Povodom hapšenja Radovana Karadžića ove nedelje, kanadski dnevnik Edmonton Žurnal objavio je tekst Srđe Pavlovića, koji je opisan kao „predavač na katedri za istoriju i klasike Univerziteta u Alberti, specijalista za savremenu političku i kulturnu istoriju južnih Slovena.“
Veli Pavlović:
„Karadžićeva ratna politika povezana je sa mestima patnje, tuge, smrti i razaranja – Manjača, Srebrenica, Žepa, „aleja snajpera“ i krvavi redovi za hleb na ulicama Sarajeva…
Prvi predsednik Republike Srpske… bio je jedan od glavnih arhitekata bosanskog rata ranih devedesetih – najvećeg i najkrvavijeg sukoba u Evropi posle 1945 – i smatra se za njegovog najlukavijeg i najupornijeg dželata.“
Ovo sve zvuči kao manje-više tipična propaganda na Zapadu, osim što je malo „začinjenija“ spominjanjem reda za hleb u Sarajevu i Manjače. Takozvane „logore smrti“ o kojima se toliko pisalo 1992. sada više malo ko spominje – ne zato što su zaboravili, već zato što i vrapci na grani znaju da je to bila izmišljotina i da više ne pije vode. Ali Pavloviću to ne smeta. Idemo dalje:
„Vremenom je (Karadžićevo) ime postalo sinonim za mnoge druge stvari. Prvo, da međunarodna zajednica nije dovoljno voljna da deluje odlučno u odbrani pravde i principa odgovornosti. Drugo, za međunarodnu izolaciju Srbije zato što se smatralo da vlasti štite Karadžića…“
Osim što to apsolutno nije tačno, jer su i haška Inkvizicija i ostali eksponenti tzv. međunarodne zajednici tvrdili za Ratka Mladića da se krije u Srbiji uz pomoć vlasti. Za Karadžića se mislilo da je negde u BiH. Ali šta ima veze, Karadžić, Mladić, ko zna razliku – jedan genocidni Srbin k’o i drugi, je li.
Zanimljivo je što Pavlović, iako predaje na kanadskom univerzitetu, nije sposoban da ispravno napiše imena državnika o kojima govori. Tako se Oli Ren piše po Vuku, a ne na engleskom (Olli Rehn), a Angela Merkel postaje „Angela Markel“. Što je još gore, niko od urednika Edmonton Žurnala nije smatrao za shodno da ga ispravi…
Ali da ne dangubim na takvim detaljima, sad dolazimo do najbitnijeg dela Pavlovićevog dosad prilično prosečnog eseja, gde on pokušava da objasni značaj Karadžićevog hapšenja na srpsku političku scenu i odnose sa EU. Veli da je „kooperativnost“ Beograda po ovom pitanju posebno značajna u svetlu „nedavnog kavgadžijskog ponašanja prema nezavisnosti Kosova,“ i da „funkcioneri EU vide ovaj događaj kao korak u procesu čišćenja Srbije od nacionalizma.“ Ali, nastavlja:
Može pošteno da se kaže da je taj entuzijazam promašen. Zasniva se na pogrešnoj pretpostavci da je Karadžić, uz Miloševića, stvorio velikosrpski nacionalizam. Tom logikom se dolazi do zaključka da će Karadžićevo hapšenje da na neki način marginalizuje nacionalizam.
Problem je u tome da Milošević i Karadžić, i mnogi drugi nacionalisti u regionu, nisu bili tvorci već rezultat nacionalizma. Kao što smo videli posle pada Miloševića, u Srbiji se nije promenilo mnogo. U sadašnjoj koalicionoj vladi sedi SPS.
Da bi se porazio nacionalizam u bivšoj Jugoslaviji, potreban je mnogo veći napor međunarodne zajednice i regionalnih i lokalnih političkih činilaca. Karadžićevo hapšenje će možda pomoći da se porazi nacionalizam, ali nije srebrni metak kojim će se problem rešiti.
Karadžićeve pristalice kritikuju vlasti zbog popuštanja pritiscima izvana. Govore o sramoti i gnušanju i o nesposobnosti Srbije da zaštiti svoje istinske heroije. Najradikalniji traže od Tadića da časno izvrši samoubistvo.
Bilo bi naivno i neodgovorno misliti da nacionalističke stranke u Srbiji nisu politički jake. Imajući u obziru istoriju političkih atentata u regionu, postoji potreba za oprezom prema prema političkoj desnici. Za njih je Karadžićevo hapšenje uvreda, i biće potrebno delovanje međunarodnih političkih faktora da umiri uzbuđene političke duhove. Vlasti EU i američki Stejt department trebalo bi da pojačaju podršku sadašnjoj vladi, kako bi sprečili njen pad.
