Nema mesta iščuđavanju, beskorisno je moralisati, a posebno pozivati se na verske argumente o suicidu i već je prilično degutantno rugati se Tominom činu
čitajući komentare na sajtu, pa čitajući komentare na drugim mestima – a sve na temu Tominog nepijenja vode, gladovanja i donedavnog odbijanja da primi infuziju, dolazim, po ko zna koji put u životu u jednu neprijatnu situaciju – sve razumem. I jedne, i druge, i treće.
I možda nabolje razumem u Srbiji najbrojniju grupu – a to su ovi što sumnjaju, što ih baš briga (a kako da ih bude briga, neko štrajkuje zbog nekih izbora, a ljudi zaista nemaju od čega da žive i taj patetični argument nije ni najmanje za zanemariti) i ne žele da još jednom ispadnu budale, pa da poveruju nekome od njih“. Ko su oni“? Oni su političari, sve ostalo je narod, građani, kako već ko voli sebe da naziva.
I ta me slika opet vraća mom omiljenom nobelovcu, Dž. M. Kuciju i njegovom Dnevniku loše godine“. U svojim naglabanjima o demokratiji, anarhiji, o plemenima i, uopšte raznim načinima uređenja jedne te iste stvari – a to je država ili ono što vlada nama koji bi trebalo da se u toj stvari (državi) osećamo koliko toliko sigurno – Kuci (a on je čovek Južnoafrikanac i ima sva prava ovog sveta na to) sumnja u sve modele. Većina bi se naših komentatora (mislim i na naš, ali i na mnoge druge sajtove u Srbiji) složila s Kucijem. Ne valja ništa, a građani, narod, pripadnici plemena (kako god) odvajkada glasaju za reketaše koji će ih braniti od razbojnika, pa onda opet za razbojnike koji će rasterati reketaše i tako unedogled.
SEBI SE SMEJU Ali hajde da na trenutak zamislimo da nemamo to višedecinijsko iskustvo koje neke države baštine i mnogo duže od nas. Da zaboravimo da nam idu na nerve, da nas baš briga za iznemoglog Tomu (a čitajući komentare najveći broj svedoči da ih upravo baš briga), i da kažemo ovako: taj čovek je na kocku stavio svoj život. U političkom smislu, ili je to uradio doslovno (a sve je, ako razmislite o ovoj rečenici, doslovno), on upravo mnogo rizikuje. I, ako na trenutak zaboravimo da li nas baš briga za Tomu lično ili za SNS i partnere, ako zaboravimo da odavno ne verujemo ni u šta i zamislimo da je Toma samo jedna paradigma; da se dakle ne radi o Tomislavu Nikoliću, nego da na onom krevetu leži svako od nas, na ovaj ili onaj način; da je to država Srbija – ona koja je nezadovoiljna, koja je gladna, koja ne radi, koja je žedna, koja je na izdisaju, koju snimaju kamere nekog tamo sveta i smeju joj se i kažu baš nas briga“ upravo s onakvom ravnodušnošću s kakvom mi kažemo ma baš nas briga za Tomu“ ili posebno nas baš briga za izbore u decembru, januaru ili nikad“ – smejući se njemu, čak i njegovi politički oponenti – sebi se smeju.
Zašto sebi? Pa zato što su svi – i čeda, koji kaže nek’ raspišu izbore sutra“, i Dačić, koji kaže nek’ raspišu izbore sutra“, i svi oni koji se čude Tominom zahtevu da izbori budu u decembru umesto da je makar tražio da budu baš sutra, kao što smo i svi mi što komentarišemo igrokaz“ ili dramu – u istoj toj situaciji, na nekom svom krevetu, u nekoj svojoj izgladnelosti ili u nekoj svojoj žeđi, i ja više ne poznajem nikoga (nisam lično upoznala takvu osobu a da nije član DS) ko ima nešto lepo da kaže o Tadićevoj politici. Ne o njegovim nastupima, koji uveliko uveseljavaju građane i mogu da nasmeju čak i najneraspoloženijeg, ne o njegovim izjavama, u koje ne veruje ni lud, ni dete, ni ćorav – o politici se radi.
