Poseta ministra odbrane Srbije i Crne Gore Borisa Tadica sedistu NATO saveza u Brislu 7. maja i premijera Srbije Zorana Zivkovica 20. maja oznacila je jos jedan korak ka formalnom ukljucivanju Beograda u tzv. „Partnerstvo za mir“, sto predstavlja prvi korak ka eventualnom clanstvu u Severnoatlanskom savezu. Najavljuje se i kompletna reforma vojnih snaga cim Srbija i Crna Gora postanu clanice NATO saveza. Da se ovakav potez sprema bilo je jasno jos jesenas, kada su Beograd posetili poluzvanicni emisari iz vasingtonskog Odbora za NATO sa najavom da, po misljenju predsednika Dzordza Busa, Srbija do 2006. godine treba da ude u Severnoatlanski savez. Pitamo dr Srdju Trifkovica, direktora Centra za medjunarodne odnose Rokford Instituta u SAD, kakve bi prednosti Srbija postigla ulaskom u „Parnerstvo za mir“ a potom i NATO?
Trifkovic: Apsolutno nikakve. „Partnerstvo za mir“ je jedna cekaonica koja mnogo obavezuje a nista ne pruza. Sto se eventualnog clanstva u Severnoatlanskom savezu tice, pre svega treba istaci koliko je moralno problematican ulazak u organizaciju koja je 1999. godine izvrasila agresiju na Srbiju, podvrgla je 78-dnevnom divljackom bombardovanju a potom okupirala deo njene suverene teritorije sa koga su Srbi proterani. Da je NATO upao na Kosovo kao nezakoniti okupator, grubom silom, zahvaljujuci teroristickom bombardovanju srpskih gradova i sela, van svake je sumnje. Ta je okupacija bespravna, a neotudjivo pravo Srbije da pre ili kasnije povrati suverenitet nad svojom teritorijom jeste neprikosnoveno. Ulaskom u Partnerstvo za mir, a mozda i NATO, Srbija bi postala saucesnik u sopstvenom cerecenju. Izgubila bi ono jedino sta joj je posle rata 1999. preostalo: moralni kapital zrtve grube agresije. Budimo nacisto: ulaskom u NATO Srbija bi precutno prihvatila stav da je vojna intervencija protiv nje bila opravdana, sa svim posledicama koje iz takvog priznanja proizilaze. Naravno, u Srbiji smo imali tada, a imamo i danas, pojedince koji upravo tako misle: dobili smo sta smo zasluzili. Oni zele da ulaskom u NATO lord Robertson postane i nas generalni sekretar, a Dzejmi Sej i nas glasnogovornik. Medjutim, ako bi jedna tako sudbonosna odluka bila podlozna demokratskom odlucivanju gradjana – a morala bi da bude – nema nikakve sumnje da bi je oni sa gnusanjem odbili.
Zar ne bi bilo opasno po Srbiju da ona od svih balkanskih zemalja jedina ne bude u NATO?
Trifkovic: Ima i dobronamernih komentatora koji misle da bi trebalo uci u „Partnerstvo za mir“, a potom i u NATO savez, da bi Srbija bila pravednije tretirana od savremenih svetskih mocnika. Za takav stav nema nikakvih dokaza. Clanstvo ne garatuje da ce sukobi medju clanicama biti vrednovani na pravican i uravnotezen nacin. Konkretno, eventualni sukobi izmedju Srbije i centralnih vlasti Bosne i Hercegovine oko statusa Republike Srpske, Srbije i Albanije oko statusa Kosova, ili Srbije i Hrvatske po pitanju povratka izbeglica i njihovih prava, ne bi nuzno bili arbitrirani na jedan po Srbiju povoljniji nacin nego do sada. Dobar primer pruzaju sukobi izmedju Grcke i Turske. Turska 1974. godine izvrsila ilegalnu invaziju Kipra i etnicki je ocistila Grke sa severnog dela ostrva. Ovo je, naravno, izazvalo duboki gnev u Grckoj i bilo je bilo katastrofalno po grcke nacionalne interese, ali je Grcka bila nemocna da ma sta ucini. Obe zemlje su clanice NATO-saveza, ali to nije znacilo da su uzivale jednak tretman. Naprotiv, tokom citave kiparske krize bilo je jasno da americka strana naginje Turskoj, ne zato sto su Turci u ovom slucaju imali pravo i pravdu na svojoj strani vec zato sto su SAD smatrale Tursku daleko vaznijim strateskim partnerom.
Pobornici ulaska u NATO takodje pominju integracione tokove iz kojih ne treba da budemo iskljuceni?
