Krajem maja (27. i 28. aprila) u Sidneju ce biti održana konferencija posvecena problemima mladih Srba. Organizatori, socijalni radnici Srpskog pravoslavnog udruženja za socijalni rad u Kabramati kažu – krajnje je vreme, jer ako ovakvo stanje potraje, posledice mogu biti ozbiljne.
Ovo je pokušaj da se ne samo srpskoj, vec i celokupnoj australijskoj javnosti ukaže na cinjenicu da mladi Srbi doseljenici, nose na svojim plecima cesto pretežak teret uklapanja u novu sredinu i da, uz to, nema gotovo nikog ko bi im pomogao.
Na sastanak su pozvani i predstavnici svih organizacija koje su, po prirodi svog posla, zainteresovane za ovaj problem. Posebnu specificnu težinu imace, svakako, predvideni istupi samih predstavnika mlade generacije koji ce govoriti – o sebi.
U Kabramati racunaju sa zvanicnim podatkom iz 2001. godine da u Novom Južnom Velsu živi oko 16.000 mladih Srba, uzrasta od 12 do 24 godine. Dobar deo njih iz zadnjih deset godina vuce traume rata, progona i izbeglištva.
Psihološki poremecaji
Jelena Stojcic posebno navodi kod naših mladih i poremecaje psihološke odnosno mentalne prirode.
– Traume su ostavile velikog odraza na licnosti mladih ljudi. Sve analize pokazuju da im treba omoguciti kvalitetniji pristup nadležnim službama. Ovo posebno stoga što se u porodici tradicionalno zazire od traženja pomoci ove vrste.
– NJihovi problemi, medutim, nisu prestali jednostavnim useljavanjem u Australiju – objašnjava socijalni radnik službe za novodošle useljenike i agent za imigraciju Željko Torbica.
Ovde su, po njemu, veoma potrebni socijalni radnici samo za mlade Srbe, koji ce znati njihov jezik, kulturu, obicaje i koji ce im pomoci u obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvenim servisima… Takva služba ne postoji. Izuzetak je novootvoreno radno mesto na 16 nedelja i sa skracenim vremenom za naselja Severnih plaža.
– Vecina ovdašnjih službi organizovana je tako da se izlazi u susret odraslim osobama. Omladina, generalno govoreci, ima teškoca u pristupu tim servisima. A pogotovo kada se radi o omladini koja dolazi sa ratnim traumama i sa drugih govornih podrucja. Nasuprot tome, mladi dolaze nakon što su menjali škole i države, imali prekide u školovanju od cak po nekoliko godina, bez poznavanja jezika, a cesto i sa zdravstvenim problemima. Ovde se srecu sa drugacijim vrednostima, sa zadatkom da se za kratko vreme uklope u školski sistem, sa borbom za mesto u društvu koje ih sve manje pita koliko imaju snage za to – istice Torbica.
Mladi doseljenici, tvrde socijalni radnici, nose dvostruk teret – za sebe i, vrlo cesto, i za svoje roditelje. Ovde se, naime, prirodni odnos roditelj-dete okrece naopako. Zbog nepoznavanja jezika i vlastite nezaposlenosti, te osecanja vlastite nesigurnosti, roditelji se sve više služe decom kao osloncem u vezama sa društvom.
– Mladi pokušavaju da odgovore i tom zadatku. Deca napuštaju školu da bi radila i obezbedila porodicama normalniji život – navodi Torbica.
Svetlana Maric, socijalni radnik takode za nove useljenike, navodi da takvo stanje ima za rezultat i poremecene odnose u porodici. – Imamo cesto klijente koji bukvalno ne znaju šta da rade, ni sa sobom, ni sa svojom decom – istice ona. Po mišljenju Tihomira LJubišica, pomocnika u službi za razvoj srpske zajednice, problem je daleko ozbiljniji nego što se u ovom trenutku pretpostavlja.
– Za ovih deset godina, izgubljeno je jako mnogo u životima naše omladine i njihovih porodica. Izgubljena je veza sa porodicom, ona nije funkcionisala najpre zbog rata. Ali, njihova ranija ratna i izbeglicka nesigurnost nije ništa manja dolaskom u Australiju, samo je u drugom obliku. Novi uslovi života doneli su nove probleme, a veze sa porodicom i dalje su neobnovljene – kaže LJubišic. Jelena Stojcic socijalni radnik za razvoj srpske zajednice, u pripremi konferencije, obradivala je rezultate obimne ankete medu mladima, ali i službama koje bi trebalo da vode brigu o njima. Zanimljivo je da se obe strane slažu u oceni problema i na prvo mesto stavljaju – nedovoljnu društvenu podršku.
– Svi osecaju da srpska zajednica nema dovoljno prostora za njih – kad se završi nastava srpskog jezika, završava se i druženje.
Osecaju se izolovano, zatvoreno – da im je dosadno, a iz toga naravno mogu da izadu samo problemi.
Na drugom mestu su, kaže Jelena, engleski jezik i obrazovanje.
– Nekad zbog jezika moraju da idu i dva razreda niže od nivoa koji su vec dosegli, tako nanovo gube vreme na stvarima koje vec znaju.
Istovremeno, deo njih istice da im je prekratko vreme za ukljucivanje u ovdašnji sistem. Misle da je rešenje u intenzivnijim programima engleskog. Tu je i društvo u raskoraku, jer omladinom se smatra uzrast do 25 godina, ali se vecina programa za njih završava kad mladi covek napuni 18, posle srednje škole.
Srpska deca su i u kulturnom raskoraku – žele da se prilagode australijskoj kulturi, ali i da zadrže svoj jezik i obicaje.
– Oni osecaju ovu zemlju kao svoju, ali i tu ima nesuglasica s roditeljima ako nisu u stanju da se prilagode i nadu pravu meru izmedu ovo dvoje. Nalazili smo ovakve odgovore: „Imam problema s roditeljima, ne mogu da shvate da ovo nije Srbija“ – istice Jelena.
Srpsko pravoslavno udruženje otvoreno je, receno nam je, za sve korisne priloge i mišljenja koja mogu pomoci u sadržaju ovog važnog skupa.
Mala pomoc službi
– Naša omladina ima bezbroj problema, a ostavljena je sama u nekom meduprostoru. Kad to kažem, mislim i na srpske organizacije i zajednice. Mladi nemaju gde da provedu svoje slobodno vreme, tako da bi im to koristilo u razvoju. Posledice se vec vide – u Liverpulu smo svojevremeno imali sukoba u kojima je ucestvovala naša omladina. Nasuprot tome, kad mlade ljude preporucujete postojecim službama – one nisu u stanju da im pomognu. NJihov ucinak prema mladima je jako nizak. Postoji potreba da se i kod tih organizacija naprave pomaci – objašnjava Željko Torbica.
Teškoce celih porodica
– Kroz teškoce mladih vidimo teškoce celih porodica i o tome neko mora više da brine. Naša konferencija treba to sve argumentovano da pokaže, da bi se preduzele mere, da sutra ne bi bilo još gore – kaže Tihomir LJubišic.
