Željko Cvijanović u tekstu piše o moguća tri srpska scenarija za 2010 godinu koja nisu baš ohrabrujuća, dajući ujedno savete Tadiću šta u toj, po njemu presudnoj godini po vlast u Srbiji, treba uraditi. I uredništvo Srpske politike će se u te savetodavne avanture, Cvijanoviću pridružiti na kraju njegovog teksta. Ali da prvo pogledamo Cvijanovićev tekst i tri ključne hipoteze.
· Ili će Tadić sam ući u korenite i rizične strukturne i personalne lomove u DS-u i oko njega?
· Ili će za tu priču pokušati da pridobije Nikolića i s njim podeli rizik?
· Ili će vlast nastaviti po starom, što će dovesti do viška represije, a vlast do kraja 2010. završiti potpunim krahom?
Džaba je što sada Tadićeve demokrate na Voždovcu tresu ostavkama i tako u stranci pokazuju odgovornost. Iskreno, momci su se trudili, za moj politički ukus i više nego što je trebalo: bila je to jedna kampanja, velika i ne mnogo časna, koja mi se nimalo nije dopala, ali to tretiram kao problem sopstvenog zaostajanja u političkom razvoju. Jer, ako se u ovakvoj Srbiji nekako pobeđuje, pobeđuje se na taj način. Ne verujem ni da krivca treba tražiti u đilasu i ako mi nije bilo prijatno da ga u kampanji gledam kako onim starcima u domu nabada salamu na čačkalicu; tek, đilas kao gradonačelnik jedna je od najboljih karika među demokratama, čovek koji ima rezultat i možda je jedino trebalo više da pokazuje ono što je uradio, što ga razlikuje od ostalih demokrata, umesto što je, preterujući kao i oni, pričao o tome šta će da uradi, što ga ne razlikuje ama baš ni malo.
Dva su krivca zašto je DS izgubila te izbore. Prvi je sam Voždovac, koji nije reprezentativni uzorak Srbije ni po čemu drugom osim po tome što je toliko veliki da u njemu takvom vlast nije mogla direktno da kupuje glasove kao, na primer, u Vrbasu ili, videćete, u Odžacima. Uostalom, raspitajte se. Drugi problem sastoji se u jednom opštem biračkom fokusu, koji tadićevci nisu razumeli, ali ne na lokalu, posebno ne u Beogradu, već u samoj Vladi. Dakle, kada Mirko Cvetković, ocenjujući svoju vladu, kaže da tim koji dobija ne treba menjati, to stvarni isuviše otužno zvuči. Ili kada u zemlji u kojoj, brat bratu, nestaje najmanje tri milijarde evra godišnje u korupciji koja otpada na političku kastu, ne računajući činovnike, premijer kaže da je jedini problem revizorskog izveštaja, koji je pokazao samo mrvicu toga, to što nemamo obučene knjigovođe – tada ovi nesrećnici na Voždovcu nisu imali mnogo čemu da se nadaju, makar da su u kampanji napravli Majkrosoft.
Elem, problem je – računam najveći između birača i tadićevaca – to što ovi drugi ne pokazuju ni najmanji znak dara za empatiju sa tom sirotinjom. Hajde što joj uglavnom ne rešavaju probleme, ali oni u tom svom postjapijevskom neoliberalnom maniru ne pokazuju čak ni toliko da im je žao zbog toga. Što je na izborima kažnjivo, a na izborima u vremenu socijalne krize smrtonosno. Umesto toga, lepo manekenski skockani, kako dolikuje, obilaze televizije, pričaju na svojoj sintetičkoj verziji jezika o evro-integracijama o blagodetima belog šengena, i ne samo da se na tome ni malo ne vade već čak, takvi, ukopavaju i ono što je zaista bilo dobro, poput tog istog belog šengena.
Ako me pitate šta će biti dalje, bolje da niste. Idemo redom. Na isteku 2009. Boris postaje svestan da ono što je urađeno u zoni približavanja Evropskoj uniji nije naročito uzbudilo birače, bar ne koliko su mediji o tome trubili. Dva su razloga za to: prvi, priča o Evropi nije imala svoje ozbiljne protivnike u Srbiji da bi bila bolje branjena i plasirana, i drugi, mnogo ozbiljniji je da građani u Srbiji imaju mnogo više onih sasvim prizemnih problema da bi im uspesi ove vrste značili mnogo više nego što im znače. Dakle, rejting u Srbiji 2009. ne može se graditi na evropskoj priči, on samo može da vam pada na antievropskoj, i ta je stvar već zakovana. Zaboravite je.
