Foto: Privatna arhiva
Razmišljanja Dragane Mrvoš o odlasku i povratku nikad nisu bila isključiva ili definitivna. Smatra da je život u različitim sredinama i zemljama veoma bitan i poželjan za svakoga, ali da je isto tako bitno da se osoba vraća svojim korenima.
Prema Draganinim rečima, odlazak od porodice i iz zemlje ju je učinio jačom i snalažljivijom, dok joj povratak pomaže da ne izgubi sebe tj. delove svog identiteta.
Na pitanje u kom trenutku je odlučila da napusti Srbiju, Dragana odgovara da je završavala master studije i radila u Beogradu, ali da joj je bilo jako teško da ostane motivisana i entuzijastična u vezi sa planiranjem budućnosti.
„Ljudi na upravljačkim pozicijama u državi nisu bili primer ‘najboljih među nama’ i unapred je recimo bilo određeno ko će dobiti koji posao bez obzira na kvalitet i kvalifikacije. Time se ruše snovi i kompromituje vrednost obrazovanja, truda i poštenja i to odbija dosta mladih. Stoga sam i ja odlučila da odem i potražim svoju šansu u nekoj drugoj sredini“, priča Dragana.
Dobila je stipendiju za doktorske studije na Univerzitetu Južna Florida u Tampi što je zapravo i omogućilo njen ostanak i završetak školovanja u Americi.
„U Srbiji se dosta toga promenilo otkad sam otišla pre 6-7 godina, ali čini mi se da društvom i dalje dominiraju političari bez ideala, a za ljude je, čini mi se, posebno važno da budu vođeni primerima onih koji se bore i žive za ideale, kao što su društvena jednakost, socijalna pravda, ekonomska sigurnost“, navodi naša sagovornica.
Kaže da u Srbiju dolazi skoro svakog leta, da se uvek raduje i željno iščekuje da vidi roditelje, rodbinu i prijatelje, ali joj je podjednako zanimljivo da obiđe što više mesta i da priča sa ljudima.
„Gradovi se infrastrukturno dosta menjaju, niču nove zgrade, poslovni prostori, putevi. Međutim, dnevno-političke teme ostaju manje više iste iz godine u godinu. Kontinuirane etničke tenzije u regionu, manipulisanje politikom nesvrstavanja, kao i pomahnitalo prihvatanje stranih investicija koje donose neki broj radnih mesta bez obzira na kvalitet i plaćenost tih poslova čini stvarnost u Srbiji nezavidnom. Za većinu ljudi suštinski se ništa ne menja, ali u isto vreme postoji ogroman potencijal za promenu diskursa, imajući u vidu nove tehnologije i pokrete koju podižu svest o očuvanju životne sredine, značaju javnih dobara i građanskih prava“, navodi Dragana.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Na pitanje šta joj je država u kojoj trenutno živi pružila što Srbija nije, i obrnuto, odgovara da u Americi ima misaonu i prostornu širinu, što je veoma bitno za shvatanje koliko smo zapravo svi kao pojedinci male, ali kompleksne ličnosti.
Tek kad je postala izložena veoma raznovrsnim multikulturalnim uticajima, počela je bolje da razumeva sebe i druge.
„To je teško moguće u Srbiji, jer je zemlja geografski mala, ljudi liče jedni na druge, i fizički i po načinu ponašanja i razmišljanja. Čim se neko u bilo kom smislu istakne iz date sredine postaje predmet nekakvih predrasuda, osuda, ogovaranja. U Americi nema te vrste društvenog pritiska“, objašnjava Dragana.
Naša sagovornica ističe da prati sva dešavanja u Srbiji i u regionu, koliko joj vreme dozvoljava.
S obzirom na krizu predstavničkih institucija (ne samo u Srbiji, nego i u mnogim drugim zemljama), odnosno na situaciju u kojoj su institucije i ljudi koji tamo rade udaljeni od interesa i potreba naroda, raduje je kad vidi da se ljudi sami organizuju, protestuju, štrajkuju, bore za svoja prava i na taj način učestvuju u raspodeli moći.
„Takva vrsta angažmana zahteva vreme, napor, čak i rizik, ali je istovremeno jedini način da ljudi unaprede sebe i svoju sredinu. U Beogradu je, recimo, prethodnih nekoliko godina bilo dosta javnih skupova, protesta, tako da će mi biti posebno zanimljivo da ispratim dešavanja u vezi sa građanskim inicijativama i ishodom predstojećih izbora“, navodi Dragana.
Na pitanje koliko su ljudi iz njenog okruženja upoznati sa dešavanjima u Srbiji, odgovara da je njeno profesionalno okruženje univerzitet, i to baš katedra za međunarodne odnose i komparativnu politiku, tako da su njene koleginice i kolege, studentkinje i studenti, upoznati i zainteresovani za događaje u Srbiji i svuda u svetu.
