Izmedju takovskih sljivika krivuda puteljak do visoravni iznad Vracevsnice. Preko i popreko puca pogled prema obroncima Rudnika, zatalasanim livadama i pitomim sumarcima. Uzarilo sunce. Stado ovaca lenjo odmice prema dubokom hladu i zuboru potoka. U omamljujuci mir utonula jednolicna pesma zrikavaca. Nigde nikoga.
Mir…
Odnekuda dopire brundanje motora autobusa koji za sobom ostavlja prasnjavi trag. Usporava na kraju zaseoka, a sa stepenika skace covek u maskirnoj uniformi. Vitak, lakonog, zustar… Vidi se. U dva koraka preskace jendek i koprivnjak do retkog plota opasanog puzavicom. Pusta kuca. Na sredini dvorista ogroman panj. Na njega pada transportna torba. Vojnik preko nje. Kao u molitvenom pokajanju.
Na kucnom pragu suvonjava starica skida maramu. Krsti se i zahvalno pogleda u nebo. Covek se uspravlja, bez reci. Prilazi i cvrsto grli sedokosu zenu. Njena suza mu pade na bluzu. I sapat: Rade, sine, stigao si, hvala Bogu…
Sve je isto kao pre sedamdesetosam dana. Da li? Stari Zuca je uginuo. Svisnuo od tuge. U njegovoj kucici razigrano sareno stene. Doneo ga komsija Milorad. Njiva uzorana. Posejao komsija Zivorad. Tresnje rodile kao nikada. Obrali seljaci, prodali na pijaci. Majci doneli do poslednje pare. Stala je popravljena…
Uzorali, obrali, popravili…
Majci dobrovoljca, junaka…
Sve je isto kao pre sedamdesetosam dana?
Promenilo se godisnje doba.
Rade je otisao dok su lile kise, a sumrak rano padao preko planine. Otisao je kada je pala patnja i kletva… Otisao je bez poziva… I bez pozdrava. Samo je ostavio znak: uzeo je srebrnu tabakeru sa ormana. Kutiju u kojoj su tri rata i sudbina Sretenovica.
Srebrna tabakera…
Stane na dlan, a na njoj sve pise. Rane, muke, oziljci, gladovanje, marsevanja, pobede… Bilo je u njoj vlazne krdze, mekog hercegovackog duvana, smotuljaka od sase, mirisljavih saveznickih cigareta, polovnjaka za dva dima posle jurisa… Bilo je svega. Treba je otvoriti i pogledati u njeno mutno ogledalo. Vidi se sve: Dragoljub Sretenovic, artiljerijski narednik. Plotuni njegove baterije na Ceru i Drini, bezanija Pocorekovih kicosa… Pa Drina i Mackov kamen. Sedam dana s korom hleba u ruci. E, tu je legendarni Vojvoda Zivojin Misic, obilazeci polozaje hrabrih artiljeraca, cuo da „neki narednik Sreta“ bije „ko sveti Ilija“ i „ubaci granatu u neprijateljski kazan“. I pozva junaka da izadje iz stroja, da ga vidi i pita ga za junacko zdravlje.
Sta kazes narednice, ovuda Svaba nece vise?
Nece vala, Vojvodo, moze samo preko mene mrtvog i ovih mojih sokolova…
Onda mu je pruzio tabakeru. Drago se nacas zbunio, onda je uzeo i poljubio. S njom u nedrima se probijao preko albanskih bespuca, lecio gangrenu na Vidu, jurisao preko Solunskog fronta… U trenucima predaha zavlacio je svoje cvornovate prste ispod poklopca, prebirao izmedju pregrada i uvek ponesto nalazio. Bar zguzvani papiric i ostatke duvana. Kao da ih je neka dobra vila ostavljala.
Vratio se u selo s Karadjordjevom zvezdom na grudima i srebrnom tabakerom izpod bluze. Orden zavestao crkvi, tabakeru stavio na orman, tamo gde se u jesen slazu dunje. Moglo je da grmi i seva, mogla je i zemlja da se otvori, ali ne daj boze da iko takne srebrnu kutiju.
Drago je umro mlad. Od jektike. Nije bilo lekova. Posledice teskog detinjstva i golgote Srpske vojske. Na samrti je pozvao sina Milosa i zakleo ga: Ako uzmes tabakeru, mozes samo u rat.
Cetrdesetprve, Milos stavio srebrnu kutiju pod gunj i krenuo ka Uzicu. Na Kadinjaci je izginuo njegov radnicki bataljon. Tesko ranjenog izvukli su ga na slobodnu teritoriju. Zrno je rikosetiralo od kundaka puske u tabakeru. Zivot mu spasila.
Cetrdesetpete, prvoborac i mesni odbornik Milos Sretenovic odnovio je selo, skolu, put… Spalili ga Nemci u odmazdi. Radio je danonocno, takav je covek. I prvu fakultetsku diplomu u selo doneo. Diplomu je uramio pored oceve slike, a tabakeru stavio na orman. Kasno se ozenio, pa je sijao od srece kada mu se rodio sin.
Bio je dobar djak, plemenita dusa, oceva narav, dedin prkos. Pravdoljubiv i ponosan. Uvek na strani slabijih. U kuci nikada ruznu rec nije cuo, ni kaznu osetio. Osim jednom…
Imao je trinćst, cetrnćst godina. Sa vrsnjacima krisom odbijao prve dimove cigarete. I da se napravi vazan, sta li, uzeo tabakeru sa ormana, napunio je „moravom“ bez filtera i posao sa drugarima. Tu noc pamtice dok je ziv. Ocev pogled i reci: „Kad uzmes tabakeru, idi u rat!“
Shvatio je kasnije sta krije porodicna relikvija. U medjuvremenu je poput predaka postao ponos svoga kraja. Jedan od tvoraca cuvenog gornjemilanovackog privrednog cuda. Stan u gradu, obaveze na izvoznim poslovima, glava pretoclane porodice…
Posle oceve smrti sve je redje svracao u porodicnu kucu. Majka je ostala sama, nije htela u grad. Kada bi je posetio, dugo je sedeo u sobi punoj uspomena. I krisom, poput deteta, prstima trazio tabakeru na vrhu ormana.
Tako sve do ovog marta. Puklo nesto u njemu. Nije vise izdrzao. Posao je na Kosovo. Dobrovoljac. Predlagali mu mesto u stabu brigade. Odbio je. Hteo je na prvu liniju. Nekoliko teskih borbi protiv bandi siptarskih terorista. Komandovao je vodom poput iskusnog ratnika. Jednom grunula bomba pored njihovog polozaja. Bacio se preko vojnika i povukao ih u rov. Oteo ih od sigurne smrti. Oni su voleli svog komandira i beskrajno mu verovali.
Nudio ih cigaretama iz srebrne tabakere.
Snegovi Kajmakcalana, morska pena oko Vida, kanonada sa Soluna, ostali u srebrnoj kutiji…
…Ustaje i odmice zavesu. Napolju pritisla vrelina. I uspomene. Pali cigaretu i gleda tabakeru kao da se oprasta s vernim drugom. Podize ruku i ostavlja je na orman. Samo…
Da je vise niko nikada ne uzme!
