Bitka na Mišaru je jedna od najvećih pobeda Srba u Prvom srpskom ustanku. Turci su dva puta jurišali na ustaničke šančeve u okolini Šapca, i oba puta bili odbijeni. Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju i krenula u napad. Kao što su nam ostali zapisi o ovoj veličanstvenoj pobedi, isto tako nam je ostao i zapis i o moralu ustanika u mišarskoj bici.
U najtežim trenucima, ustanici su se u rovu, opkoljenom Turcima, zaklinjali u krsnu slavu nad slavskim kolačom i solju, i davali reč da će do poslednjeg ostati na braniku srpstva. I zaista. A, šta bi to moglo biti danas za Srbe sveto, oko čega bi se mogli okupiti i obećati da će ostati do poslednjeg na bojištu? Slavski kolač sigurno ne, (bar za pojedine), jer su se upravo oni koji bi trebali na tome poraditi, prvi odmakli od pravoslavlja. Evo, juče je u Ljubljani umro pravoslavac, a rodbina nije zvala popa da očita opelo. Da ne bude zabune. Nije rodbina ta koja se odmakla od slavskog kolača, a u ovom slučaju i običaja sahrane kod pravoslavaca, već jednostavno iz pijeteta za pokojnika, rodbina ne želi da opelo čita neko, ko pravoslavlje doživljava kao sredstvo za sakupljanje bogatstva, a usput propagira nemoral.
A da li bi to možda mogla biti ličnost od autoriteta i ugleda? Recimo predstavnik države Srbije u Sloveniji, u kojoj živi 2% „njegovog“ naroda od sveukupnog broja stanovnika, a koje bi trebalo po svim znacima, ta ličnost da zastupa? Ako zbog ničeg drugog, a ono zbog plate koju dobija? Možda, ali sigurno da nije ni on taj pravi, jer kako može biti stožer okupljanja Srba u Sloveniji predstavnik države Srbije, kada upravo ta institucija doprinosi raskolu Srba u Sloveniji? Krajem septembra Savez srpske dijaspore Slovenije, organizovao je tradicionalnu menifestaciju „Veseli dani srpske dijaspore“ koja je po protokolu Saveza otpočela 24. septembra prvom konferencijom Nacionalnog saveta srpskog rasejanja. Da se nije dogodilo tako kako jeste, verovao bih i dalje da predstavnik države Srbije u Sloveniji, a i predstavnici u drugim državama, poseduju političku mudrost i volju da sprovode politiku očuvanja nacionalnog integriteta Srba. Ali na žalost to su samo želje. Istina je da je predsednik Saveza srpske dijaspore Slovenije g-din Gajić, zvanično pozvao ambasadora Republike Srbije u Sloveniji g-dina Filipova, da prisustvuje konferenciji, kojom bi se otvorili „Dani srpske dijaspore“. Nije mu pretila nikakva opasnost, a ipak je umesto njega došla njegova izaslanica, konzulka Peruničić, da kaže da je gospodin Filipov sprečen.
Da li su tog dana Turci bili na vidiku, to stvarno nisam znao tog 24. septembra, a ne znam ni danas. Možda i jesu negde, ali ono što sigurno znam jeste da su tog dana na veličanstvenom skupu u Ljubljani, bili predstavnici Srba iz Švedske, Nemačke, Austrije, Rusije, Ukrajine , Azije, BiH, i naravno domaćini.
