Nisu imali čak ni neke preterane koristi od toga što su bili potomci jednog od tada najmoćnijih ljudi na svetu. Uprkos privilegijama koje su imali kao deca prvog čoveka SSSR, njihovi životi bili su tragični i okončani su na strašan način. Najstariji Jakov umro je u nacističkom logoru, Vasilij od trovanja alkoholom, a Svetlana od raka debelog creva.
Jakov
Jakov Džugašvili Staljin, najstariji sin velikog sovjetskog diktatora, rođen je 1907. godine
kao jedino dete Staljina i njegove prve supruge Gruzijke Ekatarine koja je umrla osam meseci nakon rođenja sina. Jakov je odrastao kod svojih rođaka u Gruziji jer je Staljin u to predrevolucionarno doba često bio po zatvorima.
Jakov i Staljin nisu se nikada dobro slagali. Sukobe je izazvalo Jakovljevo venčanje sa plesačicom Jevrejkom Julijom Melcer. Staljin kao veliki antisemita nije hteo da ima Jevreje u porodici.
Jakov je inače diplomirao elektrotehniku i tri puta se ženio. Treću ženu upoznao je nakon što se u kafiću potukao s njenim mužem.
Jakov je kao 23-godišnjak pokušao samoubistvo. Sam u svom stanu pucao je sebi u grudi, ali su lekari uspeli da mu spasu život. Njegov otac je navodno kratko rekao: „Čak ne ume ni da puca pravo!“
U Drugom svetskom ratu bio je u pešadiji, a Nemci su ga zarobili 1941. pa je proveo dve godine u koncentracionom logoru.
Kada je Hitlerova vojska izgubila bitku kod Staljingrada, Crvena armija je zarobila nemačkog feldmaršala Fridriha Paulusa i Nemci su hteli da ga razmene za Staljinovog sina. Staljin je to odbio, jer je Jakova smatrao običnim vojnikom i nije želeo da mu pruža poseban tretman.
Ipak, to ga je pogodilo i navodno je posle rata rekao: “Zamisli samo koliko je sinova završilo u logorima. Koga bi od njih menjao za Paulusa? Da li su bili gori od Jakova? Morao sam da odbijem… Šta bi za mene rekli milioni očeva iz Partije, da sam zaboravljajući na njih, pristao na ponudu? Ne, nisam imao prava… Bilo mi je tako žao Jaše!”
Postoji više verzija Jakovljeve smrti. Prema jednom, Jakov je čuo da njegov otac nije pristao na razmenu i navodno iskočio iz barake u logoru Zahsenhausen severno od Berlina i rekao nemačkim vojnicima: „Pucajte“, što su oni i učinili. Ipak, neki istoričari tvrde da se namerno bacio na strujnu ogradu i tako skončao.
Kasniji arhivski podaci upućuju na to da ga je ubio stražar nakon što je Jakov odbio da se pokori njegovoj naredbi. U svakom slučaju, Staljin je čuvši da je Jakov „Jaša“ skončao bacivši se na ogradu, smatrao to herojskim činom svog sina i bio ponosan na njega.
Vasilij
Vasilij je rođen 1921. godine i dete je iz Staljinovog braka sa drugom suprugom Nadeždom Alilujevnom. Kad je imao samo 11 godina njegova majka je izvršila samoubistvo, a istoričari beleže da je neutešnom Staljinu najveća podrška na sahrani bio upravo Vasilij koji nije pokazivao emocije.
Otac ga je jednom prilikom opisao kao “razmaženog dečaka prosečnih sposobnosti” koji je divlji, neiskren, bezobrazan i savetovao učiteljima da budu stroži prema njemu.
Vasilij je koristio svoje ime kako bi dolazio do privilegija i povlastica, a i za zavođenje žena. Kao većina sinova elitnih članova sovjetskog društva, išao je u školu za pilote.
Iako je važio za odvažnog i hrabrog pilota sovjetske vojske, otac je bio toliko strog prema njemu da mu je tek posle 12. puta odobrio čin generala.
Ono što je obeležilo njegov vojnički i privatni život je ljubav prema alkoholu. Važio je za hvalisavca i velikog ženskaroša, a ženio se četiri puta. Bio je poznat po organizovanju dekadentnih proslava na kojima se orgijalo, a sve to je užasavalo njegovog oca. Često je avionom upravljao pijan, pa mu je otac zbog toga jedno vreme zabranio letenje.
U Lenjingradu je prvi započeo izgradnju sportskih objekata i može se reći da je najzaslužniji što su se u tadašnjoj Rusiji igrali fudbal i hokej. Vasilij se nije plašio nikoga osim oca, a živeo je u strahu šta će biti s njim nakon očeve smrti.
Uspeo je da zajedno sa saradnicima sakrije od Staljina strašnu sportsku tragediju 1950. godine. U zataškavanju avionske nesreće u kojoj je stradao čitav hokejaški tim učestvovao je kao prvi čovek kluba koji je osnovan u sklopu ratnog vazduhoplovstva Sovjetskog saveza. Poginule igrače za dan su zamenili drugi, koji su nastavili da se takmiče kao da se ništa nije dogodilo.
Mnogi istoričari smatraju da bi Vasilij, kao jedan od najvažnijih ljudi u ratnom vazduhoplovstvu, bio žestoko kažnjen zbog insistiranja da avion leti po vrlo lošem vremenu. To znači da je strah od oca bio glavni razlog možda i najuspešnijeg zataškavanja u istoriji SSSR.
