke a resorni ministri pokušavaju da uvere gradjane kako im je mnogo bolje samo što to nisu u stanju da prepoznaju, veliki broj gradjana je naglo i dodatno toliko osiromašio da im je i gola egzistencija dovedena u pitanje.
Umesto obilate strane pomoci koja je nekriticki obecavana samo da bi se prethodna vlast srušila, porasta standarda, pokretanja privrede, stranih investicija, otvaranja novih radnih mesta, imamo znatno pogoršanu ukupnu ekonomsku sliku Srbije.
Umesto pomoci dobili smo otpise dugova koji su ionako nelegitimno uvecani u periodu sankcija i morovanja našeg statusa u OUN.
Ocit je i drastican pad standarda, ne samo u smislu troškova života, pre svega kroz namete kao što su stanarine, struja i telefon, vec i korišcenja donedavno uobicajenih besplatnih usluga lecenja, školovanja i sl.
Privreda je potpuno blokirana ne samo zbog izostanka investiranja u nju radi njenog osavremenjivanja vec i zbog opšte privatizacije (citaj rasprodaje) koja preti svakom radnom kolektivu pa je opravdano pitanje ko ce uopšte da pokrene bilo šta u situaciji kada ga vlada sutra može prodati, bio on uspešan ili ne.
Strane investicije ne stižu, niti ima šanse da skoro stignu, jer je situacija u zemlji nestabilna politicki i ekonomski, pa i pravno. Price o interesu inostranstva da investira u Srbiju su prazne jer strani kapital ima problem da proda svoje proizvode usled hiperprodukcije pa mu mi trebamo samo kao tržište a ako i bude kupio neke privredne subjekte to ce verovatno biti, kao što je to bio slucaj i u susednim zemljama, da bi ih zatvorio i prodavao svoju robu, odnosno u njima pravio svoju robu a ne našu. Umesto otvaranja novih radnih mesta dobili smo masovna otpuštanja, manjim delom iz politickih razloga (revanšizam iako ga zvanicno nema) a vecim delom kao ingeniozno ekonomsko rešenje za naše nagomilane ekonomske teškoce. Razmere otpuštanja su ogromene i u situaciji znatno osiromašene populacije i blokirane privrede prete da postanu hronicno stanje koje ce sve više pretiti socijalnim nemirima.
Ako se Srbija odrekla otpora prema stranim nasrtajima, umorna od ratovanja, sukoba i optužbi, u ime obecanog mira i blagostanja, žrtvujuci svoj ponos, istinoljublje i mnoge od svojih vitalnih interesa, onda je teško prevarena jer nema ni jednog ni drugog , niti ce ga skoro biti, naprotiv.
Zakljucak
Ako bi se iz prethodno iznetog mogli dosledno izvuci nekakvi zakljucci koji bi proizilazili iz ocene stanja a koji bi mogli ukazati na dalji razvoj situacije u zemlji, onda bi to neminovno bili sledeci:
– SAD i zapadne sile ce nastaviti svoju politiku dalje fragmentacije našeg životnog prostora podsticuci dalje odvajanje KiM i Crne Gore, nemire u Raškoj, separatizam u Vojvodini, okrivljuci za sve to upravo nas, pre svega prethodnu vlast, ali diskretno i ovu, dok nas ne dovedu do svog konacnog cilja – medjunarodne konferencije o konacnom prekrajanju ovog prostora (ako smemo da primetimo – našeg) kako bi se konacno razrešili problemi u ovom delu Evrope. Naravno, iz „najboljih namera“ – jer mi sami nismo uspeli da ih rešimo a Evropa želi napred i nema vremena da ceka nekakve zaostale Srbe i druga primitivna plemena. Amerika ce velikodušno na to pristati iako je bila „protiv promena granica u Evropi“ (kao da nije tolike granice vec promenila, pa i u Evropi, odnosno u bivšoj SFRJ). Mi cemo, kao dobri djaci, prihvatiti sve što nam predlože – naravno da ce oni predložiti papir – cime cemo i formalno i legalno odustati od sopstvenih teritorija, interesa i istorije, ali cemo to uraditi „demokratski“ , takoreci dobrovoljno, mada „u prisustvu vlasti“ (citaj SAD i co.). Kada jednom sami na to pristanemo necemo se protiv toga moci mnogo buniti. Oni ce kroz nekoliko godina , naravno, pricati kako nisu hteli, ali smo mi pristali, pa su morali. Ostacemo tako na onom Beogradskom pašaluku o kome smo sve ove godine govorili i od njega strahovali. Nece to naravno biti epilog niti potvrda nikakve „teorije zavere“ vec, ako to neko i bude pomislio, plod njegove „paranoje“ i „opsednutosti istorijom“. Naprotiv, bice to naša „demokratska volja“ i „sopstvena odluka“ – teška ali hrabra kako bi rekli uvaženi predstavnici sveta, naravno u našem „civilizacijskom“ interesu. Tako cemo napokon stati svi pod onu šljivu iz Tarabicevog prorocanstva a kako vlada sve veca bela kuga usled siromaštva i apatije, kao i iseljevanje kadrova u svet, nece ni tu biti neke gužve. Uostalom uvek ce se tu naci neki dobronameran stranac da nas organizuje i usmeri, naravno u našem interesu. – Da se to i ostvari pomoci ce nam nove afere, „dramaticni“ sukobi u i oko DOS-a, medjusovni raskoli, nove lustracije i progoni, nova samooptuživanja na radost naših neprijatelja (imamo i njih, to ne vidi samo onaj ko nece) rešavanje perifernih stvari a ne kljucnih (što nije slucajno) i, naravno, zdušna pomoc „prijatelja“ iz sveta. Uz pomoc donacija bicemo sve siromašniji, nezaposleniji i nemocniji. Takvi im i trebalo, odnosno uopšte im i ne trebamo.
Ne znamo samo šta nama sve to treba i hocemo li se do tada opametiti da bismo se ipak nekako spasli one Tarabiceve šljive.
Kako sada stvari stoje u tome nam samo bog ili promena medjunarodnih okolnosti mogu pomoci. Pametni ljudi kažu „pomozi sam sebi pa ce ti i bog pomoci“. Ako je to uslov da nam bog pomogne bojim se da nam pomoci nema. Ostaje jedino nada u promenu medjunarodnih okolnosti nama u prilog. To je slaba nada, ali istoriju ipak niko unapred nije mogao do kraja sa sagleda.