Uglavnom se stiče utisak da je konferenciju Nacionalnog saveta srpkog rasejanja, ambasador Srbije u Sloveniji, doživljavao kao neki Boj na Mišaru, pa što je sigurno, sigurno, bolje da njega ne bude tu. Razmišljam o gorčini koja mi je ostala u svesti posle konferencije (zbog ignorantnog odnosa Ambasadora), i pitam se: Kako to nas Srbe iz Slovenije, Švedske Nemačke, Austrije, Rusije, doživljava g-din Ambasador, a neposredno i Srbija, i kakvo oni to imaju mišljenje o nama, svom narodu, kada nas ignorišu? Ili je to što ne žele da čuju šta mi, Srbi iz Evrope, imamo reći. Da li je Nacionalni savet srpskog rasejanja, za njih neki suparnički, remetilački, rušilački faktor, kada se na tom sastanku jasno i glasno moglo čuti:
-Nacionalni savet srpskog rasejanja će se zalagati da milioni naših ljudi koji žive u svetu, imaju ista prava kao što ih imaju pripadnici nacionalnih manjina u Srbiji, ni više, ni manje.
A upravo to može biti razlog nedolaska g-dina Filipova , i da je zbog toga tu konferenciju doživeo kao neki boj, recimo ovaj o kome pišem, mada Filipov nikada ne može biti Karađorđe, pa od njega ne treba ni očekivati pomoć. Možda je vreme da se ne zovemo više Srbi, samo nam to još niko nije rekao, a mi navalili Srbi, pa Srbi, a parče slavskog kolača niko nigde ni za lek nema. Naravno da ga nemaju oni koji bi da nam izbrišu ime, a narod ima i kolač i tamjan i slavsku sveću, i reč, pa čak, kad treba, i ajvar tetka Darinke iz Koraćice. I te kako to srpski narod ima, uključujući i slogu kad hoće, a prisutni delegati u Ljubljani su upravo to i hteli i imali, vođeni idejama Nacionalnog saveta srpskog rasejanja. Tetka Darinka, koja više nije među nama, sigurno ni u snu nije sanjala da će njen trud (ajvar) da proputuje toliko zemalja Evrope. Da se iz Švedske, gde ga je ona sa ljubavlju poslala sestriću, vrati na prostor bivše Jugoslavije, na konferenciju u Ljubljani, i da će baš njen ajvar da postane jedan od simbola okupljanja Srba, pa svidelo se to nekom ili ne.
Kome može smetati ako Nacionalni Savet srpskog rasejanja kaže da će se zalagati za stvaranje pozitivnog imidža o Srbiji i Srbima kao narodu, prvenstveno u zemljama koje naseljavaju Srbi? Pitam se da nije to možda glavni razlog nedolaska g-dina Filipova na konferenciju? Zaista, možda nekome ne smeta da u svetu ostane mišljenje o Srbima kao o narodu koji ima naviku da drugim ljudima seče uši iz obesti. A neki drugi, sa ušima, ucenjuju nas da ukoliko pederi ne prošetaju centralnim ulicama Beograda, da Srbija nikada neće videti Evropsku uniju. A onaj što bi o tome morao kazati koju, on ćuti. Baš ga briga hoće li naša deca na ulici gledati kako se pederi ljube, i da su to dostignući moderne Evrope. A niko deci da naoru da, i da im kaže da to što pederi javno rade, a srpska vlast propagira, nije dobro, niti je normalno. E, pa kad nema naore da nas ujedini, onda se primeti da ima ajvara. Možda ujedinjenje, pod okriljem Nacionalnog saveta srpskog rasejanja, nije bilo po volji ni g-đi Peruničić. A na toj konferenciji u Ljubljani je bilo reči o zaštiti standarda i zastupanju prosvetnih, društvenih, kulturnih i drugih prava i interesa Srba u rasejanju, sa posebnom težinom na očuvanju identiteta kod srpske omladine. Zar je takva konferencija uopšte mogla nekome da smeta? Kome može smetati kada g-din Dragan Jeftić, predstavnik Srba iz Nemačke kaže: „Kapacitet srpske dijaspore leži u njenoj stručnosti“, ili kada se prisutnima na konferenciji obrati g-din Nikola Janić, idejni tvorac NSSR, i kaže: „Bez dijaloga sa našom diplomatijom i našom Vladom ne možemo raditi, jer nesvesno možemo da napravimo štetu, a ne korist“, a predstavnica ambasade Republike Srbije u Republici Sloveniji, konzulka Peruničić, na ovu zabrinutost prisutnih Srba ćuti kao zalivena. Uostalom ona se nije potrudila ni da odgovori predstavnicima Srba iz Slovenije, (a trebalo je) i da objasni dvojnu ulogu službenice ambasade, g-đe Aleksandre Stanković, ujedno člana rukovodstva Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“, koji je ovog leta dobio 1.7 miliona dinara iz gladne Srbije. Da ambasada Republike Srbije u Ljubljani dobija pakete iz Ministarstva za dijasporu Srbije, i da te pakete deli privilegovanima, opšte je poznato među Srbima u Sloveniji. Na sve to smo navikli, ali da ostajemo bez odgovora na pitanja zbog čega srpske vlasti među Srbima prave podele i diskriminacije, e to nije normalno.
