Odlazak H. D. A
Kad je Srbiji 5. oktobra konacno svanulo, smrklo se mnogima koji su verovali da su mocniji i od samog Boga. Padom Skupstine Jugoslavije, RTS-a, Politike, Vecernjih novosti, Studija B, Politike, crvene Borbe i drugih uporista dedinjskih silnika i, najzad, padom samih silnika – Slobodana Milosevica i njegove supruge Mirjane Markovic – zivot je stavio tacku na mnoge karijere i iz temelja promenio mnoge sudbine.
Direktoru Politike Hadzi Draganu Anticu, poznatijem po nadimku Struja, u predvecerje tog dana izgubio se svaki trag. Kad je shvatio da se policija predala a vojska ostala u kasarnama, odlucna da ne ratuje protiv svog naroda, H.D.A. je, prema svedocenju retkih ocevidaca, ukljucio alarm za sopstveno spasavanje. Niko jos ne zna u koju se rupu zavukao, ali se svi nadaju da ce ga iz nje isterati sopstveni karakter. Gde god da je, H. D. Antic nece moci dugo da izdrzi a da jos jednom ne skrene paznju javnosti na sebe.
Oni kojima je najlakse da sve primaju zdravo za gotovo i da svoju savest umiruju pricom o svrsenoj stvari na koju ne mogu da uticu, mogli bi ceo slucaj da svedu na dve reci – kontroverzna licnost. Oni, pak, koji su iz neposredne blizine pratili kako se razvijala ta karijera mogli bi da posvedoce da se od svih ljudi s diplomom SUP-a (skola ucenika u privredi), Struja najvise uzdigao. Od radnika s bandere (zvali su ga i Dragan Banderas), s koje ga je po jednoj duhovitijoj verziji skinuo pokojni Vlada Bulatovic Vib, u nameri da primerom pokaze da se novinarstvom moze baviti svako, dogurao je do najpoverljivijeg coveka Slobodana Milosevica i Mirjane Markovic. Da bi to postao, podastro je pod njihove noge sav ugled koji su gotovo citav vek stvarale generacije Politikinih novinara.
U medjuvremenu je H. D A. igrao razne uloge. Po potrebi je sirio famu da ga Sluzba progoni kao disidenta, a on je, u stvari, s tim oreolom lako ulazio u domove i krugove intelektualaca koje je potom otkucavao Sluzbi. Nije mu smetalo da bude Vibov potrcko i posilni niti momak za sve Aleksandra Prlje, neumornog borca za sopstvenu karijeru i preporucivanje svojih usluga svakoj vlasti. Naprotiv, to je bio njegov nacin sticanja pozicije i naklonosti vaznih ljudi u Makedonskoj 29. Bilo je urednika u toj palati koji su, sve dok uz Strujinu, sto vidljivu sto potajnu asistenciju, nisu smenjeni bili ubedjeni da se bez njegove pomoci novine ne mogu praviti. Dok su oni hvalili ono sto se u Strujinom slucaju najmanje moglo hvaliti, dakle njegovu novinarsku gotovost, on je vec radio na njihovom smenjivanju.
U ranoj fazi, dok se povremeno prikazivao kao ctec u zutoj crkvenoj odori, koji sasluzuje na liturgijama, a istovremeno i kao nesudjeni ali progonjeni pisac, neke Politikine novinarske legende tepale su mu „Struki“. Pritom su podozrevale od njegovih krticnjaka i tajnih poslova. U kasnijoj fazi, kad se „Strukica“ oteo svakoj kontroli, pretvorio Politiku u neprikosnovenu dedovinu i u ta kola upregao cak i suprugu poslednjeg pravog vlasnika najstarijih novina na Balkanu, bili su gotovo sokirani u sta se izmetnulo njihovo moralno i profesionalno nedefinisano ljubimce. Onome koji je puzeci stigao do vrha, koji se na startu dodovaravao i ulagivao svima od reda, osim nizima od sebe, od svih zanata koje je ispekao, najslabije je od ruke isao novinarski. Tu je bio najtanji, ali je tu slabost kad je postao jak u vlasti nadomestao zastrasivanjem, zabranjivanjem, smenjivanjem, otpustanjem, pretnjama, pistoljima i telohraniteljima. Opsluzivalo ga je tek nesto manje bodigardova nego Milosevica. Oni su sluzili za napumpavanje imidza familijinog mocnog coveka u Politici. Oni su, koliko i taj imidz upakovan u vecito crno odelo i crne lakovane cipelice, sa obavezno zalizanom kosicom, podupirali njegovu predstavu o sebi kao najboljem menadzeru u Srbiji. Po njegovom „skromnom“ priznanju vredeo je najmanje deset hiljada nemackih maraka. Tvrdio je da u svakom casu moze da se proda za tu cenu. Nije govorio da li je od te plate kupio vilu na Dedinju; u pravnoj drzavi, ciji su dani poceli, tim poslom ce se baviti merodavni ljudi. Hvalisao se da bez njega bracni par ne moze takoreci da dise a kamo li da zivi.