Posle očeve smrti imao je strašnu želju da ga osveti jer je tvrdio da su njegovog oca otrovali. Samo mesec dana nakon Staljinove smrti uhapšen je zbog “antisovjetske propagande”, a na suđenju je priznao i najbanalnije optužbe. Na lični zahtev je postavljen za auto-mehaničara u zatvoru.
Posle osam godina, koliko je proveo u zatvoru, zabranjen mu je boravak u Moskvi i oduzeto prezime Staljin. Prognan je u Kazan, gde je usamljen i odbačen skončao 1962. godine. Imao je samo 41 godinu kad je umro od trovanja alkoholom.
Svetlana
Tešku sudbinu imala je i Staljinova ćerka Svetlana rođena 1926. godine. Kao devojčica nije bila svesna privilegovanog života u kojem je odrastala. Imala je samo šest godina kad je izgubila majku, a za njeno samoubistvo saznala je tek 10 godina kasnije.
Želela je da studira književnost, ali ju je otac naterao da studira istoriju. Postala je profesor istorije, ali je kasnije predavala rusku književnost i engleski jezik i radila kao prevodilac.
Staljin je prema Svetlani u detinjstvu bio nežan i zvao ju je “ptičicom”. Obasipao ju je poklonima i donosio joj američke filmove.
Na desetu godišnjicu majčine smrti, kao 17-godišnjakinja zaljubila se u 20 godina starijeg filmadžiju Alekseja Kaplera. On ju je vodio u pozorište, pozajmio joj zabranjeni prevod “Za kim zvona zvone” Ernesta Hemingveja, a Staljin je pobesneo kad je čuo za to. Snimao je njihove telefonske razgovore i nakon toga Alekseja poslao u Sibir na 10 godina.
Kad se ponovo zaljubila u Grigorija Morozova, svog kolegu s Moskovskog fakulteta, otac nije hteo ni da čuje za njega. Oni su se venčali, dobili dete, sina Josifa, a od trenutka kad su objavili zaruke Staljin joj je rekao: “Nikad se neću sresti sa tvojim Jevrejem”.
Razvela se posle dve godine i ubrzo se udala za muškarca po očevoj volji – Jurij Ždanov bio je sin Staljinove desne ruke Andreja Ždanova. U tom braku rodila se ćerka Jekatarina, ali se Svetlana i od Jurija ubrzo razvela.
Kako se otac ponašao prema njoj u svojim poslednjim godinama života govori jedna beleška njegovog naslednika Nikite Hruščova. On opisuje kako ju je Staljin na jednoj zabavi zgrabio i čupao za kosu i prisilio da pleše.
Nakon smrti oca 1953. godine, Svetlana je izgubila mnoge privilegije u zemlji. Uzela je majčino prezime i postala Svetlana Alilujeva. Sebe i dvoje dece izdržavala je radeći kao prevodilac s engleskog i književni urednik.
U svojoj 34. godini zaljubila se u komunistu Indijca Braješu Singu koji se ubrzo zbog nje preselio u Moskvu. Sovjetske vlasti zabranile su joj da se uda za njega. Živeli su zajedno četiri godine. Kada se teško razboleo i umro, jedva su joj dozvolili da odnese njegov pepeo u Indiju. Ipak, iz Indije se te 1967. godine nije vratila u Rusiju, nego je odlučila da pobegne u SAD, a svoju decu od 17 godina i 21 godine poslala nazad u Rusiju.
Amerikanci su joj dali politički azil i odmah je preko Evrope prebacili u SAD. Tamo se Svetlana javno odrekla svog oca Staljina kojeg je nazivala „moralnim i duhovnim čudovištem“, a ruski pasoš spalila.
Objavila je “Dvadeset pisama prijatelju” gde je pisala o svom ocu i životu u Kremlju, a knjiga je izazvala pravu senzaciju. Neki navode da je od nje zaradila 2,5 miliona američkih dolara.
Za američkog arhitektu Vilijama Petersa udala se 1970. i dobila ćerku Olgu. Uzela je ime Lana Peters, koje je zadržala i posle razvoda tri godine kasnije. Jedno vreme je živela u Engleskoj, u Kembridžu, gde je njena ćerka studirala.
Neočekivano se vratila u Moskvu 1984. gde su je s oduševljenjem dočekale tadašnje vlasti i odmah joj je vraćeno državljanstvo SSSR. Međutim, nije uspela da pronađe zajednički jezik sa svojim sinom iz prvog i ćerkom iz drugog braka koje je napustila.
Nastanila se u američkom Viskonsinu 1992. godine, a jedno vreme je boravila i u samostanu.
U intervjuu za “Viskonsin Stejt džornal” 2010. godine, rekla je da ju je otac ipak možda voleo, „njenu crvenu kosu i pegice, koje je nasledila od majke“. Ali nikada mu nije oprostila okrutnost.
– Razorio mi je život. Gde god da odem, u Švajcarsku, Indiju, Australiju, na pusto ostrvo…..uvek ostajem zarobljenik očevog imena – rekla je tada.
Umrla je 2011. godine od raka debelog creva u 86. godini. Prema pisanju “Njujork tajims”, umrla je u siromaštvu jer je veći deo zarade od svoje knjige dala u dobrotvorne svrhe, a bila je opterećena dugovima i promašenim ulaganjima. Iza nje je ostala ćerka Olga Peters, koja je promenila ime u Krisi Evans.
