U Beogradu se danas ni o čemu drugom ne priča sem o politici.
Najljući i najisključiviji su oni preko noći probuđeni Srbi, koji su potpuno zaboravili kome su donedavno pripadali, šta su bili i šta su zastupali.
Podsetiti ih na taj dugi period njihovog života isto je što i probuditi mesečara na visokom kosom krovu. Oni, naime, pate od odnegovane amnezije.
Ipak, pronašli su savršenu odbranu, koja se sastoji u devizi „Samo se glupaci ne menjaju!“
Lepo se sećate zagrcnutih govora o samoupravljanju, nesvrstanosti, o tome da je napad na druga Tita, u stvari, napad na sve nas; niste se ni okrenuli, kad evo je nekadašnja sekretarica ideološke komisije gradskog komiteta osvanula na barikadama demokratije sa zastavom u ruci kao na slici Ežena Delakroa. Nekadašnji šef policije dobio mesto novog šefa, a mali komunistički ideolozi prevrnuli ćurak, pa sad zastupaju nešto posve drugo, jer – samo se budale ne menjaju. Ponekad mi dođe da uzmem komplete starih novina, pa da isecam njihove izjave, tekstove i intervjue, ali šta vredi, kad se samo glupaci ne menjaju.
Zbog toga bežim u stare knjige, ispovesti, memoare, uspomene, nadajući se da ću tako, makar i privremeno, pobeći u neko lepše starinsko doba, kada nas nisu mrzeli kao danas… Koje li zablude! Izgleda da se sve zaista ponavlja. Oni koji tvrde da nikada u istoriji nismo imali manje prijatelja nego danas, očigledno nisu čitali „Tasin dnevnik“. To su zapisi „prvog srpskog policajca“ Tase Milenkovića (1850), koji je „iznemogao, bolestan i neurasteničan“, u martu 1918. izvršio samoubistvo iz „očajanja za propalom nam milom Otadžbinom“, izvinjavajući se u oproštajnom pismu „što se na ovaj način kurtališe života“.
„Sećamo se onih teških dana“, zapisuje 1909. policajac Tasa, „a sećamo se i pamtićemo, bogami, dokle bude i jednoga Srbina na ovom zemnom šaru…
Naša narodna žalost uzdrma onda ceo svet.
Briga beše obuzela sve narode i države.
Zadrmaše se svi jevropski kabineti.
Užurbaše se svi diplomati.
Udariše u zvona sve jevropske novine.
Na sve strane počeše protesti.
A jevropski parlamenti otvorili burne debate i danju i noću.
I ozbiljna briga obuze sve. I one u Parizu, Londonu i Petrogradu, i one u Berlinu, Beču i Rimu.
četiri cara i sedam kraljeva upreše pažljivo svoje poglede na – Beograd.
U srpskoj prestonici tada na okupu narodna skupština.
U njoj zasedaju sve po izbor poslanici narodni.
Sva listom Jevropa sa zebnjom očekivaše: šta će se na tom izabranom skupu srpskih sinova rešiti, dokončati…“
Najzad, 13. januara 1909. godine, Skupština je posle burne debate izglasala istorijsko rešenje da se „selo Guzevlje odvoji od svoje sadašnje opštine mačkatičke, sreza masuričkog, okruga vranjskog i spoji sa opštinom predejanskom, sreza vlasotinačkog istog okruga!“
Ima jedna stara igra koju smo igrali kada smo bili mali, a zove se – između dve vatre!
Zaboravio sam pravila, ali se sećam da smo se delili na dve grupe, a neko je bio na sredini. Ko ga pogodi krpenjačom, njegov je!
Gađaju ga i jedni i drugi, a on, nesrećnik, skače li skače na tom brisanom prostoru i samo od njegove veštine zavisi hoće li izbeći, i koliko dugo, da ne pripadne nijednom timu.
čini mi se da čitavog života igramo tu staru dečju igru, na ovaj ili onaj način. Znam dobro: niko nije ostao nepogođen i nezavisan, ali stvar je časti izdržati najduže.
Stalno između dve vatre!
Nekada nas je pogađala obična meka krpena lopta – danas infarkt ili moždani udar.
Skačemo, skačemo dok možemo, a onda, kada nas najzad pogode, nema se više kuda – u nečijem smo timu i više ne govorimo za sebe ja, nego – mi!
I to je kraj.
