U kojem god lancu privatnih trgovina da se pojavimo, kažu nam kako oni imaju ekskluzivan ugovor sa ‘Frikomom’. Međutim, ne žele da ga daju na uvid pravdajući se kako je to poslovna tajna. I onda se pitam da li je moguće da srpski proizvođači ne mogu da uđu u srpske trgovine zato što one imaju ekskluzivan ugovor sa ‘Frikomom’
Da je domaćim proizvođačima onemogućeno da svoju robu plasiraju na tržištu sopstvene zemlje zbog samovolje stranih monopolista, teško je zamislivo u bilo kojoj normalnoj državi. U zemlji koja o domaćoj proizvodnju brine kao o lanjskom snegu, a strancima deli subvencije i šakom i kapom, to nažalost više i nije vest. Jedan od onih koji muku muči da svoj proizvod uvede u prodajne objekte u Srbiji jeste i Radosav Komadinić, direktor i jedan od vlasnika fabrike Ice cream factory u Novoj Pazovi, i jedini domaći proizvođač sladoleda pod nazivom ice fantasy. Iako proizvodi kvalitetan sladoled u porodičnom pakovanju po italijanskoj recepturi, mnoge radnje i trgovinski lanci u Srbiji mu nisu dostupni jer se, kako tvrdi, hrvatski tajkun Ivica Todorić, vlasnik Frikoma, tako brani od konkurencije. Država na čelu sa Komisijom za zaštitu konkurencije ćuti.
Domaće tržište sladoleda je u haosu. ‘Frikom’, koji je monopolista i drži najmanje 65 odsto srpskog tržišta sladoleda, vodi prljavi rat u kojem vlasnik te fabrike i trgovinskog lanca ‘Idea’ Ivica Todorić ne dozvoljava da naš proizvod bude predstavljen u ‘Idei’ i mnogim drugim trgovinskim objektima
Fabriku ste otvorili pre godinu i po dana, kakav je sada vaš položaj na domaćem tržištu?
Domaće tržište sladoleda je u haosu. Frikom, koji je monopolista i drži najmanje 65 odsto srpskog tržišta sladoleda, vodi prljavi rat u kojem vlasnik te fabrike i trgovinskog lanca Idea Ivica Todorić ne dozvoljava da naš proizvod bude predstavljen u Idei i mnogim drugim trgovinskim objektima. Ponašaju se vrlo nekorektno i netržišno, i onemogućavaju da kupcima ponudimo nešto novo i drugačije, jer smo i sa kvalitetom i sa cenom superiorniji od konkurencije, i dalje držimo od 8 do 15 odsto nižu cenu sladoleda od drugih. Mi danas na domaćem tržištu imamo čak i pad prodaje od 10 odsto u odnosu na prošlu godinu, iako smo udvostručili broj prodajnih mesta.
Na koji način Frikom vodi rat protiv vas?
U kojem god lancu privatnih trgovina da se pojavimo, kažu nam kako oni imaju ekskluzivan ugovor sa Frikomom. Međutim, ne žele da ga daju na uvid pravdajući se kako je to poslovna tajna. I onda se pitam da li je moguće da srpski proizvođači ne mogu da uđu u srpske trgovine zato što one imaju ekskluzivan ugovor sa Frikomom? Pa šta to znači? To u prevodu znači da im je Frikom dao neki novac da ne uzmu naš sladoled, ili im je dao neki ekstra rabat. To je jasno, ali nije jasno zašto to država dozvoljava? To treba pitati nadležne državne institucije. U Todorićevoj Idei nam kažu da nisu zainteresovani, a kada mi zatražimo pismeni trag o toj izjavi oni to izbegnu. Nikad nisu u pisanoj formi odgovorili na naš zahtev da svoju robu plasiramo u Idei, plašeći se Komisije za zaštitu konkurencije. Ali izgleda da nemaju razloga da se plaše, jer ta komisija očigledno ni ne postoji u Srbiji, odnosno postoji samo na papiru.
Da li ste se obraćali Komisiji za zaštitu konkurencije?
Obraćali smo se prošle godine. Objasnili smo s kakvim se problemima susrećemo, ali nismo naišli na razumevanje. čak su nas počeli da ispituju šta radimo, koliko proizvodimo… kao da smo mi monopolisti. Kao da smo u osinjak dirnuli. Eto takva je kod nas zaštita konkurencije. Treba li veći dokaz o zaštiti monopolista od toga da se već tri godine odlaže uvođenje fiskalnih kasa na uličnim prodajnim mestima Frikomovih sladoleda? Pitanje je zbog čega država propušta toliki priliv novca od PDV-a u budžet.
Šta je po vama rešenje problema gušenja konkurencije?
