Tri visoka oficira bivše Jugoslavije, tri međusobno povezane ratne sudbine: Momčilo Perišić, Petar Stipetić i čedo BulatSedeli su nekada kancelarija do kancelarije, u zgradi Komande Pete vojne oblasti JNA u Zagrebu, u nekadašnjoj Jugoslaviji. General Petar Stipetić, pomoćnik komandanta za operativne poslove Pete vojne oblasti JNA, te pukovnici Momčilo Perišić i čedo Bulat. Petar Stipetić odavno je u penziji u Zagrebu, Momčilo Perišić osuđen je u Hagu na 27 godina zatvora, a čedo Bulat je umro pre nekoliko godina u Beogradu. Tri visoka oficira bivše Jugoslavije, tri međusobno povezane ratne sudbine, koje možda najbolje i pokazuju kakav je to bio rat na ovim prostorima i zašto se Tribunalu u Hagu pružila prilika da sudi, presuđuje i piše novu istoriju naroda bivše Jugoslavije.
Dakle, general Momčilo Perišić prvostepeno je osuđen po raznim tačkama optužnice između ostalog i zbog raketiranja Zagreba 2. i 3. maja 1995. godine kada je poginulo sedam, a ranjeno više od 100 civila. Generalu Perišiću stavlja se na teret i gađanje Sarajeva, pomoć vojsci Republike Srpske i Srpskoj vojsci Krajine u vidu dopremanja oružja, goriva i rezervnih delova, slanje oficira iz sastava Vojske Jugoslavije u vojsku Republike Srpske i Srpsku vojsku Krajine, njihovo plaćanje… Perišić je osuđen i zato što je sud došao do zaključka da je on imao efektivnu kontrolu i komandu nad oficirima vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine.
U svim tim zaključcima suda u Hagu, dvojica sudija su nadglasala predsedavajućeg suda, koji je bio za to da se general Perišić oslobodi po svim tačkama optužnice. U pravnom smislu to je neverovatan ishod, tako suprotstavljeni stavovi sudija govore da je ovo više politička presuda, jer predsedavajući sudija Bakone Moloto nije se razlikovao od ostale dvojice sudija, recimo, po visini kazne, već je smatrao da Perišić nije kriv. Naravno, nije sporno da je postojao taj famozni 30. i 40. kadrovski centar Generalštaba VJ preko kojeg su oficiri iz SRJ upućivani u Knin i na Pale. U najvećem broju slučajeva bili su to oficiri Srbi rođeni u Hrvatskoj i u BiH, i u najvećem broju slučajeva išli su tamo dobrovoljno. Za vojnike koji su tamo upućivani, javna je tajna da baš i nisu išli dobrovoljno, već ih je malo i policija prikupljala. Interesantno je da Hag još nije procesuirao nikoga iz Hrvatske za slanje oficira i vojnika u ratne operacije u BiH, dakle u drugu državu, za period pre potpisivanja Vašingtonskog vojnog sporazuma između Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana. Što znači da je po Hagu slanje vojnika i oficira kao pomoć Srbima izvan Srbije kažnjivo, a isto takvo slanje vojnika i oficira Hrvata iz Hrvatske kao pomoć Hrvatima u BiH nije kažnjivo. O oružju, gorivu, plaćenicima iz raznih država sa Zapada i islamskog sveta, o zloupotrebama humanitarnih konvoja Međunarodnog crvenog krsta radi naoružavanja jedne strane, da se i ne govori. I niko zbog toga da završi u Hagu?
Osuditi generala Perišića zbog opsade i granatiranja Sarajeva dvostruki je apsurd. Prvo, general Perišić nije imao nikakav uticaj na generala Ratka Mladića, to znam vrlo dobro, jer general Mladić iznad sebe priznaje samo Boga. S druge strane, Sarajevo je bio vojni garnizon armije BiH sa najmanje tri divizije te vojske.
I sada posle svega, bivši general JNA i bivši načelnik Glavnog stožera hrvatske vojske Petar Stipetić jedva je dočekao da izjavi kako je Perišić imao puni uticaj na Srbe iz Krajine, i da je dobio ono što je tražio. Empatije iz vremena JNA za svog bivšeg kolegu iz susedne kancelarije, jer general Stipetić vrlo dobro zna da to baš i nije bilo tako.
Naime, raketiranje Zagreba raketama orkan usledilo je posle odluke Martića i komandanta Srpske vojske Krajine generala čeleketića. Prethodno je kod motela Slaven kraj Gradiške ubijen Srbin Tihomir Blagojević, onda su Srbi za odmazdu pucali na jedan kombi i ubili nekoliko Hrvata, pa je onda Martić zatvorio autoput.Usledila je hrvatska operacija Bljesak na zapadnu Slavoniju, hrvatski avioni gađali su srpske civile koji su bežali, Srbi su gađali Zagreb, Novsku, Karlovac i Kutinu. Jasuši Akaši i general Žanvije nisu uspeli da spreče ratna dejstva, hrvatska strana nije htela primirje ako to ne potpišu Martić i čeleketić, ovi su to odbijali, pa su hteli da gađaju Zagreb i velikim raketama tipa luna. Boro Mikelić ih je sprečio u toj nameri. Tu se Perišić ništa nije pitao.
Generala Stipetića je od osude u Hagu spasao upravo bivši kolega iz susedne kancelarije JNA pukovnik čedo Bulat koji je Stipetiću u Oluji 1995. predao 21. Kordunaški korpus Srpske vojske Krajine. Stipetić je korektno, u skladu sa Ženevskim konvencijama, postupio prema zarobljenicima i oni su posle o tome govorili haškim istražiteljima. Koji nisu uzeli u razmatranje da je u zoni odgovornosti generala Stipetića, od Gline do Dvora, u Oluji i posle nje ubijeno oko 500 srpskih civila sa Banije i da su mambe delovale u njegovoj zoni. Inače bi se Stipetić brzo pridružio Perišiću.
Nedostatak vojničke časti ili ,,pozitivna kadrovska karakteristika u JNA: potiče iz siromašne seljačko-radničke porodice.
