U ponedeljak 20. septembra 2004. godine Haris Silajdžić, bivši premijer Izetbegovićeve vlade i šef diplomatije, pojavljuje se u intervjuu na katarskoj TV Al DŽezira. Muči se da pred islamskim gledaocima bude uz njih u osudi američke okupacije Iraka, a da se, ipak, ne zameri američkim poslodavcima.
„Amerika je snažna i poštovana zemlja, ali ne može biti velika ako nešto ne promeni u politici prema islamskom svetu“, kaže Silajdžić. Voditelj ga pita za mudžahedine u Bosni, za „one koje Zapad naziva teroristima“, gde su, šta rade. Haris veli da u Bosni nema islamskih terorista, ima ih u RS: „Teroristi su na srpskoj strani – Karadžić, Mladić i drugi“. Ako ih nema, sledi pitanje voditelja, kako tumači čuvenu aferu hapšenja u Sarajevu šest članova tzv. alžirske grupe od kojih su petorica građani BiH? Haris odgovara da su „Alžirci“ uhapšeni i izručeni na osnovu pritiska iz SAD, a da mudžahedini koji su ostali da žive u BiH ne predstavljaju političko opterećenje za muslimane u Bosni, „oni su kod nas poštovani građani“.
Mladoženje ili „dobrotvori“
I Haris, dakle, ne poriče da su mudžahedini i dalje u vilajetu, ali ne kaže gde su, šta rade i šta spremaju. Danas postoje sređeni dosijei koji pokazuju da su bošnjačke vlasti potpisivanje Dejtonskog sporazuma 1995. i zahtev Amerike da se ukloni vruć krompir dobrovoljaca iz islamskih zemalja dočekale sa pripremljenim planom. Deo džihadista sakupljen je na brzinu i uz medijsku pompu ispraćen u domicilne zemlje. Ali samo deo. Znatan broj (2.000-3.000) ostao je i dalje u Federaciji BiH angažujući se na obuci islamista i Bošnjaka (kampovi u Fojnici, okolini Tešnja, Zenice, Maglaja, Konjica, Jablanice, Cazina). Naknadnim upisom u matične knjige rođenih njima se izdaju lična dokumenta BiH (lične karte, pasoši). Među metodama brisanja tragova su ženidba sa Bošnjakinjama i prihvatanje njihovih devojačkih prezimena. Primeri (dokumentovani): izvesni Jordanac Amru dobio je prezime Osmančević, Alžirac Izedin je Omerović, Libanac Aref je Meštrovac, Egipćanin El Husein je Islam Durmo.
Faksimili
U našoj Redakciji je, primera radi, faksimil Rešenja SCB Sarajevo br. 19/05-1-200-142 o naknadnom upisu u Matičnu knjigu rođenih Tunišanina Ben Ajada Favzija, zatim faksimil zahteva za izdavanje pasoša Tunišaninu Rakiku Muhamedu, tekst izjave Abdul Karima Meslata o prihvatanju državljanstva BiH i Izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu za Sad Edina, izdato u opštini Centar u Sarajevu.
A gde su se rasporedili? Većina ih se povukla u ilegalu na rubnim područjima ka RS – Maoča, Srebrenik na području Distrikta Brčko, Perna, Bosanska Krupa, Zavidovići, Maglaj, Tešanj, Sarajevo. NJihovo raseljavanje izvedeno je organizovano, a pojedincima su obezbeđana sredstva iz Ministarstva za izbegla lica Federacije BiH za zbrinjavanje i smeštaj. Da bi se izbegla deportacija po nalogu Dejtona, bošnjačko rukovodstvo je deo mudžahedina prekomandovalo u „dobrotvorne“ i „humanitarne“ organizacije. Međutim,
Amerikanci nisu bili zadovoljni. Radna grupa za terorizam dostavlja sredinom 1996. Kongresu SAD izveštaj u kome navodi da u BiH i dalje deluje između 4.000 i 6.000 džihadista i da su većina pokriveni „humanitarnom“ matricom, te da zbog toga formalno ne dolaze pod udar Dejtona.
Krštenice i pasoši
Odmah posle toga u Sarajevo nenajavljeno stiže tadašnji šef CIA DŽon Dojč. Razlog misije: nalog Izetbegoviću da rigoroznije počisti tragove dosadašnjih američkih saveznika protiv Srba u Bosni. U pratnji Dojča je izveštač „Vašington posta“, koji u broju od 8. juna izveštva da „sveti ratnici“ nisu ni otišli iz Bosne, da mnogi to i ne nameravju da učine, jer su se, kako kaže, milom ili silom domogli kuća i supruga, a dobili i državljanstvo. „Nekoliko stotina mudžahedina, Iranaca, Pakistanaca i Libanaca samo se ‘preselilo’ iz vojničke u policijske uniforme, ili deluju kao civili… Za svoja uporišta odabrali sela oko Zenice, Travnika, Zavidovića i Kaknja“.
Dojč je, dolazeći u Sarajevo, svakako imao informaciju da je pre njegove posete, u proleće 1996. Alija Izetbegović primio u inkognito posetu predstavnike krvoločnog odreda „El Mudžahid“ gde mu je „emir“ (komandant) odreda postavio zahtev da hitno reši status oko 40 pripadnika jedinice koji su do tada bili državljani drugih zemalja. Izetbegović izdaje nalog visokom funkcioneru MUP-a Irfanu LJevakoviću da se pobrine za „sva potrebna dokumenta: rodni list, uverenje o državljanstvu BiH, legitimacije i pasoše“. LJevaković obavlja posao 21. maja 1996.
Kad je Abdelmedžid Bušar, marokanski terorista, pobegao iz Španije posle madridskog masakra i zaputio se – preko Srbije – u Bosnu, znao je da ide na sigurno mesto gde može da se primiri, nađe skrovište i promeni identitet pre nego što krene u novi džihad. Primirene ćelije u vilajetu dokumentovano postoje, dokumentovano su imale svoju ulogu u Madridu i dokumentovano su potencijalna logistička baza za decu džihada u Evropi. Pedi Ešdaun, administrator vilajeta dokumentovano sve to zna. Ali, Pedi Ešdaun ima preča posla. On ganja Radovana i Ratka.