Trifkovic: Srbiji treba evropska integracija, a Severnoatlanski savez sve vise prerasta u suprotnost evropskim integracionim tokovima. Osim toga, ne zaboravimo da ulaskom u NATO savez jedna drzava pristaje na ogranicenje svog suvereniteta. U njoj vise nece postojati nijedna sluzba, nijedan dokument sa naznakom „Strogo poverljivo“, koji nece biti podlozni uvidu i kontroli spoljnih faktora. Americkim obavestajcima vise nece biti potrebno da informacije dobijene od svojih lokalnih dousnika placaju gotovinom ili kafanskim vecerama, oni ce ih sa punim pravom traziti i dobijati besplatno. Partnerstvo za mir predstavljace samo prvi korak u procesu koji zahteva potpuno podvrgavanje vojske „civilnoj kontroli“. Kada vidimo ko su „kontrolori“, domaci koji su nam barem znani i strani koji to nisu, shvaticemo katastrofalne posledice takvog zahvata. Sve je to, nazalost, savrseno u duhu resenosti Djindjicevih politickih naslednika da razgrade sve institucije, od SANU do Univerziteta, gde koncept definisanja i ocuvanja srpskih nacionalnih interesa jos uvek nije sasvim iskorenjen.
Ne bi li ostanak van NATO ipak bio skupo placen?
Trifkovic: Naprotiv, tek bi ulazak bio preskupo placen. Kao sto znamo na osnovu iskustava drugih istocnoevropskih zemalja, ulaskom u „Partnerstvo za mir“ a potom u NATO jedna zemlja se obavezuje da svoje vojne efektive prilagodi izvesnim standardima. Ionako oskudni resursi Srbije bili bi izlozeni pritisku da se nabavi oprema prvenstveno americkog porekla koja je uzasno skupa i za stvarne potrebe odbrane zemlje nepotrebna. Kako bi Srbiji pomogli lovci F-16 za suzbijanje albanskog terorizma u Bujanovcu i Presevu? Kao sto smo videli u slucaju Madjarske, Poljske i Ceske, milijarde dolara potrosene na clanstvo u NATO nisu cak ni podlozne javnoj debati .
Da li bi nesto od svega toga dobili nazad?
Trifkovic: Nista. Ocigledno je da sa stanovista SAD – kao glavnog faktora u NATO – svi bivsi istocno-evropski sateliti Sovretskog Saveza sada tretiraju kao sateliti Amerike i kao kontratezha „staroj Evropi“ odnosno francusko-nemackoj osovini unutar Evropske Unije. Ta „stara Evropa“ pokusava da pruzi otpor americkoj politici svrsenih cinova. Sa stanovista nacionalne strategije smatram da je ta ista „stara Evropa“ daleko prirodniji geopoliticki partner Srbije. Srpske zemlje geografski, ekonomski i kulturno pripadaju i mediteranskom i podunavsko-panonskom i centralnoevropskom podrucju i u tim okvirima treba da procenjuje svoje interese i stvara svoja bilateralna saveznistva. Ulazak u NATO poremetio bi taj proces. Srbija bi sebi vezala ruke ulaskom u jednu organizaciju koja posle kraha Sovjetskog Saveza nema nikakvo opravdanje za svoj opstanak – izuzev kao pomocno orudje ocuvanja globalne hegemonije jedine preostale super-sile. Nije iskljuceno da bi bila obavezna da saucestvuje u vojnim intervencijama poput one kojoj je i sama bila podvrgnuta, ili pak da salje svoje vojne kontingente u sastav nekakvih „koalicija“ u pustinjama Arabije ili zabitima Centralne Azije.
Da li su Srbija i Crna Gora obavezne da postanu clanice tih organizacija?
Trifkovic: Osnovna obaveza donosilaca politickih odluka Srbije i Crne Gore jeste pred sopstvenim gradjanima, a ne pred nekakvom misticnom „medjunarodnom zajednicom“. Ta obaveza ukljucuje definisanje i promovisanje nacionalnih interesa na jedan pragmatican, vrednosno neutralan nacin. Insistiranje nosilaca vlasti u Beogradu na priblizavanju NATO savezu bilo bi protumaceno od „stare Evrope“ kao svrstavanje u redove novopecenih americkih satelita. Te evropske zamlje mogle bi da uzvrate postupcima koji nisu u skladu sa srpskim nacionalnim interesima – konkretno na Kosovu i u Bosni i Hercegovini gde, ne zaboravimo, Evropska Unija vec godinama drzi sve kljucne polozaje preko svojih poverenika, od Venstendorpa i Petritscha do Hekerupa i Stajnera. Kada bi u Beogradu postojala ikakva teznja za kreativnim modeliranjem razlicitih spoljnopolitickih scenarija, mislim da bi se upravo na trenutnoj surevnjivosti izmedju Evropske Unije, odnosno njenih dominantnih drzava sa jedne strane i SAD sa druge moglo mnogo postici. Nazalost, to sa sadasnjom vladajucom ekipom nije moguce
Boba BOROJEVIC, urednik
„Susreti Ponedeljkom“
Radio stanica CKCU 93.1 FM
Ottawa, Canada
e-mail: ckcuboba@yahoo.ca