Država je ta koja mora da natera strane trgovine da dozvole pristup domaćoj robi, da se tržišno ponašaju, a ne okupatorski. Ovo što se sada dešava, da srpski proizvođač nema pristup sopstvenom tržištu, jeste sramota za državu. Zbog toga privrednici i napuštaju Srbiju, i napuštaće je u još većem broju. Nema samo Ice cream factory problem, u Ideu, recimo, ne može da uđe ni ITM Toplice Spasojevića sa asortimanom smrznutog povrća, ni Peconi sa svojim uljem, jer je Todorić kupio Dijamant i ubija ga sa cenom… Ima takvih primera mnogo. Mene samo plaši da Todorić ne kupi i Merkator, jer onda ni tamo nećemo moći da privirimo. U tom slučaju svi mi možemo da stavimo katanac na vrata ili da samo radimo za izvoz.
Da li su Frikom i Todorić vaš jedini problem?
Nije nam Frikom jedini problem, mi smo kolateralna šteta borbe između Nestlea i Frikoma. Nestle prošle godine nije bio toliko aktivan u Srbiji, jer se preorijentisao na hrvatsko tržište, i tu je bila naša šansa da se predstavimo sa manjim reklamnim budžetom. Međutim, ove godine dali su veliki novac za reklamu. I Frikom i Nestle dele stanove i automobile, a mi za to nemamo para. Najbitnije su nagradne igre, ljudi su siromašni i najviše zbog toga kupuju neki proizvod. Da smo i mi imali milion evra za reklame prodali bi deset puta više.
Jeste li tražili neku novčanu pomoć od države?
I nama bi dobro došle subvencije koje se dele stranim investitorima, povoljni krediti i slično, da se brže razvijamo. Mi smo se sa takvim zahtevima obraćali državnim institucijama, ali ništa nismo dobili. Zaposlili smo 28 ljudi preko Nacionalne službe za zapošljavanje, ali nismo ni dinara dobili za to. Odgovor je bio da država nema para, iako je sama država osmislila taj projekat kako bi povećala zaposlenost. A za strance para ima, da se pomognu Fijat i Beneton, ali ne i domaći proizvođači. Na stranu što nam država ne pomaže novčano, najveći problem je što ne omogućava fer tržišnu utakmicu. Ne bojim se konkurencije, želim da se borim kvalitetom i cenom. Ne moramo mi da budemo najveći, niti to želim. Bitno mi je da izgradimo brend. Prošlogodišnje specijalno priznanje SIEPA za izvoznika godine u kategoriji malih i srednjih preduzeća, kao i ovogodišnja nagrada za biznis partnera godine, pokazuju da je Ice cream factory na dobrom putu da to postane.
Koliki je proizvodni kapacitet vaše fabrike i trenutni udeo na srpskom tržištu?
Proizvedemo oko 100.000 litara mesečno. Pun kapacitet od 300.000 litara dostići ćemo i prestići jedino ako ostvarimo izvozne planove. Kada je reč o tržišnom kolaču u velikim trgovačkim sistemima poput Merkatora i Veropulosa dostigli smo 4 odsto, što je dobar rezultat u drugoj godini rada. Dobro smo plasirani i u Tempu, a povećali smo prisutnost i u malim trgovinama, tako da imamo oko 1.200 prodajnih mesta, za razliku od prošlogodišnjih 800. Spasilo nas je što smo od ove godine počeli da radimo takozvani HOREKA program, odnosno da plasiramo sladoled u hotele, restorane i kafiće. Zadovoljan sam prihodima od toga, neplanirano. Ove godine investirali smo dosta i u opremu, pa je početna investicija u fabriku od dva miliona evra porasla na tri.
Koji procenat proizvodnje plasirate u izvoz i na koja tržišta?
U izvoz trenutno ide 25 odsto proizvodnje. Na kraju ove godine biće 40 odsto, kako je i planirano. Od proletos izvozimo u Makedoniju i Albaniju, a od juna i u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Firma Fratelo iz Banjaluke nam je zastupnik za celu Bosnu i Hercegovinu, a firma Kotor Vojina Lazarevića za Crnu Goru. Dobre partnere imamo i u Makedoniji i Albaniji. Na stranim tržištima imamo izuzetno dobru prođu, jer smo konkurentni kvalitetom i cenom. Ugovori za izvoz u region nemaju veliku novčanu vrednost, ne prelaze 100.000 evra godišnje, ali za nas su veoma značajni, jer stvaramo brend. Mi smo na sva strana tržišta izašli sa cenom istom kao u Srbiji. Nemamo zaradu, ali uvoznici i distributeri imaju motiv da plasiraju naš proizvod, pa za dve, tri godine, kada se izgradimo kao brend, kad ljudi počnu da razmišljaju ako hoću kvalitetan sladoled, kupiću ‘ice fantasy’, onda možemo da očekujemo i profit. Lane smo izvezli i 500 tona sladoleda u Rusiju, u vrednosti od 1,6 miliona evra, jer smo zajedno s nekoliko naših mlekara od Rusa dobili dozvolu za plasman na njihovo tržište. Nedavno smo dobili najavu da bismo sa Rusijom mogli da sklopimo još jedan ugovor, čak vredniji od prošlogodišnjeg, što znači da je tamošnje tržište dobro reagovalo na naš proizvod. Isto tako prošle godine potpisali smo i desetogodišnji ugovor o izvozu u Bahrein vredan osam miliona dolara na godišnjem nivou, ali je saradnja zbog nemira u toj zemlji u zastoju.