NAJVEčA STETOćINA U ISTORIJI POLITIKE
Dogadjaji 5. oktobra pokazali su da je Struja ispao mudriji od Dragoljuba Milanovica, Milorada Komrakova, Tatjane Lenard, Spomenke Jovic i partijski zaludjene spikerke RTS-a koje su gnevni gradjani propustili kroz sake. Ispao je vest u bezaniji koliko i espeesovska uzdanica Dusan Cukic i poznati julac Zivorad DJordjevic, poznatiji kao Zika serpa, koji su demonstrantima, bez ogrebotine, umakli ispred nosa.
H.D.A. se drzao svojih mocnih gazda sve do njihovog konacnog poraza. Pobegao je pred pobednicima kao poslednja kukavica u poslednjem trenutku. Kao sto se i docepao rukovodjenja Politikom sporednim, okolisnim putevima i puteljcima, tako je i u begstvu koristio sporedan ulaz. Usao je u Politikinu kucu kao mali uljez, a iz nje izasao kao najveca stetocina u jednovekovnoj istoriji Politike. Od najmocnije novinske kuce na Balkanu napravio je javnu smecaru: nigde porazeni rezim nije tolikim djubretom zatrpavao svoje politicke protivnike kao na stranicama Politike.
Dugo ce Politika da vida rane koje joj je naneo Struja. Jos duze ce da otkriva i sanira posledice koje je za sobom ostavio taj samozvanac u novinarstvu i menadzerstvu. Najduze ce se, ipak, najcestitiji medju Politikinim novinarima muciti pitanjem kako se jednoj tako mocnoj kuci omakao jedan takav sarlatan i podvaldzija. Za utehu im, mozda, moze sluziti samo cinjenica da ce se i gradjani sirom Srbije dugo zamajavati pitanjem kako su im se desili Slobodan Milosevic i Mirjana Markovic. Jer, Struja i ostale rezimlije iz medija su tek samo jedan od proizvoda nesrecnog dedinjskog dvojca koji je voleo vlast a prezirao svoje podanike.
Mada je mnogim novinarima bilo jasno da se H.D.A. kao i svi milanovici, cukici, djordjevici, komrakovi i mnogobrojni drugi ovi i ici, ponasa poput onih nebeskih tela koja nemaju ni svoju svetlost ni svoju toplotu, vec i jedno i drugo dobijaju od nekog svog Sunca, u ovom slucaju od ono dvoje s Dedinja, njihova snaga se gubila i nestajala pred njegovom naduvanom velicinom.
A mozda je sva opsena i bila u tome sto je Struja previse ubedljivo glumio kako Milosevic i njegova supruga ne mogu bez njega. Do te mere uverljivo da su, izgleda, i gospodari poverovali u Struju. Sada ce se, ako u dokolici budu o tome razmisljali, i sami preispitivati da li ih je u tom sramnom poslu spojila sudbina ili neki, sto bi rekao Crnjanski, komendijant slucaj. Ne bi H.D.A. onako domacinski praznio pepeljare u Rambujeu i slikao se u prisustvu vlasti da se taj komendijant nije umesao u njegov i Politikin zivot a, nazalost, cak i sire, u zivote svih onih koji su poslednjih meseci vise dobijali novine za dzabe nego sto su ih kupovali!
Objektivno govoreci, sasvim je mogucno da ta elementarna nepogoda, zvana Struja, i nije bila toliko jaka koliko su Politikini novinari bili slabi. U toj slabosti, izazvanoj predugim Milosevicim bavljenjem Politikom kucom i njenim satiranjem, H.D.A. ih je prosto uhvatio u raskoraku. On se toj kuci nametnuo tako uverljivo i nadmocno da su mnogi, naprosto, prestali i da se pitaju ima li u tih stotinak kilograma zive mere isforsirane sile uopste nekog pokrica. Sumnjali su da ima, ali su znali da je pravo pokrice sve do istorijskog 5. oktobra bilo van njihovog domasaja i uticaja. Za to je bila potrebna mnogo veca kriticna masa od Politikininih novinara: trebalo je da u Beograd sa najmanje milion ljudi iz cele Srbije stignu i dva bagera! A kad su se 5. oktobra nasli u prestonici, zavrsili su ne samo karijere onih koji su medije u Srbiji pretvarali u svoju sluzincad, vec i karijere same sluzincadi. Cukisevstini, milansecvstini i anticevsini je, najzad, prekinuto strujno kolo. Prekinuto uprkos njihovog ocekivanja da ce vojska i policija zajedno s bracnim parom odbraniti i njih kao svoje najvrednije tekovine! Nadajmo se zauvek, prestalo je necuveno manipulisanje medijima i jos necuvenije manipulisanje medija istinom, drzavom, narodom, zivotom, nasim sudbinama i samom novinarskom profesijom.
