Ognjen nije ni primetio kada je život počeo da mu se raspada. Bilo je znakova da je sve krenulo po zlu, ali zabavljen neprekidnim poslom, ništa nije primetio, dok nije bilo kasno da bilo šta promeni. Žena, Slavica, njegova dečačka ljubav, obolela je. Imala je rak na dojci. I dalje je išla na posao, radila po kući… Nije se žalila. Nikada. Jednom je samo pala na pod, kao sveća kad dogori i nikad se više nije odistinski podigla. Kratko su je lekari ispitivali, sve im je bilo jasno. Vene joj slabe, sva u modrim pečatima je bila dok je nisu operisali. Živ nije bio od straha. Nije smeo ni da pomisli šta bi se desilo sa njim da je izgubi.
Slava je omršavela, skupila se nekako, požutela, ali mu se i dalje smejala. Kad god ga vidi, lice joj se ozari. Imala je meku, dobru dušu. Svakog je ona razumela, svakom ruku pružila, još i više od kada su im deca otišla, Milan u Hamburg, a Milanka u Cirih. Valjda je bila usamljena. I zato Ognjen nikako nije mogao da shvati zašto je baš njegova Slava morala da oboli.
Kada su je operisali, ponadao se da će dobiti invalidsku penziju, pa će moći da ode kod dece. Milanka je bila bolničarka, Milan električar. Dobro bi joj došlo da malo otputuje, da se skloni među normalan svet. Ali, lekarska komisija je pronašla da je posle operacije njegova Slava zdrava. Dobila je bolovanje, ali u invalidsku penziju nije mogla. Odbiše je.
– Eh, da sam imao odakle da im platim – žalio se – dali bi joj penziju, dadoše tolikom zdravom svetu, a bolesnoj sirotinji, ništa.
– Bolje da kažu da sam zdrava, bolje Ognjene, nego da me penzionišu zato što umirem – Slavica bi odmahnula rukom.
Išla je na kontrole, ali u kući sa muškarcem uvek ima posla, nikako da se skrasi i primiri. Zalud joj je prigovarao. Ognjen po celi dan bio ili na svom poslu, ili je radio po tuđim kućama. Kako bi drugačije nabavio lekove? Od dece nije voleo da uzima. Otišli su da zarade, da kupe stanove, da se skuće, pa da se vrate. „Što im manje budemo uzimali, pre će se vratiti“, mislio je.
Milan i Milanka koji su u početku, uprkos protivljenju roditelja, slali po stotinak evra s vremena na vreme, stekoše porodice, pa polako prestadoše ocu i majci novac da daju. S godinama, sve ređe su i pisali, a telefonirali samo za praznike. Javiše se i kad je majka doživela prvi infarkt, otprilike dve godine posle operacije dojke.
Ni tad joj komisija ne dade invalidsku penziju. Lekovi sve skuplji, para sve manje, Slavica je mnogo brinula i krivila sebe što stavlja Ognjenu omču oko vrata. Videla je koliko se mučio, koliko je mnogo radio. Novac je doglavljivao krečenjem, farbanjem drvenarije, udisao isparenja i sam nekako kopneo. Kao da se smanjio.
– Ne zapinji toliko, molim te – vapila je. – Ako tebi nešto bude, ja to neću moći da podnesem. Što me bolest ne ubi na mestu, nego ovako muči i tebe i mene.
Uz svu muku, sve trudeći se da je oraspoloži, mada mu nimalo nije bilo do šale, Ognjen se smejao:
– Ko bolestan? To, moja Slavo, može da ti prođe samo kod mene. Vidiš da ti ni lekarska komisija ne veruje. Ništa tebi nije. Šta ti fali? Razlenjila si mi se, eto šta je.
Smejala se i kopnila. Bila je sve tanja i žuća. Uplašio se Ognjen. Pozvao decu. Ali, ne možeš ćerki i sinu da kažeš da im majka umire. Ne možeš tako otvoreno da ih kidaš. Bolest jeste teška, ali sve se nadao da će Slavica nekako da se izvuče.
