TENISKI TURNIR
ZLOUPOTREBA SRPSTVA
Draga Redakcijo,
Ne znam da li moje pismo spada u „sportske vesti“ ili, bolje, u „naše naravi“, ali neophodno je da vam prepričam kako je izgledao teniski meč naše nade Novaka đokovića na Australijen openu u Melburnu, odnosno, kako su ga „svesrdno podržavali“ i „zdušno bodrili“ naši mlađani navijači.
Dakle, đoković je igrao sa Polom Goldštajnom (USA) na terenu broj 13, pa se na moje, u prvom trenutku, zadovoljstvo tu okupila grupa od 50-ak naših momaka koji imaju od 18 do 30 godina. Prava teniska publika, verovala sam, koja živeći u ovom gradu, gde se održava jedan od glavnih svetskih teniskih turnira, ima i respekta i navijačke kulture za tu vrstu takmičenja.
Šta se, nažalost, dešavalo? Momci su shvatili da je od svega najvažnije da se oni što više i što glasnije deklarišu kao Srbi, da ih svi vide i zapamte, što im je , nažalost i polazilo za rukom, a i fotoreporteri, verovatno naših novina, usrdno su ih slikali, valjda , da se ovekoveči ta „veličanstvena“ publika.
Momci nisu uspeli da nauče za sve gledanje tenisa, ukoliko su ga ikada u životu i gledali, u šta iskreno sumnjam, da je za vreme trajanja poena MRTVA TIŠINA kako se igrači ne bi dekoncentrisali, a da se aplaudira na kraju poena, pa čak, što je ovim junošama nezamislivo, i na dobar poen protivničkog igrača.
A, ne, usred poena, na dobar đokovićev forhend, iz publike urlik: „To, Nole, Srbine!“ Stvarno prava podrška, nema šta! Verovatno je momak pomislio: „Otvori se, zemljo, da propadnem!“ Ja jesam!
Tu je našlo mesta i zapevavanje; „Pomozi bože!“ i „Zovi, samo zovi, svi će sokolovi…!“ Ne znam šta to? Da skupljaju loptice u autu?!
Da bruka bude kompletna, u blizini terena 13 prođe devojka u „šahovnici“, dresu hrvatskih navijača. Tu se „junačine“ totalno pogubiše pa teniski teren, bez obzira na događanje i razvoj igre, poče da se ori od urlika:“Ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji!“
Jedina sreća je da ostatak publike ne razume naš jezik! Sva upozorenja i molbe sudije su ignorisane u poznatom stilu: „Šta , bre, on će nas da ućutkuje! Mi smo, bre, Srbi!“
Hrvatska devojka, da stvar bude još gora, ignorišući divljanje, mirno dođe i sede na tribine preko puta da gleda meč. Ja, pak, stodstotna Srpkinja po poreklu i ubeđenju, digoh se i odoh kući od neprijatnosti što ti mladi ljudi nemaju osnovne predstave o sportskom ponašanju, o navijačkoj kulturi, o osnovnoj pristojnosti i neophodnoj atmosferi koja je bila potrebna mladom đokoviću kako bi uz stvarnu podršku svoje publike postigao što bolji rezultat.
Ne, on uopšte nije bio važan. Važno je bilo da svi zapamte razularene i primitivne navijače neprimerene ni trećerazrednoj fudbalskoj utakmici.
Nemojte više da takvi bodre naše tenisere. Neka ih ostave da se sami bore za svoj plasman. Nemoj više takvi i na taj način ni srpsku naciju da predstavljaju i reprezentuju kad već nemaju bolje i jače atribute, po onoj staroj: „čiko, nemoj da me braniš!“
GORDANA SPASOJEVIć,
Melburn, Australija