Znači, „velikosrpski nacionalizam“ je problem veći od samog Miloševića ili Karadžića (što je, gle čuda, teza Nataše Kandić, čedista, čankolizaca i ostale nevladničke bratije na Soroševom platnom spisku) a Tadiću preti opasnost od desničara… Sve to zbog skandiranja „Spasi Srbiju i ubij se, Borise“?
U zaključku svog komentara, Pavlović potvrđuje sklonost hiperboli:
„Kada preostala dva lidera optužena za ratne zločine – Ratko Mladić i Goran Hadžić – dođu pred sud, tek onda će se moći govoriti o nekoj katarzi i pomirenju u bivšoj Jugoslaviji. Tek onda će moći biti reči o izgradnji demokratije u regionu.“
A je li tu demokratiju treba da grade oni koji su Srbiju bombardovali 1999. u ime „oslobodilačke vojske“ Kosova? Budući da se upravo i jedino oni proglašavaju za „međunarodnu zajednicu“, to se valjda podrazumeva. Kakvog li cinizma…
Ovo je u stvari jedan sasvim bledunjav i bljutav propagandni tekst, sastavljen uglavnom od recikliranih propagandnih floskula i izlizanih metafora. Da ga je napisao neki zapadni političar ili novinarčić, ne bi mi se ni pojavio na radaru. Ali pošto ga je napisao čovek srpskog imena i prezimena, koji još pritom predaje savremenu istoriju i kulturu južnih Slavena na jednom kanadskom univerzitetu, onda ovakvo trabunjanje ima daleko veći efekat.
Na zapadu je sasvim normalno da čovek ne kritikuje „svoje“ – osim i jedino ukoliko osoba koja kritikuje nije pripadnih „ugnjetačke“ grupe (Amerikanci evropskog porekla, recimo), u kom slučaju pokazuje svoju civilizovanost i emancipovanost tako što na „svoje“ sipa drvlje i kamenje ili čak poriče da taj identitet uopšte i postoji. Po takvom šablonu se ponašaju raznorazni mondijalistički intelektualci u samoj Srbiji; to je nasleđe Titovog vremena, kada je srpstvo bilo nešto čega se „normalan“ čovek morao stideti. Ali evo, takvi su stigli i do kanadske stepe.
Da ne bih grešio dušu pogrešnim optužbama, potražio sam malo više informacija o Pavloviću. Na sajtu Eurozin (Eurozine), koji objavljuje eseje tipa „Multikulturalizam i liberalna demokratija,“ Pavlović se navodi kao „specijalista za kulturnu i političku istoriju južnih Slavena u dvadesetom veku,“ prevodilac poezije i autor nekoliko knjiga, objavljenih što u Podgorici, što u Novom Pazaru.
I onda na Amazonu nađem ovo: „Balkanski Anšlus: Aneksacija Crne Gore i stvaranje zajedničke države Južnih Slavena“. Decembar 2007, izdanje univerziteta Purdju. U kratkom opisu se veli da je zaključak knjige „da Crnu Goru Srbija nije oslobodila već okupirala na kraju 1. svetskog rata, uskraćujući crnogorskom narodu pravo na samoopredeljenje.“ I pritom se koristi termin „anšlus“ – koji je odomaćen za Hitlerovu aneksaciju Austrije 1938. Ne samo da Pavlović predstavlja Srbe kao okupatore, već ih poredi sa Hitlerom!
Nemam pojma odakle je Srđa Pavlović. Možda iz Podgorice, možda iz Novog Pazara, možda iz, recimo, Smederevske Palanke. Nije bitno. Ime mu je srpsko, i zbog njega ga verovatno pažljivije slušaju na Zapadu nego da se zove, recimo, Gazmend Gaši ili Šefket Muslimdžić. Odakle god da je, Pavlović je očigledno mondijalista – Srbin koji se stidi sopstvenog identiteta – i to još sa simpatijama prema „dukljanskom“ pokretu (čiji je najnoviji proizvod „država“ Mila đukanovića).
E sad, sloboda mišljenja je ljudsko pravo, pa i kad se ispoljava kroz mržnju prema Srbima. Ali kada se neko time bavi profesionalno, u novinama i časopisima? Da sam ja na univerzitetu u Edmontonu, pitao bih se šta to slušaju moji studenti koji misle da studiraju slavistiku…
