Vule vu Marš na Drinu Osnovan 1899. po naredbi kralja Aleksandra Obrenovića, ovaj ansambl danas nosi ime svog prvog dirigenta Stanislava Biničkog. U međuvremenu su njegovi muzičari svirali pobedničke arije u svetskim ratovima, pratili Tita na putovanjima po svetu. Danas su najsavremeniji deo Ministarstva odbrane: traže ih pop zvezde, strane ambasade, operske legende, a oni se spremaju da pred kraj godine obuku uniforme i simfonijski zasviraju hitove slavne švedske grupe ABBA
Uprkos tome što važi za prestonicu dobre zabave ovog dela sveta, kada bi trebalo da sastavite spisak ozbiljnih beogradskih orkestara, ne biste potrošili mnogo mastila. Znaju to svi muzički hedonisti kao i pevači koji drže do kvalitetne pratnje.
Kako bi muka lišili i jedne i druge, u Umetničkom ansamblu Ministarstva odbrane Stanislav Binički rešili su da okrenu list i pored strogih vojničkih i klasičnih nota zasviraju i nešto drugo. Podrazumeva se, profesionalno i dobro kako to rade već ravno 110 godina.
Načelnik i dirigent kapetan magistar Igor M. Mitrović i 44 člana njegovog orkestra, naoštrili su instrumente i ovu godinu počeli kraljevski – svetosavskim balom u bečkom dvorcu Šenbrun. Za Dan žena oživeli su sećanje na Dragana Stojnića, potom napravili rimejk nekadašnjeg Beogradskog proleća, u međuvremenu održali seriju koncerata klasične muzike, a nedavno doživeli ovacije na muzičko-poetskim večerima glumca Ivana Bosiljčića. Uskoro će na koncertima pratiti Lea Martina, Jadranku Jovanović, Minu Lazarević, a punom parom se spremaju i za godišnji finiš – koncert Mama mia na kome će u simfonijskim aranžmanima svirati hitove čuvene švedske grupe ABBA (od Fernanda preko Vule vu do Super Truper) i ljubiteljima dobrog zvuka dokazati da i vojska može da bude raspevani Deda Mraz.
Pod vešalima
Iako se postojanje i delatnost ovog muzičkog ansambla proteže kroz tri veka, u kojima je orkestar bio svedok smene mnogih generacija, dinastija i političkih sistema, šira javnost doskoro nije znala da sem vojnih nota ova muzička družina zna da zasvira, i to kako, i nešto komercijalno.
– Ovaj orkestar se nalazi na vrhu vojne muzičke hijerarhije. Za strojevo sviranje i protokole je uglavnom zadužen Orkestar Garde, ali mi smo uvek tu negde – počinje ovu raspevanu priču gospodin Mitrović, koji je u ovom orkestru dirigentsku palicu preuzeo 2005. godine. – Radi se o simfonijskom orkestru koji broji 45 članova, od čega su 40 muzičari, svi su profesionalna vojna lica i vojni službenici, a imamo i dvanaest dama. U sastavu simfonijskog ansambla je i mali estradni orkestar. Kada se oni spoje, dobija se dobitna kombinacija koja daje mogućnost za širenje repertoara. Ova specifičnost nas izdvaja i po tome smo jedinstveni među vojnim orkestrima u svetu. Naš orkestar je najlakše porediti s onim koji svira na italijanskom festivalu u Sanremu.
Za postignut uspeh i popularnost nije zaslužna čelična vojna disciplina, već muzička obrazovanost i posvećenost članova, kao i bogata tradicija ansambla koji je osnovan davne 1899. godine.
Željan da Srbija i muzički liči na ostali deo Evrope, kralj Aleksandar Obrenović je pozvao čuvenog kompozitora i dirigenta Stanislava Biničkog i naredio mu da osnuje vojni orkestar koji će služiti i narodu. Monarh je od Biničkog zahtevao da svake nedelje na Kalemegdanu održava koncerte klasične muzike za građanstvo. Nedeljni muzički hepeninzi su brzo postali pravi hit u prestonici. Jedne nedelje na Kalemegdan se uputio i kralj lično. Kada je video da dirigentsku palicu drži drugi dirigent, vojnički je podviknuo: Gde je Binički? Recite mu da se odmah pojavi inače ću ga staviti na vešala! Znajući za kraljevu rešenost da Srbiju muzički prosveti, uplašeni kompozitor se sledećeg dana pojavio kod kralja s objašnjenjem da je izostao jer je bio zauzet komponovanjem. Naslov njegovog novog dela je glasio – Pod vešalima.
U prvim borbenim redovima
Poslednji vladar Obrenovića bio je u pravu kada je tvrdio da je muzika ubojito oružje. Pokazalo se to već tokom Prvog svetskog rata kada su muzičari bili u prvim borbenim redovima i notama uticali na podizanje morala srpske vojske.
U vreme Cerske bitke, prve pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, Stanislav Binički je napisao Marš na Drinu i posvetio ga hrabrom pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, komandantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka. Zub vremena nije uticao na popularnost najpoznatijeg i najčešće sviranog marša s ovih prostora. Do danas Marš na Drinu je doživeo brojna izvođenja u najrazličitijim aranžmanima, od pravog vojnog marša, preko klasične, pa sve do rokenrol i pank verzije. Svirali su ga razni domaći i strani orkestri i izvođači, a njegovim notama nisu odolele ni poznati sastavi kao što su Šedous, Smak, Lajbah…
– Svaki koncert počinjemo ili završavamo ovom kompozicijom, uvek uz ovacije publike – kaže Mitrović. – Kamo lepe sreće da i danas imamo takvu muziku i takve kompozitore. Na Solunskom frontu su truba i doboš bili u prvoj liniji fronta. Muzika ne zna za jezičke i nacionalne barijere, ona pogađa direktno u srce i u tome je njena moć. Ovaj orkestar zaista može da se pohvali da je iznedrio vrhunske muzičare. Pratili smo Jovana Kolundžiju, Stefana Milenkovića, Biserku Cvejić, Terezu Kesoviju, Jadranku Jovanović, Olivera Njega i mnoge druge. Zubin Mehta je još 1960. godine prvi put dirigovao ovim orkestrom, a palicu su držali i Angel Šurev, Oskar Danon, Mladen Jagušt. Osnovna delatnost ansambla je razvoj i promocija muzike, kao i dostojan način afirmacije Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u javnosti.
