*
TIHOMIR OSTOJIĆ
(Semikluš (Ostojićevo), 05.07.1865 — Beč, 18.10.1921)
Tihomir Ostojić (Tisa Sent Mikloš (Ostojićevo) 5/17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio istoričar književnosti i kompozitor, doktor filozofije, profesor univerziteta (Skoplje) i sekretar Matice srpske.
Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a 1884—1889. je studirao slavensku filologiju u Pešti i Beču. U mladosti se bavio muzikom i napravio je nekoliko kompozicija za klavir i hor, kao što su „Pravoslavno crkveno pjenije“, liturgija za hor. 1907. je postao doktor filozofije. 1889—1910. je bio nastavnik na srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1911. postaje sekretar Matice Srpske, i kao takav je 1914. uhapšen i interniran u Austrougarskoj. 1920. je postao profesor jugoslavenske književnosti na fakultetu u Skoplju i prvi dekan tog novostvorenog fakulteta. Bio dopisni je član Srpske kraljevske akademije (Akademije filosofskih nauka) od februara 1910.
Njegov rad je ispočetka dosta pod uticajem romantike, a kasnije se dosta menja. Postao je uz ostale aktivnosti i učitelj gimnastike, organizator gimnastičko-sokolskog rada, kola djevojaka, trgovačke omladine, pevačkih društava. Bio je reformator Matice Srpske zajedno sa St. Stanojevićem, J. Radonićem i L. Markovićem i poboljšao je rad te organizacije. Da oživi rad, izdao je 6 svezaka načelno polemičkih članaka pod nazivom Pokret.
Kao književni istoričar se bavio piscima 18. i manje 19. veka. Tu se isticao iznošenjem proverenih i novonađenih podataka. Dao je prvi pregled srpske književnosti 18. veka. Zatim piše: „Srpska književnost od Velike Seobe do Dositeja Obradovića“ (1905), „Dositej Obradović u Hopovu“ (1907), „Zaharija Orfelin“ (1923), „Srpska građanska lirika 18 veka“ (1926) uz manja dela i članke. Pisao je i o Branku Radičeviću, Jovanu Steriji Popoviću, J. J. Zmaju, Đ. Rajkoviću, mitropolitu Pavlu Nenadoviću, istoriji Crne Gore. Njegova „Istorija srpske književnosti“ je izašla posmrtno 1923. | novosadska.tv