POSLEDNJI FALSIFIKAT: POLITIKA PREćUTKUJE DA U DRŽAVI SVE KLJUčA OD NEZADOVOLJSTVA
Dan kasnije, u vanrednom broju, Politika je pokazala da su ravnoteza i duh umerenosti, koji su decenijama bili njen zastitni znak, uprkos svemu sacuvani. Ekipa koja je napravila broj od 6. oktobra nije zakitila Politiku epitetima ni „nova“ ni „oslobodjena“ vec, shodno istorijskim dogadjajima u drzavi i dramaticnom preokretu unutar same te kuce – vanrednim izdanjem. Citaoci ce, obradovani tom promenom, zakljuciti da su dobili novu staru Politiku!
A jos 4. oktobra H.D.A. se cinilo da je njegova moc i dalje neokrnjena poput moci njegovih gospodara. Dok je u zemlji sve kipelo od gneva gradjana zbog pokradene izborne pobede, on se, kao da je jos dublje zabio glavu u pesak, i dalje predano bavio falsifikovanjem stvarnosti i dogadjaja. Buducim istrazivacima izborne i postizborne drame u Srbiji, koja je uoci prelomnog cetvrtka 5. oktobra eskalirala u opstu blokadu, generalni strajk i nezaustavljiv talas nezadovoljstva, poslednji broj Politike koji je potpisao H.D.A. bice potpuno nekoristan i neupotrebljiv.
Slika zivota koju je 4. oktobra dala Politika i stvarni zivot bili su, kako se to pod Strujom uobicajeno i gotovo zakonito desavalo, u totalnom raskoraku. Njegov zadatak je bio da uporno porice pobunu izazvanu izbornom kradjom, da stvara privid mira i reda u drzavi, podstice utisak o potpunoj regularnosti izbora i radu Savezne izborne komisije, opravdava potrebu za drugim krugom i siri iluziju da Milosevic samo sto nije pobedio.
Sva kletva pala je na Ameriku i Evropu kao „glavne snabdevace fondova opozicije“ i, naravno, Demokratsku opoziciju Srbije, kao korisnika tih fondova i produzenu ruku „neprijatelja Srbije“. Zato je ulagan ogroman trud da se izborni poraz tzv levice zatrpa navodnim dokazima da iza DOS-a stoje strane sile mraka i haosa koje Srbiju, kako je u svojoj izgubljenosti i dalje tvrdio Slobodan Milosevic, hoce da okupiraju i lise suvereniteta, integriteta i slobode.
„Ne napadaju oni Srbiju zbog Milosevica, nego napadaju Milosevica zbog Srbije“ – tako je u obracanju naciji „povodom drugog kruga predsednickih izbora zakazanih za 8. oktobar“ jos mislio Milosevic tri dana pred 5. oktobar.
Srbija u tu zamenu teza nije verovala ni pre 24. septembra. Posle izborne kradje u tu pricu da jedino Milosevic garantuje opstanak Srbije vise nisu verovali ni oni koji su bili za njega. Gradjani su samo razumeli da je predsednik u velikoj panici i da je naprosto izgubio i poslednju vezu s realnoscu. Pusto, izolovano ostrvo, u koje je pretvorio Srbiju, bilo je svima preko glave. Ljudi su bili siti zivota u Miliosevicevoj zabranu, a on u svojoj silnoj muci to nije mogao da prihvati, a drugo nije mogao da ponudi.
MILOSEVIć: ZABLUDA JE DA NAROD BIRA SAM ONO ŠTO ZA NJEGA BIRA NEKO DRUGI
U utorak 3. oktobra, dok uporno i autisticki krije od svojih citalaca pobunu rudara na kopovima Kolubare i Kostolca, strajkove sirom Srbije i blokade na putevima, po gradovima i selima, a precutkuje da su odbojkasi izbegli susret s beogradskim rezimom i najavljena Miloseviceva odlikovanja (naprosto su otisli u Novi Sad i zlatnu olimpijsku medalju proslavili s DOS-ovcima na mitingu), Politika se jos ponasa kao da je sve u najboljem redu. Milosevic jos veruje da ce njegovo obracanje gradjanima imati efekta.
Politika na prvoj strani, u podnaslovu dugom tridesetak redova, prenosi Miloseviceve reci prema kojima je „Srbija duzna i zasluzila je da se odbrani od agresije koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije. Gradjani su duzni da znaju da ucescem u subverziji kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanja prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim zivotom…“ Sve je to rekao Milosevic u ludoj nadi da u uzavreloj Srbiji jos ima naivcina koje u poslednjem trenutku moze da navrne na svoju vodenicu.