Svirali na Galebu
Ansambl je sarađivao sa doajenima izvorne srpske narodne muzike – Cunetom Gojkovićem, Borom Dugićem, Stanišom Stošićem, Merimom Njegomir i Miroslavom Ilićem. I danas im je čast da sviraju pravi srpski narodni melos. Služeći vojsku, Zdravko čolić je nastupao sa ovim orkestrom i baš u tom periodu je i rođen čuveni hit Gori vatra. Danas, svirajući zabavnu, pop ili džez muziku, orkestar nastupa sa mnogim vrsnim muzičarima.
– Sviranja na uvce i turbo folka nema – izričit je Mitrović. – Naša misija jeste da muzičku kulturu vratimo na svoje mesto. Poslednjih godina smo dokazali da i komercijalna muzika može da bude kvalitetna, zato nam se i javljaju muzički obrazovani izvođači. Prepoznatljivi smo po uniformi, a zvuk nekih specifično ‘vojnih instrumenata’, kojih u drugim orkestrima nema, daje pravi šmek.
Ma šta mi danas mislili, Tito je bio svestan moći koju ima muzika.
– U njegovo vreme orkestar je brojao 250 članova i ni na jedno putovanje brodom Galeb nije otišao bez makar dela muzičkog ansambla – priča naš sagovornik, ponosno dodajući da imaju odličnu saradnju sa drugim beogradskim orkestrima i veliku podršku Ministarstva odbrane i ministra Dragana Šutanovca koji je redovan gost na koncertima.
Notama koje izlaze iz njihovih instrumenata, ovaj orkestar prati promene u vojsci i njenu modernizaciju. Odnedavno postoji mogućnost da obrazovani muzičari civilno služe vojni rok u orkestru. Što se komercijalnog dela tiče, tu neće stati. Kapetan Mitrović i njegova muzička trupa imaju jasnu viziju. U svom poslu će biti najbolji, a što da ne, možda i postati jedan od prepoznatljivih vojnih brendova.
Da u procenama ne greše pokazala je posećenost na svim koncertima koje su održali ove godine. Na Beogradskom proleću, za koje su sigurni da će sledeće godine trajati nekoliko dana i izbaciti neku novu zvezdu, učestvovale su legende naše zabavne muzike, đorđe Marjanović, Radmila Karaklajić, Lola Novaković, Dušan Jakšić, Leo Martin, Lado Leskovar, a omaž švedskoj grupi ABBA biće samo još jedan način da pokažu da i popularna muzika u rukama profesionalaca postaje istinski praznik za uši.
Pored brojnih priznanja i više od tri stotine snimljenih albuma, ansambl može da se pohvali učešćem na mnogobrojnim muzičko-scenskim svečanostima i festivalima, od Bemusa i Belefa, preko Mokranjčevih dana do Dubrovačkih letnjih igara. Ne kriju da im godi i to što su ih primetili i stranci. Već su svirali u Udruženju vojnih atašea, imaju saradnju sa grčkom, španskom i švedskom ambasadom, a ne pitajući za cenu, ambasada SAD ih je ove godine angažovala da sviraju za Dan nezavisnosti, podrazumeva se, u srpskim uniformama.
Diče se i ovogodišnjom posetom selu Jasika, rodnom mestu Stanislava Biničkog, u koji je orkestar otišao prvi put, podsećajući da malo ko zna da je notna arhiva ansambla najbogatija u ovom delu Evrope. Skoro cela je digitalizovana, a poseduju i note koje je Binički pisao na Krfu, kao i njegovu dirigentsku palicu staru više od jednog veka.
Željan novih muzički izazova, Mitrović zaključuje:
– Mojim kolegama je jasno da kada muzičar ovlada klasikom, bez problema može da svira sve što poželi. Proširili smo repertoar, krenuli hrabro i sada povratka nema. Svim raspoloživim notama i instrumentima borićemo se protiv dalje erozije muzičke kulture i truditi se da budemo podrška nekim novim zvezdama klasične, zabavne i narodne muzike.
Ko je Stanislav Binički
Stanislav Binički rođen je 1872. godine u selu Jasika, u blizini Kruševca, gde mu je otac Stevan, inženjerski poručnik, bio sa službom kao komandir čete koja je održavala most na Moravi. U Nišu završava gimnaziju, a u Beogradu prirodno-matematički smer Filozofskog fakulteta. Od prvog razreda gimnazije uči violinu i flautu, peva u „Obiliću“ i Beogradskom pevačkom društvu. Kao stipendista Ministarstva prosvete i Ministarstva vojnog u Minhenu završava muzičku akademiju. Po povratku u domovinu postaje referent za vojnu muziku, a 1899. godine osniva Beogradski vojni orkestar (isti ovaj koji danas nosi njegovo ime), a 1920, po napuštanju vojne službe, postaje osnivač i prvi dirigent Beogradske opere. Kompozitor je mnogo muzičkih dela od kojih su najpoznatiji opera „Na uranku“, „Liturgija Jovana Zlatoustog“ i čuveni „Marš na Drinu“. Binički je umro u Beogradu 1942. godine.
