TRI DOMOVINE BANATSKE FRANCUSKINJE BERNADET RIBOZOT
„Ponekad i sanjam na srpskom”
Poreklom iz Maroka, koji je sa roditeljima napustila nakon izbijanja građanskog rata, medicinska sestra madmazel Bernadet je napustila predgrađe Pariza nekoliko godina nakon udaje za Jugoslovena Jovana Tanova i svoj dom našla u muževljevom rodnom selu Gudurici, na obroncima Vršačkog brega, ne napuštajući ga ni nakon suprugove smrti
U Gudurici, malom banatskom a planinskom selu na obroncima vršačkog gorja, živi 1.300 stanovnika kojima teče krv 18 nacionalnosti. I vino, domaće, guduričko. Lomili su se na gudurama balkanski putevi, a putnici, s vremenom, postaše domaći. Ko nije znao, naučio je šta je vinograd jer selo je takvo – vinogradarsko. Drugačije se u Gudurici ne može živeti.
Mnogi po dolasku u Banat postadoše ljudi. To što ih ima svakakvih i nije za hvalu, ali o pravima uvek vredi govoriti. Nekom je rat bio za petama, neko je došao trbuhom za kruhom, a nekom je Gudurica, jednostavno, bila sudbina. Jedna od takvih priča, kako je svojevremeno napisao vršački novinar Jovica Danilović, počinje ovako: Burni događaji u Maroku 1956. primorali su Bernadet Ribozot i njene roditelje, majku Španjolku i oca Francuza, da se presele u francuski grad Šaminji, pedesetak kilometara od Pariza. Bernadet se tamo i udala. Za Jugoslovena Jovana Tanova iz Gudurice.
– Pre ravno dvadeset godina, tada sam već trinaest godina bila u braku, moj suprug Jovan Tanov “na prevaru” me je doveo u najlepše selo na svetu, gde u živopisnom okruženju fantastično lepe prirode žive samo dobri ljudi. Sa mojim Jovanom sam se svojevremeno dogovorila da nakon petnaest godina odlučim da li ću zauvek ostati u Francuskoj, ili u Jugoslaviji. Odlučila sam: ostaću ovde, a ni Francusku neću zaboraviti. Ja imam tri domovine: Maroko, Francusku i Jugoslaviju. Uprkos promenama, ne samo ovde nego i u čitavom svetu, ovo je jedna od najlepših zemalja, zahvaljujući njenoj multikulturalnosti i multinacionalnom sastavu stanovništva. A Gudurica, najlepše selo na planeti – počinje priču gospođa Ribozot.
Ali, reči neće same.Otvara bocu belog, pravog vina, u selu nazvanog “gudurički rizling”, koje Bernadet sama spravlja i namenjuje prijateljima. Iz ranijih novinarskih pohoda naučih da se razgovori u Gudurici ne započinju bez čaše. Srećom, čaša ima meru.
Raspitivajući se po selu o Bernadet, dođoh do saznanja da su u Francuskoj čuli za Guduricu baš zbog njenog umeća spravljanja kvalitetnog vina. Po načinu njene priče vidi se da joj znanje priznaju i vešte, muške, vinogradarske ruke koje su u stoletnim vinskim podrumima pretočile hektolitre domaćeg vina. Po probanju tog rajskog pića reči dobiše značaj.
– često sanjam na srpskom. Večito sam iz Jugoslavije žurila na posao u Francuskoj, i s posla – kući, jer je trebalo, bar u jesen, stići na vreme, kako bih pripremila burad i obrala tri frtalja lanca vinograda, grožđe izmuljala i spravila “gudurički rizling”. I vinograd i vino traže tačnost i negu. Spravljanje vina ne oprašta zaboravnost, sve mora u dan tačno da se završi. Ako vam memorija popusti, ode cela berba u propast – priča Bernadet i ističe da naše podneblje ima više sunca od poznatih i čuvenih francuskih vinogradarskih regiona. – Zrno je s puno slasti i sve pogoduje tradicionalnom načinu spravljanja dobrih prirodnih vina. Naravno, bez hemije i visoke tehnologije.
U jednoj bolnici u Šaminjiju gospođa Ribozot je zaslužila penziju. Dva puta po dva meseca u toku zime i leta odlazi u Francusku kako ne bi prekidala penziono osiguranje, a istovremeno da bi obezbedila novac za život u Gudurici.
– Nosila sam mojim zemljacima, lekarima i osoblju klinike “gudurički rizling”. Dugo su ga degustatorski prinosili nosu i uživali u mirisu, a nakon prvog gutljaja bili su puni hvale. Laskalo mi je to i kao Francuskinji iz Jugoslavije i kao proizvođaču, jer rađanje vina je dug i filigrantski posao – kaže Bernadeta i seća se “zelenih ruku” svoga supruga – Dok je moj Jovan bio živ, vodio je računa i o vinogradu, u koji herbicid nikada nije ulazio već samo motika, i o spravljanju vina. Biljke su ga neizmerno volele. Sve što je sadio uspevalo mu je. Od kada ga nema sve sama radim, i uspevam.
Gledajući fotografije, shvatio sam da su u stolici pre mene sedeli mnogi ambasadori, ministri, umetnici… prijatelji. Bernadet je izuzetno poštovana i društvena dama. Francusko “r” dodatno godi u prijatnom razgovoru.
Niko o njoj nema loših reči, a pogotovo ne meštani. Uvek im se rado nađe u nevolji. Kad u selu nema medicinskog osoblja, sama odlazi kod bolesnika i daje im od lekara propisane injekcije. Naravno, bez novčane nadoknade, “jer to etika i ljudskost ne dopuštaju”. A u slobodno vreme…
– Vremena je malo, a kad završim sve poslove, rado čitam. I to “muške knjige”, naslove čiji autori obrađuju velike svetske događaje, događaje koji menjaju svet. Zatim, rado slušam Lista, Šopena, Bramsa… Volim i rok. Obožavam dobru muziku, čije vrednosti traju. Nažalost selo nema bioskopa, ni novine u njega ne stižu.
Kad je ovde, nedostaju joj francuski prijatelji. Kad je u Francuskoj, nedostaju joj prijatelji iz Gudurice.
Deo mog srca je u Maroku, deo u Francuskoj, a deo u Gudurici. Ja sam svugde i nigde, i zato volim sve. Moj Jovan, iako je godinama živeo u Francuskoj, nije mogao da se uklopi. Za razliku od Zapada, ovde je bogat duhovni život. Živi se mirnije, bez grčeva. Ovde mi nikada nije dosadno, a ljudi su tako dobri i susretljivi. Nikako da saznam zašto ljudi odavde, za koje smatram da su veoma obrazovani, zavide Zapadu, odgovora na pitanje gospođe Ribozot nigde. U čaši sigurno nije, iako ga zamišljen pogled upravo tu traži. Možda je u pogrešnom ubeđenju, koje se, bez argumenata, uzima zdravo za gotovo. Izgleda da je sa strane jasniji pogled na isti horizont. Ipak je Gudurica planinsko selo u ravnom Banatu.