U tom podnaslovu, od tridesetak redova, pisalo je jos da je predsednik Jugoslavije izjavio i sledece: „Moja savest, medjutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom celu, rekao sta mislim o njegovoj sudbini, ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako sto bi narodu objasnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.“
Sledi potom poenta, glavna predsednikova poruka: „Zabluda da bira sam ono sto za njega bira neko drugi, najopasnija je zabluda“.
Milosevic je, najzad, demistifikovao i svoj odnos prema narodu. Posle trinaest godina pokazao je da o njemu nema dobro misljenje. Oni koji cine njegov narod, po Milosevicu su nedorasli, imbecilni maloletnici. Ni DOS, naravno, nije zaobisao. Rekao je: „Novcem unesenim u zemlju (dok je on isti iznosio iz zemlje, prim. B.M.) potkupljuju, ucenjuju i zastrasuju gradjane i organizuju strajkove, nemire i nasilje ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost…“ Sve, dakle, sto je Struja predano skrivao, Milosevic je zbog straha, cega li, sam obelodanio. Tu se, sto im nije bila redovna praksa, predsednik i Struja nisu bas sinhronizovali pa je predsednik tvrdio da postoji sve ono sto je direktor Politike krio kao zmija noge.
Subverzije koje je Milosevic pomenuo, vec sutradan su postale stvarna pretnja. Politika je na prvoj strani objavila saopstenje tzv Vlade narodnog jedinstva: „Za nasilnicko ponasanje – zakonske mere“. Dr Nebojsi Covicu, predvodniku Demokratske alternative i Borisu Tadicu, potpredsedniku Demokratske stranke, koji su prethodnih dana probili policijsku blokadu, omogucili da autobusi prepuni rudara udju u rudnik i razgovarali sa strajkacima, zapreceno je hitnim hapsenjem i pritvorom. Dr Covic i Tadic su znali da je ranjena zver najopasnija. Zato su „subverzivnu aktivnost“ nastavili s nesto vecom dozom opreza. Bilo bi, uostalom, krajnje nesmotreno pasti u ruke onima koji jedva cekaju da se docepaju zivih „dokaza“, mada su srpski zatvori vec bili puni takvih „subverzanata“.
H.D.A. i Milosevic su potcenili dogadjaje a precenili svoje mogucnosti u sakrivanju istine. Pogotovo su podbacili u proceni razvoja dogadjaja! Verovali su da nesrecni general Nebojsa Pavkovic s transporterima i jake policijske snage pod punom opremom mogu da uteraju u red pobunjene rudare i umire Srbiju. Zauzvrat su dobili jos jaci otpor, a na kolubarskim kopovima masu od sto hiljada ljudi pristiglih sa svih strana. S njima vise niko nije mogao da izadje na kraj. Oni koji su tih dana jos citali Politiku nisu mogli da znaju da su se policijski kordoni, kao da ih cine poslusni djacici, sami razbili pred recenicom: „Razmaknite se, dosao vam je predsednik drzave“. Rec je o ponasanju policije pred dr Vojislavom Kostunicom, novim predsednikom drzave, koji je, suprotno svom prethodniku, smatrao svojom svetom obavezom da bude sa onima koji dizu glas protiv poslednjeg Milosevicevog nasilja i kradje izborne pobede. Kao susta suprotnost Milosevicu, dr Kostunica se ukazao rudarima i policajcima kao covek koji je ne trpi lazi i prevare a iznad svega uvazava narod i njegovu volju.
„Mudri vodja“ nije razumeo da se na rudarskim kopovima vodi glavna bitka za oslobadjanje Srbije od kradljivog, lazljivog, nemoralnog i neodgovornog rezima. Po svemu sudeci, nije shvatio ni ono sto je i manje politicki pismenim ljudima od njega i njegovih satrapa bilo jasno kao na dlanu: odbrana izborne pobede, osvojene 24. septembra, bila je samo povod za rat s njegovim rezimom. Razlozi pobune bili su neuporedivo ozbiljniji i dublji. U velikoj nevolji u kakvoj se do guse nalazio, Milosevic je i to ispustio iz vida. Mislio je da kontrolise situaciju, a zanemario da za vecinu njegovih sunarodnika Kolubara nije samo rudnik. Zato je novu Kolubarsku bitku i izgubio. Moglo bi se, cak, reci da je Kolubara bila popriste na kome je i pre zvanicnog priznanja poraza Milosevic porazen i potucen do nogu!
Drugi krug po misljenju DOS-a i njegovih pristalica sirom Srbije, a narocito po shvatanju kolubarskih, kostolackih i borskih rudara, dakle, nije dolazio u obzir. Potreba za drugim krugom znacila je da se Milosevic, osporen vec u prvom glasanju, nalazi na mukama koje ispastaju gresnici devetog kruga. Na kraju ce i sam uvideti da je drugi krug bio lazno uze za spasavanje, jer mu pomoci vise nije bilo. S njegovim porazom kapitulirale su i sve mocne poluge na kojima se drzala njegova vlast. S predajom policije, belu zastavu podigli su svi koji su sve do 5. oktobra igrali ulogu poslednje odbrane Slobodana Milosevica.