Međutim, mimo univerziteta, većina ljudi koje je imala priliku da upozna ne zna gde je Srbija, niti imaju saznanja o dešavanjima kod nas.
Kaže da se dosta kreće po dečijim igralištima i parkovima jer ima dvogodišnjeg sina i tako upoznaje dosta drugih porodica. Čim progovori na engleskom, zbog akcenta, odmah se nameće pitanje odakle je.
„Kad kažem Srbija, usledi tišina i očekivanje da dodatno pojasnim. Nekoliko puta se desilo da sagovornik shvati Sirija, ne Srbija, pa usledi sažaljiv izraz lica. Sve u svemu, mimo nepoznavanja Srbije u geografskom i kulturološkom smislu, nikada nisam bila suočena sa negativnim reakcijama i komentarima“, priča naša sagovornica.
Prema njenim rečima, uglavnom se druži i sastaje sa ljudima koji joj karakterno prijaju i sa kojima može lepo da se ispriča i čuje nešto novo i zanimljivo. Među njima, naravno, ima i Srba, ali ne forsira druženje sa nekim samo zato što su poreklom iz iste zemlje.
Kaže da joj se život promenio iz korena, ne samo zbog toga što je imala sreću i privilegiju da upiše i završi doktorske studije, da počne da predaje na fakultetu, da stekne prijatelje iz raznih delova sveta, već i zbog toga što je u Americi postala supruga i majka.
„S tim u vezi moje iskustvo života u Americi se takođe dosta promenilo od momenta kad sam bila posvećena samo studijama. Trenutno predajem na jednom državnom univerzitetu u Sent Petersburgu na Floridi, živim sa suprugom i sinom, i trudim se da postignem balans između karijere, porodice i slobodnog vreme, ali to naravno nije jednostavno (pogotovo ne u Americi). Ovde sistem ne prašta kašenje u plaćanju računa i rata za kredite, a s obzirom na to da velika većina, uključujući i nas, živi u kreditima gotovo je nemoguće dati sebi oduška. Ipak, Florida je toliko prelepa i sreća je što za kratko vreme mogu da se odvezem do plaže, sednem negde pored mora ili u baštu nekog kafića gde nastupa neki muzički bend i da uživam“, objašnjava Dragana.
Pored toga, obožava da obilazi susedne gradiće, šeta, razgleda. Priznaje da „stare navike teško umiru“, pa tako voli da se nađe s prijateljem ili prijateljicom i da duže vreme pije kafu i priča.
Na pitanje da uporedi život tamo i ovde, Dragana navodi da je u Srbiji manje-više sve proticalo u nekoj neizvesnosti i nesigurnosti.
Na primer, dok je studirala, ispit je mogao biti zakazan u sedam ujutro, ali nikad nije bilo izvesno da li će se profesor zaista tad pojaviti, niti da li će dobiti priliku da polaže tog dana.
Dok je putovala vozom iz Beograda za Rumu da poseti roditelje uvek je bilo nesigurno da li će voz krenuti na vreme ili će pri polasku kasniti tri sata.
„Sa takvim problemima se ne suočavam na Floridi. Na univerzitetu se na samom počeku svakog semestra tačno zna kada se šta dešava i odstupanja se tolerišu samo po strogo propisanim uslovima. U slučaju kašnjenja ili problema sa isporukom neke prethodno plaćene usluge, bilo da je prevoz, popravka ili kupovina neke robe, unapred dobijemo obaveštenje i mogućnost povraćaja novca ili popusta za sledeću porudžbinu. Ulice, zgrade i javne površine na Floridi su dosta čistije i sređenije nego u Srbiji. Lepo uređenih dečijih igrališta i parkova ima pregšt. U parkovima su kućice sa knjigama za decu i odrasle, što lepo utiče na kulturu čitanja jer su knjige dostupne svima. S druge strane, u Americi idemo kod lekara samo kad je to puka potreba jer su i uz zdravstveno osiguranje računi astronomskih visina. Ilustracije radi – možemo da priuštimo sebi deset pari novih patika svakog meseca, ali ne možemo da priuštimo redovan odlazak kod zubara“, ističe Dragana.
Po njenom mišljenju i iskustvu, naši ljudi u inostranstvu su odlični ambasadori svoje zemlje. Srpska zajednica u Americi dosta neguje folklornu igru i prelepo je videti kada deca nastupaju igrajući folklor na festivalima koje posećuju stotine, nekad i hiljade ljudi.
S druge strane, iako je nezahvalno generalizovati, čini joj se da među našim ljudima u Americi mnogi gravitiraju isključivo jedni drugima stvarajući neki svoj ‘sistem unutar sistema’ i time uskraćuju sebe za mnoge mogućnosti i značajniji napredak.