Hajde da vidimo hoće li svet u Srbiji živeti bolje u narednoj godini, koja će, po svoj prilici, biti presudna za odluku ko će u budućnosti vladati Srbijom. Neće živeti bolje. U većini privrednih oblasti kriza neće biti manja nego ove godine, a u nekima će biti i veća. Ako u tim okolnostima neoliberalni ekonomski koncept u Srbiji opstaje, kao da se ništa nije dogodilo i ako svi ti tašna-mašna likovi opstaju u vlasti sa jednako uverenja i vere kao pre deset godina, onda to pokazuje da su oni daleko van srpskih realnih tokova. Ako se, dakle, taj koncept i ti likovi poslednjih nedelja ogledaju u novom padu dinara, to pokazuje da veći društveni i politički uticaj u Srbiji imaju strane banke nego domaća privreda, ako je uopšte ima. Na kraju, sve to znači da nikakav ozbiljan privredni koncept za sledeću godinu ne postoji, te da je i ta stvar zakovana. Njenog ozdravljenja neće biti.
Idemo dalje. Ako Boris sa ponosom kaže kako je infrastruktura u Srbiji njegov životni projekat, to znači ili da nema pojma, ili da nema problem s tim što su srpski neizgrađeni autoputevi već sada toliko skupi, da se tu nije ugradio samo onaj ko nije imao nikakve veze s tim poslovima. U okolnostima takvog odliva para preko javnih nabavki, koji ne pokazuje nijedan znak da bi mogao biti smanjen, a kamo li prekinut, Srbija ne može da živi bolje, čak ni pod uslovom da radi dvaput više i uspešnije. I to je, naravno, zakovano. Idemo dalje.
To sve govori da sledeće proleće, bez obzira na izvesne evropske uspehe, nije dobar trenutrak da vlast raspiše izbore na kojima bi mogla da računa sa sigurnom pobedom. Ali to nije njihov najveći problem. Problem je što će sa ovakvim trendovima dogodine u ovo doba za izbore biti još gore, a što će 2012. godinu u tim okolnostima biti zaista teško i zamisliti. Otuda se pred Borisom za 2010. pojavljuju tri rešenja.
Prvo rešenje se tiče jednog dubokog reza. Nije tu samo reč o ozbiljnoj rekonstrukciji Vlade, tog Cvetkovićevog tima koji pobeđuje, već i o ozbiljnom zahvatu u samu DS, zatim u ekonomski sistem zemlje. Reč je zapravo o nekoj vrsti novog početka, koji nije lako izvesti bez novih izbora, na kojima opet neće biti lako pobediti. Ali nekako bi možda moglo i bez toga.
Sa druge strane, jedan tako dubok zahvat, koji bi i u strukturnom i u personalnom smislu Borisu dao novu krv mogao bi da bude najbolji put ka oporavku zemlje, nešto što bi na scenu vratilo političku ideju umesto ove bedne političke tehnologije, koja vlastima donosi gomilu malih skupih pobeda u bitkama, ali definitivno izgubljen rat. Naravno, izvesti tako nešto bilo bi udarac u čelo celog onog debelog spleta interesa – od stranaca do domaćih političkih i ekonomskih barona te s njima uvezanih privrednika i pripadnika sive zone – dakle, stvar koju nije lako preživeti. Ali ako ta vrsta rizika često stvara leševe, jedino ta vrsta rizika stvara pobednike, i tu nema mnogo priče, osim da je za Borisa bilo mnogo boljih trenutaka da to uradi. Ako ovaj trenutak propusti, svaki sledeći će biti i gori, i teži, i opasniji.
Druga mogućnost za Borisa je dogovor s Tomom, nešto u čemu bi morao da pobedi sujetu za račun svoje bezbednosti ili političke perspektive. Taj dogovor podrazumevao bi sledeće: njih dvojica sednu i, ako mogu, dogovore se šta je osnovna politička ideja i o svemu što bi Srbija morala da uradi u naredne četiri godine. Onda naprave vladu. ćute o svemu, a onda raspišu izbore. Na njima podave dobar deo malih stranaka, uzmu najmanje dvotrećinsku većinu i teraju svoje četiri godine, makar im na glave padale ćuskije. Prednost toga je što, ako bi njih dvojica, bili u stanju da dogovore šta je srpska priča u narednom periodu, ako bi ta priča imala sadržinu onoga što sam naveo kao prvu mogućnost za Borisa i ako tu stvar završe do kraja, za Srbiju bi to zaista bilo od velike koristi uključujući i smanjenje njihovog polja rizika.
Treća mogućnost je nastavak aktuelne priče, neka vrsta uslovnog refleksa vlasti pred opasnostima koje je ih očekuju. Dakle, razočarana naznakama promene političke klime, vlast unutar sebe razvija međusobnu solidarnost između onih sa idejom i onih sa parama; onih koji bi menjali stvari i onih koji ne bi menjali ništa; onih koji veruju u Srbiju i onih koji veruju u nju samo ako su na vlasti. Ta vrsta solidarnosti, u kojoj se vlast stiska u šaku, jeste uslovni refleks koji neće biti u stanju da reši nijedan, ni društveni ni politički problem.