VELEMAJSTOR POSLUSNISTVA TRENIRA POSLUSNISTVO
Dan posle poraza, Politika je na citavoj 7. strani opisala dramu koju su u danima previranja prezivljavali njeni novinari. Neko ce reci, a pritom nece biti daleko od istine, da su od svog jos neprikosnovenog direktora prekasno zahtevali da promeni uredjivacku politiku i prekine s „jednostranim i izreziranim izvestavanjem o politickoj situaciji u zemlji“.
Godinama drzani u pokornosti, sto milom, dobrim platama i raznim privilegijama, sto silom, novinari su se tesko odvazavali da stave potpis ispod takvih zahteva. Struja je savrseno ispekao zanat kako da u Politici ukroti svaku klicu nezadovoljstva. Poznavao je mentalni sklop svojih ljudi i znao je kako se i nasta ko moze pridobiti. Uostalom, poslusnici najbolje znaju kako se ljudi pretvaraju u sluge, a Struja je tu, kao velemajstor u toj disciplini, bio na svom terenu. Spadao je, ne moze se poreci, u bolje trenere poslusnistva i pretvarace ljudi u bube.
Ali, zeljan, kako ga je Bog dao ili djavo stvorio, slave i dokazivanja, nece on dugo camiti u bekstvu ili nekom bunkeru. Izvesce ga otuda i vrlo brzo izdati rodjeni karakter. Moze se, cak, desiti da iz njegovog „pera“ izadje prica u kojoj ce tvrditi da ga je porodica Milosevic-Markovic na sve prisilila. Moze nas jos i iznenaditi svojim svedocenjem protiv njih!
Kad je 2. oktobra, napokon, 60 novinara iz nekoliko redakcija u Politikinoj kuci prosledilo zahtev za „odbranu istine i profesionalne casti i povratak poverenja citalaca“, H.D.A. se pravio kao da to pismo i nije dobio. Za pocetak je samo smenio urednike cija su se imena nalazila medju potpisnicima. Znao je da je vecina od 160 novinara jos nespremna da otvoreno istupi protiv njega. Njegovi dousnici, ciju je „delatnost“ godinama podsticao i ohrabrivao, uredno su ga i tom prilikom izvestavali da se broj potpisnika sporo uvecava, da ljudi strepe, da se, recimo, sportska rubrika Politike „hrabro“ drzi i dosledno i tvrdo odbija svaku mogucnost pobune. Koliki je strah vladao u ljudima svedoci cinjenica da su za generalni strajk, sve do 4. oktobra, bila samo 62 novinara. Na dan stupanja u strajk broj potpisnika sveden je na 43! H.D.A. je mogao da trijumfuje ucinkom koji je postigao u uterivanju straha u ljude. Zato je odbijao svaku mogucnost sastajanja strajkaca u Politici. Cak ni hol, njegovom zaslugom odranije pretvoren u mesto pretresa i ponizavanja ljudi, nije dolazio u obzir. U cetvrtak pre podne jos je bio ubedjen da od tog strajka nece biti nista, pa je strajkacima sada otvoreno zabranio ulazak u zgradu. Mislio je da ce bitku za rezim dobiti u Politici, a prevideo da se tog dana borba protiv rezima vec vodi sirom Srbije.
