Србија је први пут, после 35 година, издвојила средства за генералну реконструкцију гробља и споменика у Мензел Бургиби и спомен-костурнице у Бизерти. Средства је издвојило Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Тако ће, после деценија небриге, српска војничка гробља у Тунису бити достојна ратника који у њима почивају.
Бизерта. Претпоследњи дан децембра 1915. године. После тродневне пловидбе по „сињем мору широком, хладном, дубоком“, лађе француске бацају сидра у најсевернијем граду Африке.
У највећу тунишанску луку, искрцавају се први српски војници – младеж 10. кадровског пука која је бранила Београд под командом Драгутина Гавриловића. За њима њихови саборци, питомци Скопске официрске школе… Преживели су албанску голготу, исцрпљени, болесни, испијени…
Обнова: За плате чувара у граду Алжиру, Мензел Бургиби и Бизерти, годишње издвајамо 6.000 евра као и своте за плаћање струје, комуналија и ситнијих поправки – кажу у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. – Са Републичким заводом за заштиту споменика културе, Министарство је 2012. уговорило програм обнове ратних меморијала у Тунису вредан више од шест и по милиона динара. Сви припремни послови у Србији, укључујући израду недостајућих крстова од ливеног гвожђа и бронзаних, прохромских и мермерних плоча са именима сахрањених, завршени су. Преостали радови у Тунису, вредни око 30.000 евра, треба да почну почетком наредне године. Чим се оконча поступак избора извођача радова.
– Јадни Срби – чује се саосећајно дошаптавање међу лекарима који их дочекују са Тунишанима, француским војницима и адмиралом Емилом Гепратом. Прихватају их и превозе до највећег прихватног центра у градићу Лазуазу…
До почетка 1917. године, у северну Африку, стигло је око 60.000 Срба. У болницама у Тунису, Алжиру, Египту, опорављају се и лече од последица преласка ледене Албаније, рањавања, глади, тифуса… Лека, нажалост, нема за више од 3.000 бораца. Нису дочекали да се врате у отаџбину… Њихове вечне куће су „тамо далеко“, на гробљима у Тунису, Египту, Алжиру, чак и у Јужноафричкој Републици. У Бизерти је сахрањено 665 српских војника, у Мензел Бургиби више од 1.700, у Кантари 9, у Суецу и Порт Саиду по један, у граду Алжиру-Дели Ибрахим 324, у Јоханесбургу један…
Бизерта. Век касније. Гробље војника Комонвелта, за Тунишане Војничко гробље, а заправо градско хришћанско гробље. Отварамо металну капију, корачамо поред великих породичних гробница Француза, за чуваром који носи свежањ кључева. Прилазимо ограђеној парцели – „српском делу гробља“. Велика палма, свеже окречени чемпреси, три јарбола… Али, „оку“ не промичу споменици које је време добро начело. Прилазимо спомен-костурници, врата на њој без паучине… Унутра мермерни постамент на ком пише: „Српским војницима палим за отаџбину“. На њему венци, свеће, цвеће, иконице… И једна фотографија, на полеђини пише: „Душан Јовић (1916-1917), Бизерта, Солун, Србија“…
На зидовима мермерне плоче са именима српских војника и официра. Мајор Драгутин М. Блашковић, М. Соколовић, П. Стопић, Б. Весковић, Д. Табак… Цвет српске младости…
– За одржавање српских гробова примамо месечно плату од Србије – прекида чувар тешке мисли. – Ваша држава плаћа и рачуне за утрошену струју и комуналије. А, када треба нешто да се поправи, дозволу дају српске дипломате у Тунису.
Стројев корак исцрпљених: Исрпљеност и напаћеност српских војника, по писању новина из 1915, изазвали су неверицу и шок Француза и Тунишана у Бизерти. Али, речи: „Јадни Срби“, изговорене из саосећања, изненада су усправиле изнурене војнике. Распламсале су понос питомаца Скопске официрске школе. Бледи, болесни, суви, стали су у строј „под конац“, салутирали француској застави и стројевим кораком марширали Бизертом! Да се зна да још постоје, да покажу да су војници Војске Краљевине Србије…
Одлазимо петнаестак километара југозападно од Бизерте. У Мензел Бургибу, некада Фервил. Живописан градић, налик варошима у Шумадији. Неасфалтираним путем идемо до периферије града. На брежуљцима изнад пута богаташке виле, испод француско католичко гробље. Кроз велику капију видимо да је у врло лошем стању. Порушени гробови, попуцале надгробне плоче… У дну гробља назире се чувени споменик са четири стуба и натписом на француском језику: „Французима и Србима умрлим за отаџбину“. „Боли“ колико је у лошем стању.
Док корачамо са Вагдијом (68), која живи у кући поред гробља и више од деценије чува српске споменике, стрепимо да је и парцела на којој се налазе запуштена као гробље. Али, пред капијом са натписом „Српско војничко гробље“ пада камен са срца. После зараслих француских гробова, угледасмо сређене и очишћене српске гробове. Сузе навиру. Више од 1.700 белих „сабљи“ од ливеног гвожђа, врхом пободених у земљу. Изгледају као крстови. На сваком пише име и презиме војника, година рођења и смрти, чин, и град у Србији у коме је живео. Читамо имена – Лука Првуловић, Светомир Здравковић, Милорад Крстић… На пирамидалном постољу у централном делу парцеле, пише: „Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918“.
– Недостаје стотинак крстова и плочице са именима сахрањених – прича Вагдија. – Али, ускоро ће доћи стручњаци из Србије да поставе нове. Долази и ваш народ. Све чешће. И ми Тунишани поштујемо Србе. У Мензел Бургиби, од наших старих чућете да су Срби „најхрабрији и најпоштенији војници за које су икада знали“…
Ми и не знамо где је Мензел Бургиба. А на 20 километара је од Бизерте, на северу Туниса. Не знамо ни да је на тамошњем локалном, католичком гробљу, одвојена парцела димензија малтене какве има фудбалски терен. Тамо су сахрањени војници који су се у том месту опорављали од ратних рана и преживљених страхота Албанске голготе. Нису се опоравили. Свако гробно место обележено је крстом у виду мача пободеног у земљу. Дар Француске.
И, тамо, међу осталим витезовима, подно хиљаду крстоносних мачева, леже и витезови Гвозденог пука:
Ђорђе Баловић, Павле Бошковић, Ђорђе Васић (Пепељевац), Новица Вранић (Суви До), Никодије Грујић (Бучумет), Живојин Димитријевић (Куршумлија), Величко Димић (Расовача), Милан Дикић (Прокупље), Александар Ђурић (Ниш), Душан Јоцић (Н. Божурна), Јован Ивановић (Алабана), Добривоје Јовановић, Вукадин Јовић (Штава), Зарије Јокић (Гојиновац), Недељко Кетић (Рача), Трајко Костић (Пуковац), Александар Крстић (Ниш), Милош Кујовић, Грујица Лукић (Блаце), Бранислав Маринковић (Стражава), Јован Марковић (Ниш), Микаило Нешић, Никола Павловић, Станко Пековић (Бучумет), Драгутин Петровић, Александар Петровић (Прокупље).
Бог да им душе прости.
Јелена Матијевић,
Преузето Новости / Хронограф
