Doktor Marko Marinkovic od ovog septembra nalazi se na celu Centralnog odbora Srpske narodne odbrane u Sidneju. Dužnost je preuzeo u prilicno ozbiljnom trenutku. U mnogim mestima, naime, ova ugledna organizacija postepeno gubi mesto nekad uticajnog predvodnika srpskog nacionalnog, socijalnog, kulturnog i politickog života. Vreme takode cini svoje, sa scene odlaze ljudi koji su ovde uložili decenije rada, a novih nema dovoljno.
Prema zakljuccima poslednjeg kongresa u Sidneju, Srpska narodna odbrana krece u posao oživljavanja – same sebe. O tome kako se došlo u ovo stanje i, još važnije, kako da se iz njega izade, razgovaramo s novim predsednikom Odbrane.
– U Sidneju je mesni odbor poslednjih godina igrao ulogu i centralnog odbora i njegova aktivnost je spala na minimum. U drugim mestima, bilo je i gore, rad je gotovo zamro.
Kao jedan od poslednjih velikih poduhvata Srpske narodne odbrane navodi osnivanje Srpskog nacionalnog saveza, pocetkom devedesetih godina.
Došao zbog ljubavi
Šta dr Marinkovic, covek koji je ovde skoro 40 godina, vidi kao uzrok što Srbi u politickom životu zemlje gotovo da i ne ucestvuju putem svojih istaknutijih pojedinaca..
– Kad sam ja došao, malo su se cudili što sam kao lekar izabrao baš Australiju – mogao sam u Ameriku ili Evropu da odem. Intelektualci su tada išli tamo, ne u Australiju. Pre teekonomske emigracije šezdesetih godina, poslednji intelektualci bili su iz znatno ranijeg vremena – odmah posle Drugog svetskog rata. Tako je nastao ogroman vakuum.
• Stvarno, zašto ste vi došli baš ovamo?
– Iz ljubavi. Zaljubio sam se u devojku odavde.
– To je bilo sasvim u duhu Srpske narodne odbrane – da se okupe ljudi koji pripadaju svim organizacijama i strankama. Hocu da kažem, okupljanje pod našim krovom je pre svega nacionalne, a ne politicke prirode. Drugo je pitanje kada i kako se Odbrana ili njeni delovi ukljucuju u politicki život, pre svega zemlje u kojoj živimo. Medutim, od 1998. godine, mi prakticno nemamo Srpskog nacionalnog saveza. Mišljenja smo da ponovo treba da preuzmemo tu ulogu i ne samo u Sidneju.
S tim u vezi dr Marinkovic kaže da ovo podrazumeva reaktiviranje mesnih odbora u Kanberi, Melburnu i drugim gradovima. Jedan od najuticajnijih clanova i prvi potpredsednik Predrag Rancic upravo ima zadatak da obavi razgovore o tome sa svim mesnim odborima. – Ovakvo stanje imalo je za rezultat i to da Srbi nemaju koga da ih predstavlja u ovoj zemlji. Zato idemo na ponovo povezivanje sa vladom Novog Južnog Velsa, da se napokon pokaže da Srbe ima ko da zastupa. Uz ovo, radimo i na obnavljanju tzv. internacionalne saradnje sa Srpskom narodnom odbranom u Kanadi i SAD. U te dve zemlje, posebno u Kanadi, vrlo su jaki i aktivni, a u Evropi je organizacija skoro mrtva i tu bi trebalo nešto da se napravi. U Jugoslaviji, odnosno Srbiji, Srpska narodna odbrana je postojala, ali nije bila priznata, zanimljivo je da je registrovana tek pre šest meseci. I s njima smo stupili u vezu i bilo im je jako drago da smo se javili. Radimo, dakle, na globalnom povezivanju. Naravno, ne radimo u istim uslovima, svi se prilagodavaju specificnim potrebama odredene zemlje, ali je mnogo zajednickih iskustava i ciljeva.