DEMONSTRANTI NA GLAVNI, STRUJA KROZ SPOREDNI ULAZ
Ako je u tome uopste moglo biti neke satisfakcije, strajkaci su je imali 6. oktobra kad su saopstili da je „Hadzi Dragan Antic napustio Politiku u pratnji policijske jedinice“. Bilo je, prema Politici, ovako:
„Direktor i v.d. glavnog i odgovornog urednika Politike napustio je prostor Politike u 18 casova i 30 minuta. Nije izasao iz redakcijske zgrade, vec iz portirnice koja se nalazi u dvoristu Politike u Ulici 29. novembra. Dvoriste je prostor u kome se istovaruju kamioni sa hartijom odakle se ona otprema do rotacije. Iz rotacije u 18,30 casova istrcala je jedinica policajaca. Bilo ih je tridesetak. U trenu kad su se policajci zaustavili ispred portirnice iz nje je izasao direktor Antic u pratnji Gorana Kozica, glavnog i odgovornog urednika TV Politika. Razgovarao je mobilnim telefonom. U pratnji policajaca izasao je na ulicu, a oni su seli u Lastin autobus i odvezli se za njim u pravcu Pancevackog mosta.“
U drugoj vesti, s naslovom „Niko ne zna gde je direktor“, saopsteno je da kad su pristalice opozicije usle u kucu Politika „u njoj nisu zatekle nijednog urednika“. Dalje pise: „Nikog nije bilo ni u desku lista Politika gde bi trebalo da se priprema danasnje izdanje lista. Niko od novinara koji su usli u prostorije lista ne zna ni gde se nalazi direktor kuce i glavni i odgovorni urednik… Demonstranti su bili u holu ove informativne kuce i posle kracih pregovora sa tamo prisutnim novinarima odustali su od ulaska u ostale prostorije.“
U trecoj vesti, pod naslovom „Boris Karajicic prvi usao u Politiku“, saopsteno je da je „prvi covek koji je usao u Politiku, nakon sto su juce u ranim prepodnevnim casovima zaposleni napustili zgradu, bio je 25-godisnji Boris Karajicic, clan Predsednistva DOS-a i jedan od osnivaca Otpora“. Politika je potom prenela njegovo svedocenje: „Sinoc oko 18,30 casova nas dvadeset aktivista DOS-a krenuli smo ka Politici. U holu nekoliko ljudi iz obezbedjenja i dvadesetak policajaca. Posle prijateljskog razgovora sa policijom usli smo u zgradu. Bila je prazna. Nas cilj je bio da odemo na TV Politiku i pomognemo da se emituje slobodan program. Usput, trudili smo se da niko nista ne polomi i eventualno nesto iz redakcijskih prostorija da nestane. Zatim smo sisli u redakciju Politike, na peti sprat. Kompjuteri su bili ukljuceni, ali su prostorije bile prazne. Vec oko 19 sati poceli su da pristizu novinari Politike a mi smo se povukli i izasli iz Politike, rekao je na kraju Karajicic.“
PORODIćNI NADNIćAR: IZ BRUKE U SRAMOTU
Nadnicar dedinjske familije je, mogucno, u ovoj fazi spasao sebe, ali je za sobom ostavio neunistive dokaze uvlacenja Politike iz jedne bruke u drugu sramotu. Ti dokazi ce ga, sve i da se trenutno nalazi na nekom bezbednom mestu, progoniti dok je ziv. Hronicar pisanja Politike nece se ovom prilikom baviti uobicajenim Politikinim ulepsavanjem stvarnosti, falsifikatima zivota i manipulacijama kakve su, recimo, bile price i magle o obnovi i izgradnji, pobedi i Srbiji kao „bastionu slobode“ kome se dive ljudi sa sve cetiri strane sveta, izgradnja sto hiljada stanova, privredni prosperitet, Bojicevi uspesi u zdravstvu i apotekarstvu…
Bogatim Politikinim bescascem iz Strujinog perioda bavice se, osim onih koji su za to specijalizovani, najverovatnije i pravna drzava. Za razliku od drugih, koji su pokusali da se spasavaju unistavanjem papira i dokaza, Struja je u velikoj nevolji. On svoje tragove ne moze da unisti. Sejao ih je godinama i ostavljao na stranicama Plitike. Recimo, na pet dana pred izbore dao je citavu stranicu episkopu milesevskom Filaretu da propagira Milosevica. „Ne vidim drugu licnost za predsednika Jugoslavije osim Slobodana Milosevica, jer nas je sacuvao da budemo svoj na svome.“ Ispod teksta sa tim naslovom potpisao se Aleksandar Apostolovski. Uzmimo da je Struja ili neko od njegovih nadnicara zasluzan za ono sto se u novinarstvu zove oprema teksta, dakle za nadnaslov, naslov i podnaslov. Uzmimo da je to, pa cak i ideja da se razgovara sa kontraverznim crkvenim velikodostojnikom, koji je od crnih (radikala) pretrcao na stranu crvenih (tzv levice) Strujina odgovornost, ipak se moramo upitati da li je novinar Apostolovski znao kom cilju i cijim interesima sluzi taj tekst. Zar mu, recimo, nije bilo sumnjivo sto na razgovor sa ocem Filaretom nije poslata novinarka kojoj je Srpska pravoslavna crkva u opisu radnih obaveza?
Ime Politike bilo je izlozeno jos vecoj poruzi posle neobjavljivanja vesti da se patrijarh srpski gospodin Pavle ogradio od Filareta. Onaj koji je sasluzivao na liturgijama i izigravao coveka Crkve u svom podanistvu otisao je tako daleko da je ignorisao cak i samog patrijarha! I taj glas istine nije bio pozeljan u Politici koju su Struja i njegove gazde pretvorili u leglo lazi i obmana.
