Naravno, nije prvi put da Goran Svilanovic, ministar inostrane poslove SRJ, govori neistine, svesno nastojeci da obmane javnost. Za tako nešto u svakoj demokratskoj zemlji ministar inostranih poslova ili odmah podnosi ostavku ili biva smenjen.
Valjda da bi se amortizirao skandal bez presedana i politicki potres koji je izazvan odvodenjem Zorana Lilica, bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, u Hag da svedoci protiv takode bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševica pred takozvanim Medunarodnim krivicnim sudom za Jugoslaviju, Svilanovic u intervjuu listu „Politika“ (od 12.8.2002), a povodom pokretanja postupka ratifikacije Dejtonskog sporazuma od strane Jugoslavije, izmedu ostalog veli: „Dejtonskim sporazumom je, da podsetim, definisano da Savet bezbednosti može (i treba) da usvoji akte kojima ce se regulisati kažnjavanje onih koji su pocinili ratne zlocine. Na taj nacin, preko Dejtonskog sporazuma, naša zemlje se obavezala da ce saradivati sa haškim tribunalom. Ratifikacijom se potvrduje ono što je na tom planu do sada ucinjeno kao i to da ce se naše obaveze u tom domenu i dalje ispunjavati“. Dakle, on obecava da ce naša zemlja i dalje ispunjavati sve zahteve Haškog tribunala. A slucaj Zorana Lilica pokazuje da se Haški tribunal, bar kada je rec o Jugoslaviji, predstavlja ne samo kao nekakva Svetska vlada, nego kao nekakva Vrhovna izvršna, zakonodavna i sudska vlast protiv koje nema priziva. Ni Bogu.
Dejtonski sporazum naravno nije otišao tako daleko. Taj sporazum (ili sporazumi) sastoji se od tzv. Opšteg okvirnog sporazuma i 11 aneksa. Opšti okvirni sporazum potpisan je u ima Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a aneksi se odnose samo na Bosnu i Hercegovinu i njene entitete “ Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku. Anekse dakle Jugoslavija nije potpisala, osim Aneksa 1B koji se odnosi na usko podrucje kontrole naoružanja.
Na ulazeci ovde u raspravljanje u pravnu valjanost Dejtonskim sporazuma s obzirom na cinjenicu da su pri njegovom zakljucivanju povredene mnoge bitne odredbe Becke konvencije o ugovornom pravu “ pre svega one odredbe koje zabranjuju primenu prinude na ucesnike u pregovorima, na njih kao licnosti ili na države koje oni predstavljaju, podsetimo da Okvirni opšti sporazum, koji je dakle Jugoslavija potpisala, nigde ni jednom recju ne spominje Haški tribunal. Oni koji tvrde da je tu naša obaveza da u punoj meri saradujemo sa tom institucijom mogu, a to i cine, samo da navedu clan IX koji navodno stipuliše tu obavezu Jugoslavije. To, medutim, jednostavno nije istina. Uostalom, evo kako glasi taj clan:
„Strane [Bosna i Hercegovina, Hrvatska i SR Jugoslavija] ce u potpunosti saradivati sa svim entitetima ukljucenim u primenu ovog mirovnog sporazuma, kao što je opisano u aneksima ovog sporazuma, ili onima koje je Savet bezbednosti UN na drugi nacin za to ovlastio, u skladu sa obavezom svih strana da saraduju u istrazi i krivicnom gonjenju vezanim za ratne zlocine i druga kršenja medunarodnog humanitarnog prava“.
Iz ovako zakukuljenog i zamumuljenog teksta, kojem su autori sigurno svesno pribegli, teško se može izvuci Haški tribunal i sve ono što izvlaci Svilanovic. Jedino što se sa sigurnošcu može reci jeste da postoji obaveza strana da saraduju u istrazi i gonjenju pocinilaca ratnih zlocina. A ta i takva obaveza postoji za svaku državu vec samom cinjenicom što postoji kao država jer ju na to obavezuje njen ustavni i ukupni pravni sistem i medunarodno pravo neovisno o Dejtonskom ili bilo kom drugom sporazumu. I to je ocigledno. A još su stari Rimljani govorili da se ocigledno pravno ne normira. Govorili bi: „Pa to je i slepcu jasno“. Apparet id etiam cćco.
