Боје којима се данас боји текстил су најчешће синтетичке и као такве штетне су по здравље људи. У вријеме када је готово уништена домаћа производња, а на тржишту текстила преовлађује роба из увоза, те када су за широке народне масе тешко приступачне оне најквалитетније тканине, неквалитетни материјали и вјештачке боје су, нажалост, наша стварност. Немали број документараца говори о штетности вјештачки бојеног текстила. Сам процес бојења често за посљедицу има велики број оболијевања људи који раде тај посао, па чак и смртне случајеве, а обично је то најсиромашнији слој људи чији рад текстилни магнати исувише слабо плаћају.
Данас кад купимо памучну мајицу, обично на снижењу, срећни смо што смо добро прошли са цијеном, још ако смо “потрефили“ да je то наша омиљена боја, нико срећнији од нас у том тренутку, а ни не сањамо колико смо на губитку у овом потрошачком лудилу које је захватило цијели свијет. Ако само мало загребемо испод површине наивног текстилног конзумеризма, видјећемо да заправо и немамо чему да се радујемо. Прво, и сама ознака “памук“ није гарант квалитета који су некада природни материјали имали. Јер данас и памук није памук, бар на нашем тржишту. Наши преци нису патили од богатства, али су могли да се подиче богатством природних материјала. А када су бојили, користили су природне боје. Заправо, наши преци су били принуђени да производе храну и одјећу, али су самим тим били привилеговани, а не оштећени.
Одабрали смо за вас један занимљив текст с краја 19. вијека о томе како је наш народ добијао природне боје и њима бојио предиво или пређу, од чега су израђивали природну одјећу. Текст не само да одише старином због самог начина обраде материјала, већ и због данас толико заборављених ријечи.
.
БОЈЕЊЕ ПРЕЂЕ
Пређу знаде обојити скоро свака остарија жена, изузевши у мавило. За мавило се хоће осим вјештине још и среће. За мавило веле, да се може врло лако урећи. Стога чувају од много очију, кад боје у мавило. Осим тога треба добро пазити при бојењу у мавило, да не упане што масно у боју и да се мрснијем рукама не дохваћа до пређе.
Ево како боје пређу у мавило. Најприје оперу подоста неопране вуне, па ону воду оциједе. Ту воду зову „сјера“. Сјеру ваља наставити у какву котлу на ватру да неколико провре, како се море добро опјенити. Пошто се сјера опјени, саспе се у лонац, у коме ће се пређа бојити. За тијем треба лонац добро покрити и оставити на сунцу 3—4 дана, да се сјера усмрди. Пошто се сјера усмрдила, или како овдје кажу — пошто надође, узму на оку пређе 16—20 драма чивита. Чивит метну у какву кесицу или завежу у крпу, те метну у сјеру и добро прстима протрљају, да боја од чивита кроз кесицу иде у сјеру. При томе треба пазити да се вас чивит од једном не истроши. За тијем узму пређу, која мора бити добро у сапуну опрана и осушена, па је метну у боју у лонац. Лонац добро замотају у крпе и утопле, да се не би сјера преко ноћи охладила. Ујутру изваде пређу из лопца, добро је оциједе и објесе гдјегод, да се осуши, а лонац метну гдјегод на сунце, да се сјера преко дан добро угрије.
У вечер протрљају опет ону кесицу са чивитом, па спусте пређу у лонац, а лонац поклопе и затрпају као и прве вечери. Овако се поступа са пређом три пута. Кад се трећи пут трља она кесица са чивитом, пазе да вас чивит истрљају, да га ни мало не оде под лед. Пошто се пређа извади трећи пут из лонца, добро се опере у хладној, бистрој води, па се онда осуши. Тако је пређа обојена.
Док се пређа боји, добро пазе, да не упане у лонац мрва хљеба, зрно соли или што мрсно. Ако је мавило са свијем угасито, начине благе лукшије, па у њу стрпају пређу, да мало постоји, те тако дође отворенија.
ЦРВЕНИЛО
У црвепило боје броћем и стријешом. На оку пређе хоће се по оке броћа и литра стријеша. То обоје помијешају и потопе у млаку воду у какав лонац. Лонац оставе 3—4 дана уз ватру, да му је увијек млако и да се оно у њему добро укисели. Кад ово надође, узму литру шапа, па стуку у други лонац или кото, па узваре на ватри. У оваку кљуцаву воду метну пређу и оставе да вре колико би оченаш могао очитати, па онда сниме с ватре да се охлади. Кад се охлади, како се може рука држати, онда изваде пређу, оциједе и осуше. Пошто се пређа осуши, онда наставе лонац са бојом на ватру. Када боја у лонцу провре, онда спусте пређу у лонац и оставе је, да вре један четврт сахата, па онда измакну лонац од ватре и поклопе га добро. Када се ово охлади, како се пређа руком извадити може, овда је залуже.
Пређа се лужи овако: Просије се подоста луга у какав суд, па покрај њега метну шкип. За тијем простру по дну шкипа пређу, па је добро поспу лугом; по томе метну други ред пређе, па онет по њему луг и т. д. При томе пазе да увијек по пређи дође свукуда једнако луга. Пошто се овако олужи, покрију чијем добро, да надоће. При томе пазе да не пређе, јер море луг све црвенило извући. Доста је да пређа стоји један четврт сахата, а најбоље се позна, да је пређа надошла, кад почне сршити. Кад пређа у лугу надође, онда почне сршити, да се поједина влаканца вуне виде кроз луг. Из луга, пошто надође, ваља брзо пређу извадити, па на воду однијети и прати, и тако је пређа обојена.
ЖУТИЛО
За жутило треба пређу као и за црвенило ошапити и осушити. За тијем уберу по доста млада јасенова лишћа, па га у какву овећем суду добро на ватри прокувају. Треба најмање два сахата да вре. Пошто се јасеново лишће добро скува, оциједи се она вода у лонац, у коме ће се пређа бојити. На то саспу још у ону ошапљену воду, што су пређу у њој шапили, те све наставе на ватру. Када ово узавре, метну већ ошапљену и осушену пређу, да провре колико и код црвенила. За тијем измакну суд од ватре, па га са чијем добро задуше и оставе, док се охлади. Онда изваде пређу и у чистој је води исперу, и тако је жутило готово.
ЗЕЛЕНИЛО
Кад хоће да пређу обоје у зеленило, обоје је најприје у мавило, као што сам већ описао. У мавилу се обоји онолико, колико код мавила, кад се први пут нз лонца извади. За тијем пређу добро ошапе и осуше, и боје у јасенову лишћу као и жутило, и тако се добије лијепо зеленило.
ЦРНИЛО
У црнило боје овако: Стуку јасенове коре, па један дијел добро разваре. За тијем купе на оку пређе литру карабоје, па сажу у ону воду, што се је јасенова кора кувала. Кад се ово раствори, узму пређу па је слажу у какав лонац, и често посипају стученом јасеновом кором и ковачином. Када сву пређу сложе, онда саспу на њу ону воду те је скувана с јасеновом кором и карабојом. Ово добро затрпају и оставе 4—5 дана спрам сунца или спрам ватре. Након пет дана изваде пређу па је осуше, а затијем оперу и поново осуше и тако је пређа обојена у црнило.
Ово су главне боје које наш народ употребљује, а кад се овако обоје, све су трајне, те неће никад избијелити.
Лука Грђић-Бјелокосић
Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, јули-септембар 1895, Сарајево, стр. 476-477.
Приредила: Сања Бајић