O spoljnoj politici koju vodi, kada je reč o zemljama regiona, tj. bišim jugoslovenskom državama, o unutrašnjoj, o rasprodaji svega što se može i ne može prodati, o tom pokušaju da se bude i levo i desno, i na Zapadu i na Istoku i da se na kraju ne završi nigde – jer biti neodređen može nakratko da kupi vreme, ali biti neodređen znači i biti bljutav, i smučiti se svima, i izgubiti sve te stolice na kojima pokušavaš da sediš.
GDE SMO ZAPRAVO KRENULI Znači, niko nije zadovoljan (osim članova DS, koji sve ređe priznaju da su u toj stranci), Tadićeve koalicione partnere baš briga da li će ovaj raspisati izbore sutra ili sledeće godine, ili nikad; uostalom – svejedno je, a opozicija će posle ovog iskoraka koji je napravljen Tominim gestom imati da smišlja strategiju za bar sto mogućih varijanti. Ako je demonstriranje nezadovoljstva počelo, ako je prvi zahtev (izbori u decembru) već posle par dana postao manje bitan od svih onih zahteva znanih i neznanih jer ljudi, osim na internet portalima i na ulici, nemaju gde ni da ih iskažu, a gde su tek oni (i dalje velika većina) koja u Srbiji nema mogućnost dobrobiti od tog civilizacijskog čuda, ako je Toma napravio korak u jednom smeru s kojeg skretanje neće biti lako, a možda ni moguće – onda više ne treba da trošimo reči hvale i pokude na sam čin, taj korak.
Hajde da probamo da pričamo o putu. Gde je krenula ta velika opozicija i ko je sve u ovom trenutku deo te opozicije?
Ako se, dakle, složimo s tim da je većina nas kojima ova vlast nije po meri do mere neudobnosti i svakodnevnog nerviranja pri samom pogledu na vesti – gde nas onda sve zajedno ovim korakom u nepoznatom, ali polako sve jasnijem smeru vodi Toma? Ako se složimo i s tom činjenicom da on ovim gestom ne utiče samo na put svojih glasača i simpatizera, pa čak ni samo na nacionalni blok u opoziciji – nego na put kojim kreće i onaj svet što nikada neće zaokružiti SNS; ako se složimo s tim da se Tomin čin već uveliko ne tiče samo njegove stranke, porodice i prijatelja – hajde onda da prestanemo da postavljamo pitanje gde idemo“ umesto zašto je napravio taj korak“. Napravio ga je, i sad je gotovo.
čeda Jovanović je, ako sam razumela, rekao da nas ovaj korak Tome Nikolića vraća u kameno doba. čitam nobelovca Kucija, verujem mu i mišljenja sam da iz kamenog doba nismo ni izašli, samo scenografija deluje malo drugačije. Što znači šta? Sva su sredstva legitimna, nema mesta iščuđavanju, beskorisno je moralisati a posebno pozivati se na verske argumente o suicidu i već je prilično degutantno rugati se Tominom činu.
Tomin čin je ilustracija, nadam se da ćemo se oko toga složiti, stanja velike većine građana Srbije i ta slika koja obilazi naše ali i svetske TV stanice je slika Srbije. Tako živi Srbija. Gladuje, žedna je života, i ponekad joj neko da malo infuzije. Mislim da ničeg smešnog u tome nema.
Kako ovo nije tekst-analiza, nego tekst-pitanje, neću ni pokušati da predvidim dalji razvoj situacije. Jedino što me sada zanima, a mislim da bi i ostali trebalo da postave to pitanje, jeste: kuda nas vodi ovaj put na koji nas je, hteli mi to ili ne, poveo Toma Nikolić?
