Kako je tamo, kako se živi, sigurno je bolje nego kod nas”.
Ovo je samo jedno od sijaset pitanja koje sam dobijao poslednjih
godina. Iako u tuđini, danas u vreme društvenih mreža i interneta, čovek
ostaje „nakačen”, povezan i upućen u sve ono što se dešava u Srbiji.
Ipak, ma koliko bili umreženi, imate osećaj da niste deo tog miljea,
osećaj da je kod kuće sve stalo, da ček vas. Zato svoje veze i kontakte
održavam jače i češće, sećam se ljudi koji mi nisu puno značili tokom
većine mog života a nostalgija i sentiment stalno ponavljaju isto
pitanje – Lepa moja Srbijo, zašto sam te napustio?
„Eh to Brno”!
Pa nije baš kao na filmu, ne bih se složio sa Mijom Aleksićem.
Čehe ne zanimaju ni moda, ni dobri automobili, ni sedenje po
kafićima, ni pametni telefoni, čekaju vikend da svi zajedno jurnu negde u
šumu, da voze bicikl, prošetaju psa, da se popnu na neku planinu. U
svim tim aktivnostima ne sprečavaju ih ni deca ni kucni ljubimci, jer i
njih u to nekako spakuju. To otprilike izgleda ovako: Bračni par na
biciklima sa psom na povocu i bebom na korpi ili na leđima zajedno idu
na neki izlet. Tipična češka idila na moravski način.
Kakvi čudaci, mislio sam. Baš neki čudan narod, pa mi ne bismo tako
nešto ni probali. Gde ćeš s detetom u šumu, još pas, da li su normalni?
Meni je to nekako bilo odbojno.
Šta li rade moji drugovi sada u Srbiji?
Moraću prvom prilikom da skoknem do Srbije, prošlog vikenda bili su u gradu i samo sam im ja falio. Baš šteta.
Uporno objašnjavam Česima kako smo mi najbolji, kako je kod nas sve
bajno, kako nam je priroda lepa, a žene još lepše, iako bi trebalo da
posvećujemo još više pažnje i prirodi i ženama. Sportisti su nam
najuspešniji… Prepucavam se sa kolegama na poslu, ko je bolji, Srbija
ili Češka.
Uviđam da mi je češki način života stran, zato i nisam imao nameru da
se zadržim ovde. Ipak i pored svega pokušavam da se prilagodim. Tako
što ću da poštujem tuđe ali da ne dam na sebe.
Shvatam da sam vremenom počeo da se menjam. Nekad sam sa ignorisanjem
gledao na frazu da je u tuđini sve teže a danas shvatam da je zaista
tako.
Vreme, prostor i dragi ljudi. Kako u toj jednačini od tri poznate
naći rešenje koje će odražavati znak jednakosti. Čini mi se da odgovor
ne bi dali ni bolji matematičari od mene. Prokletstvo da ne budeš
prisutan u određeno vreme na određenom mestu sa dragim ljudima nosim
teška srca. Nije mi uteha to što znam da nisam jedini koji živi van
domovine.
Da li je slučajnost da je većina naših najvećih pesnika svoje vrhunske stihove ispisala u tuđini?
Nagon, patnja, seta, tuga, sve je predimenzionirano, pogotovo kad
čovek nije još dovoljno jak da to stoički podnese. Dođe mi to kao kratka
letnja avantura, tinejdžerska ljubav sa mora koja traje onoliko koliko
je dovoljno da se upoznaju sve one dobre strane. Taman toliko da se ne
vidi ona druga. Naočare su netaknute, za hvalospeve smo spremni, tako je
uvek na početku.
Evo mene, vreme leti, majka mi stari, mene i dalje nema kod kuće.
Pravim planove za vikend, moram da zalepim gumu na biciklu, ranac i mapa su spremni, u kafiće više i ne idem, ali kafu pijem.
Supruga mi ponekad kaže da sam postao pravi Čeh.