– Borac je moja Slava, veliki borac. Nikad ja nisam imao njenu snagu – govorio je posle, kad su je sahranjivali. – Sitna ženica, k’o suzica, nigde je nema, a sve leži na njoj. Brza, vredna, samo ćuti, trpi i radi. Nikad da kaže da je boli, a rak je to. Pojede je. Uništi srce. Mnogo brzo moja Slava ode. Ni penziju nije dočekala. Ne dadoše joj, skotovi. E, lopovi, sve sebi uzeše. K’o da čekaju da sirotinju život potamani. Dok je bolovala, Slavica se nadala da će, sa penzijom, moći da otputuje kod dece, da se tamo leči. Uzdala se u one doktore napolju, u ljubav sina i ćerke nad kojima je bdela čitavog života, sve im dala, i ljubav i pažnju i vreme, koliko puta odgladovala da bi Milanki kupila haljinu, a Milanu patike. Kad joj penziju ne dadoše, digla je ruke od puta u inostranstvo. Ali je Ognjenu stalno govorila da, kad nje više ne bude, obavezno ode kod dece.
– Ne tuguj za mnom, nego put pod noge. Nije za muškarca da živi sam. Nećeš imati ni para, ni snage da se boriš. Hoćeš li da ja decu pozovem, da ih pitam da te uzmu. Moraju da ti pomognu.
Slavica brzo ode. Ne stiže sa decom da porazgovara. Posle povratka sa groblja, uzalud je Ognjen očekivao da će deca da mu ponude da ga povedu sa sobom. Od Milana se i nije baš mnogo nadao, muško je to, snaja Švabica, „kod njih stari idu u dom, a deca u internate, nije to kao kod nas“, mozgao je, ali za Milanku bi se zakleo da će da ga povede. Još je zamišljao kako se nećka, kao odbija je, da ne bude na teretu. A ona ga samo priupita: – Kako ćeš ti sada, tata? – i saže glavu kao da ne želi da čuje odgovor.
– Ne brini, Mila, ne brini. Snaći ću se – nasmejao se, a deca odoše. Odnesoše i ono malo para što je imao. Doduše, nisu tražili, ponudio im je: „Uzmite, lepi moji, uzmite, da vam se nađe“.
Ostade Ognjen sam. A godine pritisle, sve teže mu je da radi i u klanici i posle podne, „na crno“, u molerskoj firmi preduzimača iz komšiluka. Ali, to što je izgubio Slavicu još više ga je pritislo, nekako speklo, sav se skvrčio. Počeo je i da kašlje, ta zidna isparenja su mu mnogo smetala plućima, a nijedan gazda ne voli bolesnog kraj zdravih radnika. Samo mu jedne večeri reče da više ne dolazi. Pocrneo je od muke, ali kome da se žali.
Pozvao je Milana, hteo da pita sina da ga uzme kod sebe, a ovaj ni da upita kako si, stari, ni da li mu šta treba, nego odmah udri u žalopojke, teško je, nema se, pa nema. ćuti Ognjen, onako crn, prebira po džepovima, samo neka sitnina u njima, račun za struju neplaćen, i za vodu, telefon skoro i ne koristi, plata kasni tri meseca, firma samo što nije otišla pod stečaj, šta će, odluči da se penzioniše.
– Posle ću kod dece – promrmlja – sad moram da jurim papire. A s papirima ništa nije bilo kako treba. Zaključiše mu u firmi radnu knjižicu, ali u socijalnom se podaci ne slažu. Kažu, nema dovoljno radnog staža. I pokazaše mu rukom da se skloni, da ne zadržava red koji se rastegao kao zmija.
– Kako nemam? – upita zabezeknut. – Šta pričate, ljudi. Život sam u firmi ostavio. Dana bolovanja nemam. I kad mi je žena umirala, nisam odsustvovao. Sramota je da ne dođem na posao. A sad ćeš ti meni, juče si se ispilio, sediš u toplom, meni, koji sam krvario u klanici po svakakvom vremenu, da kažeš da nisam zaradio moju penziju.
– Nisam ja to rekao. Samo vam nisu uplaćivali doprinose.
– Jel’ to moja briga, je li momak, jel’ se to mene tiče?
– Kako god, jedino u starosnu penziju možete da odete. Idite gore, kod referenata, da vam kažu šta treba da pripremite od dokumentacije, da vam daju barem privremeno rešenje.
Tad je mislio da će od besa da proključa. Posle se smirio. Nije više imao snage da se raspravlja. Samo da dobije bilo kakvu penziju, da ima šta da jede. Poslao je ćerki skoro svu zaradu od poslednjih molerskih radova, trebalo joj za zubara, u Švajcarskoj su mnogo skupi, a nije joj se dalo da samo zbog te popravke dolazi u Srbiju. Rekli mu da će penziju dobiti kroz dva meseca, tu, privremenu, to je zakonski rok, ali oni mu umesto rešenja poslali obaveštenje da se postupak obustavlja. Kad je otišao da pita šta je to sad, rekoše mu da firma mora da mu plati zaostale doprinose. Oni će njemu obustaviti trećinu isplata, i još mora pismeno da ih moli za to, a posle neka tuži firmu.