Isto kao što Srbi iz Nemačke nisu zastupljeni u njenoj politici, mada ih ima 360 000, a to se moglo čuti u Ljubljani, tako mnogobrojni prisutni delegati na ovoj značajnoj konferenciji, osećaju potrebu da moraju biti zastupljeni i dobiti mesto u politici Srbije, kao i da bi bilo logičnije i pravednije da Ministra za dijasporu bira dijaspora, a ne da Ministar bira dijasporu. Očito svesno „žrtvovanoj“ predstavnici ambasade tog dana nije palo na pamet da se obrati skupu sa nekim korisnim, pa makar i parafrazirajućim govorom. Ali, zato su se čuli i osvrti na Skupštinu dijaspore i Srba u regionu, koja uzgred rečeno postoji već tri meseca, i uspela je da se organizuju toliko da delegati imaju šifre za ulazak na neki sajt –Serbian degate- naravno na engleskom, kako ne bi neko iz dijaspore, ne daj Bože, saznao o čemu to delegati dijaspore diskutuju. I pored toga što je g-đa Peruničić imala ispred sebe pripremljen tekst govora, stvara se utisak da je pritegnuta argumentima shvatila da napisano bilo suprotno činjenicama i onome što se toga dana čulo, pa je bolje bilo da odustane i da umesto toga na brzinu uputi par reči predstavnicima Nemačke. Možda je bila iznenađena i razočarana da se nije desilo ono šta su neki pripremali, da se Srbi na tom sastanku Nacionalnog saveta srpskog rasejanja u Ljubljani ne dogovore o bilo čemu, a kamoli da će jednoglasno izglasati važne, konkretne zaključke.
Zaista, Srbi iz Evrope se tog dana u Ljubljani nisu zakljinjali. Nigde nije bilo ni slavskog kolača, ni hleba ni soli, a ni Turaka, pa i da su hteli nisu mogli. Bilo je samo juriša i pokušaja da se konferencija bojkotuje, minira ili jednostavno ne održi. Ko je to i sa kojim razlogom bojkotujući konferenciju Nacionalnog saveta srpskog rasejanja jurišao protiv svog naroda iz Švedske, Nemačke, Austrije, Slovenije, Rusije, Azije, i BiH, neka se zapitaju jurišnici? Ali na to se prisutni nisu osvrtali (a neki nisu ni znali šta se sve pripremalo), za to se u mnogome potrudio predsednik Srpskog saveza iz Švedske g-din Nikola Janić. Na kraju radnog dela konferencije pred delegate je izneo teglu ajvara koju mu je u Švedsku poslala njegova tetka Darinka iz Koraćice. Iz bratske ljubavi, uz napomenu da je do Švedske teško „prošvercovati“ i litar rakije, stavio je na sto i balon rakije, takođe poslat iz Koraćice za Štokholm, i rekao:
„Kako objasniti rečima ko smo? Šta ponuditi svojim sestrama i braći, da bi shvatili da smo jedna porodica, bez obzira gde ko od nas živeo, nego ono što dobijamo od naših najrođenjih, kada krećemo nazad iz Srbije“.
