Lako je bilo Zoranu đindicu da u Americi razgovara s Bilom Gejtsom: ako je frajer, neka razgovara s dr Vojom Koštunicom! Šarmantan apsurd ove aforizam-recenice ne sastoji se samo u proverenoj cinjenici da se Predsednik Države (Voja) i Predsednik Republicke Vlade (Zoran) nisu ni culi ni videli više od mesec dana, vec u srpskoj politickoj atmosferi u kojoj se savršeno precizno zna Tko Tkoga Tkara i zašto. Protekle dve sedmice, primetili ste zahvaljujuci medijskim oteklinama na sopstvenom mozgu, da je sukob izmedu One Dvojice Koji Se Ne Vidaju odavno izašao iz okvira slucaja „Gavrilovic“ i da sad imamo slucaj „Vesic“, slucaj „Tijanic“, slucaj „Blic“, slucaj „Batic“, slucaj „Korac“, slucaj „Nalic“… sve slucaj do slucaja, ništa slucajno, sve s vizionarskom namerom da se jednog dana Republicka vlada tako reorganizuje da u njoj sedi 18 Obrena Joksimovica na celu s novim premijerom koji se zove – Obren Joksimovic. Ovakva vrsta DSS-vica koju DSS smatra zbiljom, mogla bi – baš bi bilo super – da se okonca 5. oktobra 2001, tek da zatvorimo krug i shvatimo da se gotovo ništa nije promenilo.
Ali! Ipak se promenilo; izmedu teških reci koje razmenjuju Dve Strane, negde u cošku, na kantunu recenice, otkrivam druge, mnogo životnije i realnije probleme, bliže feelingu obicnog gradanina koji to potrošackom emocijom mora i može da razume. Prestolonaslednik Aleksandar P. Karadordevic, recimo, usred DS/DSS frke, vratio me je u Reality potresnom izjavom koja me umalo nije dotukla; govoreci o problemima u Starom dvoru, rekao je, doslovno: „Ovde je vrlo lepo, ali imamo mnogo problema: treba nam nova kuhinja, telefonske instalacije su dotrajale, bazen nema vodu…“
Šteta što prestolonaslednik nije nastavio da se žali: sa slike izvesnog Pikasa vec mesecima niko ne briše prašinu, persijski tepisi nisu praherom treseni vec tri hiljade godina, otkad su kupljeni; nameštaj iz doba Luja DžDžDžDžDžIIIIV mestimicno je iskrzan; u jednom od sedamnćst toaleta ne radi plovak; zlatna slavina u kuhinji izgubila je sjaj; cak tri komada od 11.658 crepova su napukla; u špajzu nema mesta za mini-frižider od milion litara; dnevne sobe su nekako mnogo velike te se stvara stanje agrofobije, što vrlo loše utice na probavu, narocito kad se valja kupati u bazenu bez morske vode; radne sobe su, pak, vrlo male, ali to nije problem jer prestolonaslednik baš nema nameru da radi, vec da uživa u svom narodu; zidovi su ofarbani u bijelo, a ne u pastelno blue, kako voli princ Filip ili cobalt green, za šta lobira princ Petar; zavese su teške, tamnih boja, te se prestonasledniku, u naborima, cesto privida pokojni kraljevic Tomislav; DVD nije postavljen u svim prostorijama; nijedne knjige Matije Beckovica nema u spavacoj sobi, te velicanstvo ima problem da se uspava; lampe nisu halogene nego espeesovski surove, s blještavom kolicinom svetlosti koja ubija kvalitetom rasplinuca; lamperije su od hrastovog, ne od bukovog drveta koje ima zagasitiji buke; brave su neprakticne, žute i teške, jedva da mali princ Filip kvaku može da stavi u svoju omalenu ruku…
Kad potom procitam da se na princevskoj-press-konferenciji novinarima ucinilo da je mladi princ Petar (Karadordevic, ne Lukovic) ganut do suza, ali da je na vreme intervenisao Otac Aledžandar izjavom da se radi o „problemu s kontakt-socivima i suncem“, mala iluzija da Young Princes osecaju patriotski drhtaj cinjenicom da su vanstranacki, za vikend, dok se ne vrate u San Francisko ili London, stigli u DS/DSS zemlju koja se raspada po partijskim šavovima… ugasila se onog casa kad sam odlicno razumeo da ih zabole kontakt-socivo za Country koji je, u stvari, Njestern.
Tu negde, na tragu dr Voje, Billa Gatesa, edž-saveznog premijera Žižica koji nam je vratio Acu & Sinove, zajedno sa Starim dvorom bez vode u bazenu, savetnika Aleksandra Tijanica i njegovog alter-ega Gorana Vesica, ministra/buduceg premijera Obrena Joksimovica (zamislimo vijest: „Obren Joksimovic engleskoj kraljici preporucio ‘Galenikine’ lekove za smirenje koje vec mesecima u sve vecim kolicinama daje Vojislavu Koštunici“), na tragovima hippie-frizure Žarka Koraca ili na stopama Saveznog Premijera kojem – jebeš mi sve – niko ne zna ime, a kamoli prezime… dode mi, iskreno, da se bacim u Kingov bazen bez vode, baš me raduje AVGUST 2001. koji je, gle, samo nekadašnji/prošlogodišnji JUL-nastavak Revolucije Koja Tece… i koji lobotomiju uvodi kao obrazac za svaku prostu partijsku suzu.
Sem, izvinjavamo se, ako citava država ima problem s kolektivnim kontakt-socivom!