– Koga da tužim, život sam proživeo, a da u sud nisam uš’o, di ću sad, pod stare dane da se vucaram po sudovima.
Uzalud se bunio. Penziju mu smanjiše. Dok su počeli da je isplaćuju, računi su toliko narasli da je rešio da proda kuću. Mislio je, isplatiće račune, uzeti negde na periferiji neku garsonjericu, a možda ga i deca prime kod sebe, sa parama. Pozvao je sina da ga pita šta da radi, a on mu kaza da su i njemu i Milanki pare potrebnije nego ikad, da njima pripada majčin deo i da bi najbolje bilo da Ognjen to izdeli na tri, pa svakom svoje.
– Ali, onda, sine, neću moći da kupim neki stančić, gde ću da živim ako kuću prodam, a ništa ne kupim?
– Snaći ćeš se, stari, uvek se snađeš. Okrečićeš nešto, zaraditi. Jel’ sve u redu. Imaš li, možda probleme? Nikad se ne žališ. Bolje ti je nego nama, ovde, u tuđini. Ti si na svome.
Šta da kaže sinu? Ranije bar ode na groblje, pa se sit ispriča sa svojom Slavom. A sada onemoćao, noge sve teže, napunile se vodom, srce otkazuje, nema para za lekove. Kako god, odustade od prodaje. Deca se naljutiše. Rekoše mu da je sebičan, da otkad majke nema, nema ko da im pomogne, da je uvek samo na sebe mislio.
Jeo je samo bajat hleb i mleko. Posle mu želudac zavija, sve se uvrće, boli k’o pas da ga je ujeo. A kad pojede jaje, koje mu je prijalo stomaku, holesterol mu je skakao kao štene, mala Lenka, koju su Slavica i on dobili od kumova odmah posle venčanja. Sirota, uginula je od starosti. Ognjen nije bio mnogo pričljiv ni dok mu je žena bila živa, a deca na okupu. Navikao da ćuti i radi, teško se svikao na samoću. Ubijala ga je tišina. Nigde klopota Slavinih odranih papuča, niti dečjeg smeha, ni muzike. Radio je prodao da dobije neki dinar za hranu i da izbegne plaćanje pretplate. Kad se primiri, ispod starog gubera koji mu je žena donela u miraz, da bi se zagrejao, jer u kući je bilo hladno toliko da je drhtao, lepo je čuo tišinu, toliko je bio sam.
Onda se dosetio, pa je odlazio u dom zdravlja. Nije ulazio kod lekara, da se leči. Ali, tamo je bilo mnogo naroda. Uvek je mogao sa nekim da popriča, nekim kome su deca otišla. Sa bolesnima. Jadnijima. Zagrejao bi se, tamo se grejalo, nije se štedelo, ispričao bi nekom svoju muku, čuo tuđu, pa je mogao nazad, u samoću.
Nekako se sredio u toj svojoj sirotinji. Kad je išao da obiđe Slavu, prekrstio bi se i uzeo cvet iz najbogatijeg buketa na groblju. Nije mu to bio greh. Ionako su njegovoj ženi i njemu, za njenoga života, ostajale samo mrvice. To nije bila sramota. Bar su se njih dvoje naradili. Da je Bog hteo, tekli bi im samo med i mleko. Ali, sudbina im je drugačiju stazu ucrtala.
Dok je prolazio pored velikih kuća, video je neke ljude, nasmejane, utopljene, jedre kao njegova deca. Kao da su iz nekog drugog sveta. Ni to ga nije peklo. Snaga mu se rasplinula po zidovima koje je krečio, otekla sa ledenom vodom. Jedino mu je ruka zadrhtala kada je prvi put uvukao u kontejner, posle slave, da pronađe nešto jače od parčeta hleba. Osvrtao se okolo, da ga slučajno neko ne sretne. čekao je noć, kada je ljudi manje. Kod kontejnera su bili samo on i dva psa. Nisu režali na njega. U daljini su se čuli glasovi, pa je požurio sa preturanjem. Ne bi voleo da baš sretne te zadovoljne, site ljude, da ga žale. Mada mu je u stvari bilo svejedno. Deca su bila dovoljno daleko da se pred njima ne stidi. Sebi je odavno prestao da polaže račune. Drugačije ne bi mogao da preživi. Ionako je bio na izmaku snage. A opet, nekako se, pakujući u kesu ostatke bačenog pečenja, ponosio sobom. Uspeo je da opstane. Uprkos svemu. Nije se predao. Izborio se.