Tada su svi prisutni uočili da Srbima zapravo ne treba mnogo da se pomire, obože i slože, već samo pomiritelj, i topla, iskrena ljudska reč kao što ih je tog dana imao g-din Nikola Janić, za razliku od zvaničnika i predstavnika Srbije. A upravo to ih je iznenadilo, jer su očekivali svađe, sukobe, razmirice, al’ su zaboravili da je među Srbima postojao i Luka Lazarević, i Jakov Nenadović… Kao što videsmo postoji i neki Nikola Janić, a skoro svi prisutni na konferenciji imaju u Srbiji neku tetku. „Biće teško, ali za Srbe bojazni nema“, jednoglasno su konstatovali, merkajući balon iz Koraćice i teglu izazivajućeg crvenog ajvara tetka Darinke. Posle diskusija i govora mnogobrojnih delegata, na inicijativnoj konferenciji Nacionalnog saveta srpskog rasejanja, izneti su i konkretni predlozi. Dogovoreno je da se odgovorno radi na osnivanju Nacionalnog saveta srpskog rasejanja. Da se prihvati centralni koordinator i koordinatori iz zemalja gde žive Srbi, kao i da se uspostave međusobne lančane veze kako bi na sledećem sastanku bilo prisutno još više delegata. Učesnici današnjeg skupa su zaključili da je osnivanje Nacionalnog saveta srpskog rasejanja primarna potreba i srpske dijaspore i njenih matica. NSSR bi po svemu što je rečeno, imao važnu ulogu u:
-Povezivanju pripadnika srpskog rasejanja u zemljama Evropske unije i sveta, sa ciljem sagledavanja njihovih potreba i eventualnih teškoća u organizovanom delovanju.
-Savetodavnom uticanju na obostrano korektne odnose između matice i rasejanja.
-Da ukazuje na nedostatke u transparentnosti rada institucija u nasim maticama, kao i u Skupštini dijaspore i Srba u regionu.
-Kontrolisati i zalagati se da se prava naših ljudi svuda u svetu, kao i u maticama, poštuju i ostvaruju u granicama zakona respektivnih država; smernicama Evropske unije; demokratskih principa i Povelje o ljudskim pravima.
Izabrani koordinatori će raditi na organizovanju okruglih stolova, diskusija i priprema sledećih konferencija, kako bi na osnivačkoj Skupštini 2011. zastupljenost bila mnogobrojna. Predstavnici iz što većeg broja srpskih organizacija, ali i javne licnosti, svojim prisustvom će uvećati legitimitet Nacionalnog saveta srpskog rasejanja.
Zaključci prihvaćeni na Konferenciji u Ljubljani 24. septembra 2010. prvi su od mnogih koje očekujemo, a koji će činiti osnov za izradu predloga Statuta NSSR.
I šta još reći? Tetka Darinka iz Koraćice je uspela pobediti, i Klintona, i Blera, i Kacina i Merkelovu, a naročito Srećkovića, jer on je i takav kakav je naš, a njemu najviše zameramo na podelama među Srbima. Za poturanja više nije nikoga od prisutnih briga jer znamo da dijaspora nije posvađana, već su posvađani ljudi. Al’ srpske tetke ne daju da se ljudi svađaju, već nas mire lepom rečju i toplom dušom, pa čak i teglom ajvara. Nacionalni savet srpskog rasejanja je pružio ruku saradnje svim ministarstvima u Srbiji i svim predstavnicima Vlade Republike Srbije, njenim ambasadorima i konzulima. Na drugom sastanku NSSR, bez slavskog kolača, soli i ajvara, dodaće se nova konstruktivna formula. Nažalost oćutaćemo koja i kakva, jer ne želimo da izazvan realnošću i dokazanom dobrotom, opet neko juriša na srpsku slogu.
Radovan B. Milić
13.10.2010.