Zbog čega vas nema u Hrvatskoj?
U Hrvatskoj su zainteresovani za naš sladoled, ali problem je što se za sladoled ne poštuje Cefta sporazum. Carina za naš sladoled u Hrvatskoj je 20 odsto. Napravljen je kao neki reciprocitet da i za hrvatski sladoled koji se plasira u Srbiji carina bude isto tolika, što je smešno, jer mi i ne uvozimo njihov sladoled. Todorić drži i Ledo i Frikom i to njega ne dotiče, on je to lepo rešio sa vlastima i ovde i u Hrvatskoj. Imamo ponude iz Hrvatske da plasiramo našu robu i imamo tamo izuzetno dobre partnere. Konkretno, zagrebačka kompanija Stanić d.o.o, koja je veliki distributer u Hrvatskoj, mogla bi da plasira pet šlepera sladoleda, ali uz 20 odsto carine nismo konkurentni sa cenom. Niko ne poteže pitanje poštovanja Cefta sporazuma od strane Hrvata. Poštuje se u Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, čak i Albanci imaju oslobađanje carine za jednu količinu naše robe, a zašto ga Hrvati ne poštuju zna se.
Zašto?
Pa naravno zbog Todorića. Tri godine odlaganja da se uvedu fiskalne kase na uličnim frižiderima u Srbiji sve govore. Nas u Hrvatskoj nema, ma nema nas ni u sopstvenoj zemlji, a Hrvati ovde rade šta hoće. To je sramota države.
Kada ste se odlučili da otvorite fabriku sladoleda, jeste li pomišljali na ovakve probleme?
Nisam očekivao takve probleme od strane konkurencije. Istraživali smo tržište, ali u smislu odnosa kvaliteta. I dalje verujem da će kvalitet, a Ice cream factory ga ima, kad-tad da pobedi. I kada sam svojevremeno pokrenuo kompaniju Marbo niko nije verovao da neko može da ugrozi PIK čačak kada je reč o čipsu, ali smo mi za tri godine postali treći proizvođač čipsa po veličini u staroj Jugoslaviji. I kada sam započeo proizvodnju rex kafe, konkurencija su mi bili Centroproizvod, i Frank, i Droga Portorož, i Agrokomerc Velika Kladuša, pa sam se probio, opet kvalitetom. Sve se može samo kad konkurencija nije nelojalna.
Šta mislite o najavi Todorića da sladolednu proizvodnju Frikoma preseli u Hrvatsku? Da li biste bili spremni da popunite njegovo mesto na tržištu ako se to desi?
To bi bila dobra vest za Ice cream factory. Ako se to desi, mi bismo našli načina da proširimo svoje kapacitete. Ipak, naša politika jeste da ne ulazimo u proizvodnju sladoleda na štapiću. To smo definitivno rešili. Skupa je oprema i tehnologija za takvu proizvodnju, a i distribucija, potrebno je mnogo vozila. Velike su i štete zbog otapanja i kratke ročnosti sladoleda u uličnim frižiderima. Osim toga, trend u svetu diktira porodična pakovanja sladoleda koja su sve popularnija.
Šta ako Todorić ponudi da vas kupi?
Nije me do sada kontaktirao, ali očekujem, naročito ako počnemo veliki izvoz u Rusiju. Onda bi jedva dočekao da kupi Ice cream factory, jer bi mu to otvorilo put ka ogromnom ruskom tržištu. Ipak njemu nikad ne bih prodao fabriku. Želim da bar ovaj sladoled ostane domaći srpski proizvod.
POčEO KAO ZANATLIJA
Fabrika za proizvodnju sladoleda u porodičnom pakovanju, po recepturi starih italijanskih majstora, Ice cream factory otvorena je u aprilu 2010. godine u Novoj Pazovi. Investicija vredna dva miliona evra izrasla je iz zanatske proizvodnje sladoleda pokrenute 2007. godine. Sladoledi su ubrzo našli svoj put do potrošača, pa su vlasnici odlučili da pokrenu i industrijsku proizvodnju sladoleda pod nazivom ice fantasy. Danas proizvode 14 vrsta sladoleda u porodičnom pakovanju i 15 koje plasiraju u program namenjen hotelima, restoranima i kafićima. Ice cream factory u proizvodnji koristi 98 odsto domaćih sirovina i sarađuje sa mnoštvom domaćih firmi, među kojima su Mlekara Šabac, Maksi, Desing iz Beograda. Kompanija ima 38 zaposlenih.