ZATVARANJE KRUGA ILI KRAJ OSME SEDNICE
Sto objavljivanjem krivotvorevina, sto precutkivanjem istine, H.D. Antic je svoju misiju u Politici sveo na proizvodnju moralnih kaljuga u koje je po diktatu vlasti bacao sve vise ljudi. Na neki nacin, kao pomocno lice kod ondasnjeg urednika Nedeljne Politike Aleksandra Prlje Struja je bio upucen u tajnu kako je u novine dospeo sramni pamflet „Vojko i Savle“. Potonji diplomata Prlja, popularniji u Politici kao „derti“ (prljavi) imao je veliku muku da se opere od odgovornosti za objavljivanje pamfleta kojim je Slobodan Milosevic, u stvari, otvorio vrata Politike kao prvog pomagaca u osvajanju vlasti.
Naravno da je za taj pamflet, vise od Prlje i njegovog segrta Struje, bio odgovoran Zivorad Minovic, koji je dugo vreme, sve dok nije pao u nemilost kod Mire, imao iluziju da ucestvuje u stvaranju istorije. Ali, i tako vestom plivacu, kakav je bio Minovic, koji je Politiku uveo u pad i posrtanje, desavaju se propusti. Dok je Milosevic u Dejtonu, sve uz viski i „Tenderli“, krcmio i rasprodavao srpske teritorije u bivsoj Bosni, Struja i Mira su ga smenili. Pre smene, Politika se tresla od svadje, potezanja pistolja i rata telohranitelja.
Ali za razliku od Minovica, koji je izabrao cutanje i ilegalu, i Struje koji je nestao, diplomata Prlja se vec oglasio u novoj Politici. Neko od urednika, koji jos veruje u Prljinu reinkarnaciju, dozvolio mu je da se vec 8. oktobra toplo preporuci novom sefu drzave. On je, kaze, predstavljao u Svedskoj svoju zemlju a ne Milosevica! „Danas se“, kaze covek koji je u Politici uzivao glas nekrunisanog kralja karijerizma, „sudbina moje zemlje promenila“. I eto ga: vec se kandiduje za novu diplomatsku sluzbu ili, ne daj Boze, cak i za mesto glavnog urednika Politike. Neko mu u Politici pomaze da pretrci iz voza u voz i na brzu brzinu promeni odelo. Kao da je uopste vazno sta misli Prlja, Politika objavljuje kako je „rekao da poznaje Kostunicu licno i da ga je ocenio kao intelektualca, iskrenog i postenog demokratu, sa integritetom“!?
Ovde je svaki komentar izlisan, ali se spontano namece pitanje da li se ova Prljina podvalica omakla greskom nekog iz novog uredjivackog tima ili namernim propustom nekog novopecenog demokrate ili taze presvucenog komentatora koji je uhljebljenje brze-bolje pronasao u redakcijskom desku. Za povratak poverenja citalaca ta pojedinost nije nebitna.
Najzad, ako je Slobodan Milosevic, odlukom da izbore odrzi bas o trinaestogodisnjici Osme sednice, zatvorio svoj krug i najzad okoncao „godine raspleta“, Politika koja je u tome, svejedno sto to nije bilo plebiscitarnom voljom njenih novinara, ipak zivo i saucesnicki ucestvovala – mora i sama da zatvori taj krug. Da konacno stavi tacku na sve ljude koji su je godinama gurali u blato i bespuce. Cistih, neuprljanih, pravih profesionalaca u godinama osakacivanoj Politici, nazalost, nije ostalo mnogo, ali ih na svu srecu ima dovoljno da se povratak poverenja citalaca ucini stvarnim i mogucnim.
NEPOTPISANI KOMENTATORI IZ MORALNE KALJUGE
Vreme ce pokazati da li ce manipulatorima iz dojucerasnjih rezimskih medija biti dovoljna samo moralna i profesionalna osuda ili ce tolikim manipulacijama, ipak, morati da se pozabave i krivicari. Lazi i prevare kojima su se oni sluzili bile su vise od svega sto smo pod tim imenom dosad znali. Jos gore od toga bile su strogo funkcionalizovane: koliko su sluzile odrzavanju rezima, jos vise su bile protiv naroda. Ni malo nece biti tesko da se dokaze da su svi rezimski mediji bili saucesnici ne samo lopovskog cina Slobodana Milosevica vec i Savezne izborne komisije koja je, po oceni pravnika, pocinila krivicno delo kaznjivo do tri godine zatvora. Ali, to nije jedino mrlja kojom je Politiku isflekao H.D.A. sa svojim spoljnim i unutrasnjim pomagacima.
Pamtice se, kao velika poganstina Politike, Vecernjh novosti, RTS-a, crvene Borbe i ostalih iz tog nesrecnog jata, da su danima cutali o misterioznom nestanku Ivana Stambolica, poslednjeg sefa Slobodana Milosevica, koji je kidnapovan 25. avgusta u Kosutnjaku. Kad su se konacno oglasili, dok je policija zvanicno o tome cutala, prosuli su neodrzivu pricu o Stambolicevoj upletenosti u mutne, mafijaske poslove. „Tragovi novca“, pisali su, a ne tragovi politicke odmazde ili otmice, objektivno zapocete 1987. kad je Milosevic otimao vlast u Srbiji.