O smeni generacija koja je ispraznila redove u Odbrani, doktor Marinkovic kaže:
– Mi sada ovde imamo veliki broj Srba intelektualaca, koji su došli poslednjih godina, specijalno iz Bosne. Oni su, medutim, nekako na periferiji tog politickog života. Gledaju kako da prežive. Valjda ih je neki strah uhvatio, neki su proterani, bili u zarobljeništvu, u logorima itd.
Razlozi neaktivnosti
– Kad je rec o neukljucivanju Srba u australijski politicki život, naši ljudi, mahom nekadašnji zemljoradnici i zanatlije, više su gledali da zarade za hleb, da naprave kuce, školuju decu… Delom je možda uzrok – u našem mentalitetu, još od turskih vremena… • Da smo, što je rekao Copic, „antiprotivni“, uvek na suprotnoj strani?
– Jeste, ima malo i toga, ali se nadamo da ce se i to prevazici – kaže dr Marinkovic.
• Može li medu razlozima za njihovu apstinenciju biti i cinjenica da se srpska druženja vecinom svode na – muziku i pivo?
– Da, zabava je potisnula ozbiljne i važne stvari. Pa i ovde se lokalna uprava bavila iskljucivo: folklor – priredba, priredba-folklor… na svemu drugom se spavalo. Evo vam i ovaj primer, ja sam pre više od dve decenije osnovao katedru srpskog jezika na Mekvori univerzitetu u Sidneju. Pre tri godine, medutim, ceo taj trud zamalo se ugasio. Zaspali su. Bio sam prisiljen ponovo da uskocim, da nademo nove ljude i obnovimo ceo posao kako treba. Bez sposobnih ljudi to je nemoguce.
• Imamo nedavni, suprotan i pozitivan primer, iz Kanbere gde je grupa ljudi, uprkos otporima, ali uz pomoc „obicnih“ ljudi iz srpske zajednice, radila na spasavanju Kulturnog kluba u Mosonu. Oni su se sad organizovali tako da su u njihovom clanstvu legalno birani predstavnici svih lokalnih srpskih organizacija…
– To je velika stvar. To bismo mogli da nazovemo savezom srpskih organizacija. Oni bi mogli takode da odigraju veliku ulogu, ako bi se njihovi programi uskladili sa programima drugih organizacija. I to dolazi u obzir, da kontaktiramo i te ljude.
• Svedoci smo, takode, pokušaja da se ovde „prenesu“ politicke stranke iz Srbije.
– Mi ovde u Australiji ne možemo da vodimo ni đindicevu ni Koštunicinu ni Šešeljevu, ni bilo ciju drugu politiku. Mi moramo da vodimo nacionalnu politiku. A ona je odredena našom kulturom, jezikom, nasledem, našim ovdašnjim interesima…
Kad je rec o položaju ovdašnje zajednice u odnosu na državu, dr Marinkovic istice nužnost „razbijanja fame stvorene o nama za vreme poslednjeg rata:
– Kako je to DŽon Pildžer, australijski novinar, nedavno rekao: mi smo u Australiji imali propagandno novinarstvo. Nazvao ga je ružnom stranom profesije i rekao kako „niko, osim nekolicine, nije išao na front, nego su svi gledali CNN i tako prepisivali jedan od drugog“.
• Koliko danas clanova ima Srpska narodna odbrana?
– Oko šest stotina. Od tog broja su dve trecine doživotni clanovi. Ono za cim se oseca potreba su – mladi ljudi. U Beogradu, na primer, niko nije stariji od 60 godina, sve su mladi, puni elana, energije… Podmladivanje je moguce sa ovim, velikim brojem ljudi koji su poceli da pristižu uoci, tokom i posle ovog rata. Za njih, koji na ledima još nose ratne rane, važno je da savladaju preveliki oprez i ukljuce svoj potencijal u korisne stvari. Nadam se da ce nam pristupiti dosta tih ljudi. Obaveštavacemo javnost dokle smo stigli, pa verujemo da ce pojedinci u tome da nadu sebe.