Tada će početi represija: pojačaće se kontrola nad medijima do granice pucanja, počeće ozbiljne pretnje svakome ko na bilo koji način ugrožava vlast, biće izabran tajkun koji je kriv za sve i, naravno, biće uhapšen. Što se vlastima više bude činilo kako kontrolišu stvari, ona će se više baviti sobom nego problemima. Srbija će biti sve slabija, gladni još gladniji, a besni još bešnji. I stvar će se urušiti kao još jedno razočarenje. Umesto onog koga je na vlast dovela ideja i koji je pogrešno verovao da ga, umesto nje, na tom mestu mogu održati politička tehnologija, marketing i represija i hapšenja, doći će neko drugi sa još manje ideje, i, po definiciji, više elana da se na tom mestu održava tehnologijom.
I tako ukrug. Rečju, ili će se ovde nešto zaista menjati, ili ćemo izgubiti i narednih pet godina, bez obzira što će nam evrokrate iz Brisela za to vreme govoriti kako smo na pravom putu. Ali njima se to može, oni neće živeti u ovoj zemlji, oni nemaju obavezu da nahrane ovaj narod, niti gube bilo šta ako ovom poniženom i isceđenom srpskom narodu pokažu kako ih je baš briga za njegov bol. Boris tu privilegiju nema.
Željko Cvijanović – „Standard“
Toma spašava Tadića
Sa „snimkom“ trenutne situacije u Srbiji i pozicijom vlasti koju je gospodin Cvijanović dao možemo se gotovo u potpunosti složiti, ali sa savetodavnim delom i pomenuti predlozima rešenja upućenih Tadiću, teško da se možemo složiti, jer su gotovo neizvodljivi. U politici, pogotovu srpskoj, je sve izvodljivo ali ovo bi ipak smatramo bilo malo previše. Pa samo da nabrojimo, više kao teze:
· Tadić bi trebao da izvrši temeljnu rekonstrukciju prvo u svojoj stranci DS-u a onda iz Vlade Srbije da potera već proverene lopove poput predsednika Vlade Cvetkovića, potpredsednika đelića i još nekoliko ozloglašenih ministara. Može li on to i ima li on uopšte taj kredibilitet – mislimo da nema.
· Sve dosadašnje korumpirane face, a ima ih podosta iz DS-a treba proterati. Usput sa njima bar disciplinovati veći deo tajkuna i uvesti ih u bar donekle normalno poslovanje. Znači lopovi bi trebali da prestanu da kradu a to nije postignuto ni u jednoj zemlji na ovoj planeti, pa će se tako nešto teško sprovesti i u Srbiji.
· Tadić bi paralelno sa čišćenjem DS-a i domaće scene trebalo da obuzda i apetite stranog faktora koji se i ne skrivaju. Kako to da izvede i svojim mentorima kaže da se iz Srbije čiste, kada su ga oni i doveli na vlast da bi Srbijom paradirali i krstarili uz podršku vlasti.
· Kada sve to završi ili možda i u međuvremenu, red poteza je jako bitan, treba napraviti dogovor sa Nikolićem da DS i SNS naprave koaliciju i iz Vlade počiste vodećeg zagovornika neoliberalnog ekonomskog koncepta, ozloglašenog Dinkića, a onda i Dačića, Palmu, pa možda i čanka… Sve u zavisnosti šta bi sve Toma zahtevao i kakav pravac za Srbiju bi bilo moguće dogovoriti.
· Onda dolazi ključno pitanje koje se samo nameće. A zašto bi Toma spašavao Tadića i ulazio sa DS-om uopšte u koaliciju? Zašto bi ulaskom u tu koaliciju pred biračima potvrdio tezu Šešelja koji stalno trubi da je Nikolić zavrbovan od Engleza te da je zbog toga i razbio SRS. Koliko bi glasova na taj način izgubio a da ništa dobio nije. Zašto bi SNS rizikovao i čistio desetogodišnje prljavštine DS-a, G-17, LDP-a, čanka… Pustiće Toma svu tu bagru da potonu zajedno sa Tadićem pa će ih onda ako je on čist sve strpati u zatvor zbog korupcije i kriminala i zauvek ugasiti kao stranke i političke konkurente.
Kad se ovo ukratko nabacano razmotrimo Tadić to ne da ne može da sprovede već bi to bilo dijametralno suprotno od svega što je dosad radio i govorio. Jedino što je u 2010 godini realno to je Treća mogućnost, odnosno nastavak aktuelne priče, neka vrsta uslovnog refleksa vlasti pred opasnostima koje je ih očekuju. Tada će početi represija: pojačaće se kontrola nad medijima do granice pucanja, počeće ozbiljne pretnje svakome ko na bilo koji način ugrožava vlast, navijače će ukinuti ako treba a i utakmice, jer to su sve huligani opasni po ulično rušenje vlasti…. i sve ostalo što je Cvijanović znalački naveo. Kraj je već svima poznat. Ili će Tadić, da bi se tenzije smirile raspisati izbore, ili će se naći neki sitan povod da na ulicu izađu „usrane motke“ i svu tu DOS-manlijsku vlast razjure. Ko će u toj „buni“ naroda kako proći, videćemo.