Politika je zdusno, iz sve snage, takoreci na svim stranicama lista, ucestvovala u najsramnijoj i najprljavijoj preizbornoj kampanji koja je na ovom tlu ikad vodjena. Malo je rukovodstvu lista (clanovi kolegijuma nemaju priliku da se naknadno opravdaju i operu svoje ime, jer niko zbog tih prljavstina nije podneo ostavku, prim. B.M.) bilo sto je Politiku zatvorilo za sve predizborne aktivnosti DOS-a i sto je svakodnevno ruzilo stranacke lidere i objavljivalo najcrnje psovke i pljuvacine, vec je poseglo i za novim pamfletima i jos grdjim moralnim kaljugama.
Kao „predizborna podsecanja“ osvanuo je 3. septembra tekst pod naslovom „Zapusenog nosa prodjite kraj DOS-a“. U dva nastavka neceg sto nije ni feljton, ni clanak, ni komenatr niti bilo koji drugi oblik novinarskog izrazavanja, vec prosto jedan surova upakovan primitivizam, opozicioni lideri su pretvoreni u kucice, vaske, kaku, nistavila… Ispod teksta su bili inicijali „U.R.“ sto bi moglo da znaci unutrasnja rubrika. Taj „stil“ da se sramoti daje ime citave jedne rubrike, a da se pravi „pisac“, spreman da svom gazdi i njegovim gazdama pruza usluge ali da se stiti peudonimom, u Politici je negovan pre i posle Osme sednice. Tada su novinari potpisivali peticije i trazili da se ti koji pljuju anonimno, pod laznim inicijalima, predstave pod punim imenom i prezimenom. Ako imaju hrabrosti da psuju, zasto se kriju? Dakle, isto vazi i za tog „U.R.“ koga Politika svakako nije „uvezla“ spolja ili pozajmila od JUL-a, odakle su u predizborno vreme i mnogo pre njega Ivan Markovic i Goran Matic ispaljivali najzesce retoricke plotune.
STRAH OD KOŠTUNICE I PORAZA
Kako se dan izbora priblizavao, a rezim hvatala sve veca panika od bliskog kraja, tako je Politika sve vise snizavala svoj profesionalni i moralni nivo i sve vise sebe uvlacila u glib i sramotu. Dok je Milosevic „sav svoj narod“ pretvarao u putujucu podrsku i, uz logistiku tenkova i borbenih helikoptera, vodio ga autobusima svuda gde krene, dakle na DJerdap, u Kragujevac i Berane, a Mirjana Markovic najzad docekala da se i njen lik pojavi na transparentima, Struja je u Politici sirio pricu da se vojska vraca na Kosovo. Vec 5. oktobra ce se pokazati da je doza meda i mleka bila ubistvena po sve koji su ih razlivali.
Koliko god to Politika skrivala na videlo dana je izbilo da je Srbija prepuna Potemkinovih sela koja Milosevic svecano otvori a odmah potom, kad on i logisatika odu, majstori pritisnu dugme za – zatvaranje. I u tom pogledu se pozarevacki Potemkin nije pokazao uspesnim.
Uprkos svemu, a ponajvise, ipak, preforsiranoj i krajnje neumerenoj upotrebi lazi, akcije rezima su sve vise gubile na vrednosti. Zato je Politika, posavetovana nekom „mudrom glavom“ s Dedinja ili njemu bliskog komsiluka, pribegla poslednjem prostakluku.
Opet je onaj „hrabri“ U.R. angazovan da opanjkava. Ovom prilikom (17. septembra), nastavljajuci sramna „predizborna podsecanja“, jurisali su direktno na dr Vojislava Kostunicu. Zasto na njega? – upitace se neupuceni. Naravno zato sto je on predstavljao direktnu opasnost za njihovog predsednickog kandidata. Zato sto se u pesackoj kampanji, od grada do grada, od sela do sela, od kuce do kuce, bez ikakve podrske medija, dr Kostunica odista prikazao kao jedan od nas. Iznad svega kao covek kome se moze prici, koji se moze dotaci, cak i poljubiti, kome se moze pokloniti kesa puna krusaka i flasa domace rakije, a on nece odbiti da ih primi. Naprotiv, uzece ih s radoscu i licno nositi. Te Kostunicine slike s narodom, to pozdravljanje s ljudima i decom, koje inace nismo videli ni na jednoj televiziji, jer ih DOS u ovoj kampanji u Beogradu nije imao, objavice nezavisni mediji. Pokazace Kostunicu kao obicnog coveka koji narod ne dozivljava kao strano telo i opsanost od koje se stiti telohraniteljima. Videce se i to da ih Kostunica nema, sto je napacenim gradjanima Srbije bio dovoljan znak za raspoznavanje pravog coveka. Videce se da se bez njih, tih telohranitelja, s
