Prepodnevna sednica počinje čitanjem izjave generala Žorža koji je bio odredjen za pratioca Kralja Aleksandra i koji je teško ranjen prilikom atentata. „Kola koja su nam dodeljena su bila marke Delaz. Bila su to prilično stara kola sa otvorenim pokretnim krovom i stepenikom za ulaz u kola.Ona su se u momentu atentata kretala prvom brzinom.Motor je pravio prilično veliku buku kao kod svih starih automobila.Sve te činjenice su olakšale posao atentatoru.“
Odbrana i optuženi nemaju nikakvih pitanja i izjavljuju da ne znaju ništa jer nisu bili prisutni kada je atentat izvršen.
Svedočenje pukovnika Piole: „Bio sam odredjen za desnog pratioca, jahao sam po naredjenju tako da mi glava konja bude u visini prednje haube, kako bi okupljena masa bolje videla Kralja Aleksandra.U trenutku izvršenja atentata morao sam da okrenem konja i tek onda udarcem sablje ranim atentatora Velička Kerina.“
Odbrana i optuženi ponovo nemaju nikakvih pitanja i ponavljaju da nisu bili prisutni.
Saslušenje levog pratioca majora Vijegroa nije donelo ništa zanimljivo.
Zvanično, po protokolu, automobil je prolazio na svega metar i po od trotoara kad je izvršen atentat. Krijući se iza obezbeđenja atentatori su bili raspoređeni na dva metra jedan od drugog. Niko nije ni pokušao da spreči Kelemana.Očevidno da niko nije ni shvatio šta se događa sve dok se nisu čuli pucnji.
Advokat odbrane Senta-Oban izjavljuje da odbrana nema nikakvih pitanja niti će postavljati pitanja vezana za atentat. Odbrana smatra da okrivljeni nemaju veze sa atentatom jer nisu bili prisutni.
POPODNEVNA RASPRAVA (7. februar 1936.)
Dva svedoka, francuska policajca koja su održavala red na trotoaru izjavljuju pred sudom da su ispalili metke u glavu atentatora pošto ga je pukovnik Piole oborio sabljom.
Za vreme svedočenja policajaca, Pospišil u ime svih dobacuje da oni nemaju šta da pitaju svedoke (stil odbrane koji su izabrali advokati).
U nastavku sudjenja svedočio je M. Simonović, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Jugoslavije. On iznosi istorijat osnivanja ustaške organizacije, bekstva Ante Pavelića i Gustava Perčaca iz zemlje, kao i ubistva Teni Slegela, direktora zagrebačkih Novosti. Zatim nastavlja svedočenje o aktivnostima Gustava Perčeca o organizovanju terorističkog diverzantskog logora u Madjarskoj na Janka-Pusti, tobož na poljoprivrednom dobru i iznosi tvrdnje da je optuženi Zvonimir Pospišil, kao i atentator Veličko Kerin bili u logoru instruktori za obuku sa oružjem i eksplozivom.
Optuženi Pospišil izjavljuje da je to čista izmišljotina i laž. Tamo se samo obradjivala zemlja. Zatim nastavlja i nastoji da prikaže hrvatski narod kao bedem hrišćanstva protiv Turske invazije. Zatim optužuje Srbe da na sve načine pokušavaju da parališu katoličku veru, te da su iz tih razloga stvorili veru koja nije ni hrišćanska ni jevrejska. Zatim u svom izlaganju dalje tvrdi da je on Ustaša i hrvatski vojnik.On se bori za nezavisnost svoje zemlje i kao takav se stavio na raspolaganje hrvatske borbe za nezavisnost. Slepo i bezuslovno se stavlja i podčinjava svim ustaškim propisima u granicama ustaške organizacije.
Optuženi Rajić na svedočenje M. Simonovića izjavljuje da je to čista izmišljotina, da za tako nešto nema dokaza.A što se tiče mog hapšenja ovde mogu da izjavim da su Srbi vodili istragu.
Optuženi Mio Kralj izjavljuje da su netačne tvrdnje M.Simonovića da je učestvovao u slanju paklenih mašina i eksploziva za Jugoslaviju, da su netačne tvrdnje da je na Janka-Pusti obučavan u rukovanju oružjem već da je to naučio u jugoslovenskoj vojsci. Mio Kralj takodje tvrdi da ga je saslušavao M.Simonović te da je pokušao da ga pridobije kao agenta.Kada to nije uspeo pretio je njegovoj porodici u zemlji,a posebno njegovoj majci.Zatim dodaje da je francuski komesar bio dobar ali da je iznenadjen kako je mogao Simonović da dolazi u zatvor da ga saslušava i da mu preti.
Advokat odbrane Sent-Oban uzima reč i ističe da gospodin M.Simonović ne predstavlja francusku vlast i želi da sud utvrdi u kom svojstvu je bio u mogućnosti da saslušava Kralja u Melunu, a drugu dvojicu u Anemasu.
Replicira mu javni tužilac i ističe da su sve žalbe optuženih došle do Kasacionog suda Francuske, koji je sa svoje strane odbacio žalbe i utvrdio da je postupak bio ispravan i zakonit, te prema tome nema mesta navraćanju na sve to. Postoji presudjena stvar, odnosno konačna odluka Kasacionog suda.
Odbrana na svaki način želi da ospori kredibilitet svedoka M.Simonovića. Ističe da iako postoji odluka Kasacionog suda svedočenje se mora odbaciti jer je Simonović bio prevodilac u policiji pa samim ti ne može da bude svedok optužbe na glavnom pretresu. Dalje odbrana tvrdi da se svedočenje Simonovića zasniva na brošuri Jelke Pogorelec koja je bila ljubavnica Gustava Perčeca, da je ona tu brošuru dostavila srpskoj službi bezbednosti, te da sva ta saznanja potiču od nje, prema tome to je svedočenje iz druge ruke i mora se odbaciti kao takvo.
—–
Sledeće nedelje: čETVRTI DAN SUđENJA (8. februar 1936.)
