Ovih dana u medijima smo se mogli naslušati i načitati svega i svačega. Na svim stranama raspaljeni ultradesničari se naprosto utrkuju ko će da učini, predloži ili odvali veću glupost i uvredu na račun onih s kojima ne dele isti pogled na svet.
Već po navici, Keleminec je pred redakcijom SNV-ovih „Novosti“ spalio nekoliko primeraka ovih novina, saborskog zastupnika Milorada Pupovca na ulici je ostacima hrane gađao izvesni Saša Mučnjak, bivši Krokapov sparing parner, a Stevo Culej otišao je i korak dalje pa je u Saboru poručio kako bi Zakon o nabavi i posedovanju oružja posebno podržao kada bi se olakšalo da „svaki psihički i fizički zdrav Hrvat, koji se nalazi u pograničnim delovima sa Srbijom ima oružje pod kontrolom i pri ruci, jer ko zna šta nosi noć i budućnost“.
Sa druge opet strane, niže se afera za aferom kojima je u centru pažnje jedan od čelnih ljudi HDZ-a i potpredsednik Sabora Milijan Brkić, a u Vukovaru njegov gradonačelnik organizuje protest protiv samog sebe.
I dok se javnost tako zamajava i zabavlja trivijalnim desničarskim ispadima i aferama iz prošlosti, one mnogo važnije i životnije teme ostaju u drugom planu. Čini se kao da nikoga ne brine činjenica što je Hrvatska i dalje najsiromašnija članica Evropske unije, što se ne zna šta će biti brodogradnjom, sa sisačkom rafinerijom, što nam propada zdravstvo, poljoprivreda, što je zemlju zahvatila epidemija iseljavanja, što 117 škola nije upisalo ni jednog đaka prvaka i što je osam zatvoreno, što je braniteljsku penziju zatražilo gotovo 10.000 novih „zaslužnika“ koji će državni budžet opteretiti novim iznosima koji se mere milijardama kuna. Ma koga za to boli briga važno je naoružati se jer „ko zna šta nosi noć i budućnost“.
Zaista, zima je, noć pada sve ranije, a još kada vrate kazaljke za jedan sat unazad noć će biti još duža, a time i svetla budućnost još dalja. Zna Culej šta govori pa zato ponovo priziva naoružavanje i to jednonacionalno jer oni drugi koji žive uz granicu kao i oni sa njene druge strane, naravno, nemaju preča posla nego samo razmišljaju o tome kako da pod okriljem noći ugroze taj hrvatski Eldorado i svetlu budućnost koja je pred njom.
I nije dovoljno neprijatelje svega hrvatskog gađati samo korom od limuna kada Hrvatska na raspolaganju ima ceo arsenal NATO pakta, svu silu evropskih saveznika i izraelske Fantome pride. Treba igrati na sigurno, jer, „ko zna šta nosi noć i budućnost“, a noć je, zna se, tamnija i budućnost neizvesnija ako se u nju ide sa Srbima?
Na osnovu toga što govore i rade vidi se da ni Culej, a ni svi drugi koji tvrde da Hrvatsku neizmerno vole nikada ne šetaju ulicama gradova i sela po istočnoj Slavoniji i zapadnom Sremu jer da to rade videli bi da je noć ovde odavno pala, da u mnogim stanovima svetla odavno ne gore, da kuće po ovdašnjim selima ne ukrašavaju cvetne aleje nego korov i table sa natpisom „na prodaju“, a na poljima od svih poljoprivrednih kultura najbolje uspeva partizanka (ambrozija).
Da ponekad prošetaju ulicama tih gradova, a ne samo centrom Zagreba, videli bi jedino napuštenu starčad koja na gradskim klupama upija poslednje zrake sunca u želji da zagreje zimogrožljive zglobove i koske i da još malo uživa na svežem vazduhu iliti zraku. Starost raspreda, a o čemu drugom nego o prošlosti, jada se i nada da će bar još jednom videti svoje sinove, ćerke i unuke. Za razliku od Culeja ti stari dobro znaju „šta nosi noć, a šta budućnost“ jer su im noći samotne, a budućnost ovde više ne stanuje, otišla je van ovih granica negde u Englesku, Irsku, Nemačku, Austriju.
I baš u tome je ironija jer je gotovo svaki psihički i fizički zdrav Hrvat koji živi uz granicu sa Srbijom i koga bi Culej naoružao ili već otišao, ili se sprema da ode tamo gde neće morati da razmišlja o tome „šta nosi noć, a šta budućnost“. U Irskoj, Engleskoj ili Nemačkoj noći služe da se čovek odmori od napornog radnog dana, a za misli o budućnosti nema vremena.
Tamna noć hrvatske budućnosti odavno je već pala i dok oni koji stalno trube o prošlosti ne shvate da se do boljeg sutra ne može stići ako se stalno razmišlja o juče u ovoj zemlji neće više biti ni građevinaca, ni lekara, ni učitelja, ni đaka, ni kuvara, ni konobara… A oni koji ipak ostanu će, kao što reče Bora Čorba u jednoj od svojih pesama, uživati u nadi da će sve biti bolje, da neće crknuti od gladi.
The post Tamne noći hrvatske budućnosti appeared first on srbi hr.
