čistač cipela odmah tu iznad glavnog ulaza
Sveže ofarbane železničke stanice.
Stari majstor sedi i radi na izglancanom tronošcu.
Pomažu mu dve barice na izlokanom pločniku.
Na sandučetu urezano, duž blage naprsline, BG.
S jedne strane, latinica, s druge, trošne – ćirilica.
Ponekad maše crnom četkom i belom bradom.
Obriše znoj s naboranog čela i namigne
Radoznaloj prolaznici jedinim okom.
Setno pevuši kad sunce zađe za oblak: Balkan, Balkan.
Preživeo Drugi svetski rat i potonji NATO-srpski.
Duboko, duboko su ožiljci istorije. Ali, koža sve pokaže.
Nema posla, a stalno neko nekog tek nagazi.
čizma čitave narode. Svet.
Ne može posle samo lak preko mrlje. Mrlja preko mrlje!
Novi modeli, u suštini, sve isto. Moda i pomodarstvo.
Nema voza s vojskom, nema Srbija ni vojsku kao nekad,
Sve otišlo, brate, u…! A kakva bila minula vremena!
Rakete, bombe…tras u zgrade vlade, vojske, policije…
Ruševine…nisi mogao da prođeš a da cipele ne očistiš!
Evo, hvala Bogu, konačno neko u vojničkim cokulama.
O, ako to nije pesnik boem, pertle boje trule višnje…
Po jeziku se zna odakle je…i kuda um, ne noga, vodi.
čist obraz, debeo đon, malo prašine na vrhovima…
Ako česticu oduva kad besedi, utihnjujući,
Kao da među zvezdama poslednji lebdi…
78 dana…78 kao večnost!
Šta može četka čistača cipela?
Ima tragova koji se ne mogu ukloniti.
Slobodan Branković
