Postovani,
Molim Vas, ako mozete da ovu vest iz nase Crkve u Briselu objavite na nasem najboljem sajtu u Dijaspori, koji se nalazi u prilogu.
Svesrdno Vas sve pozdravljam zeleci vam svako dobro od Nebeskog darodavca.
S Bozjim blagoslovom,
paroh briselski protojerej – stavrofor Jakov Markovic
Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa zapadnoevropskog Gospodina Luke, u nedelju 24. februara 2008. godine, posle Svete Liturgije održan je moleban u Hramu Sveti Sava u Briselu za stradalni narod naš na Kosovu i Metohiji.
Svetu Luturgiju i moleban predvodio je paroh briselski protojerej – stavrofor Jakov Marković sa đakonom Dušanom Marković, uz prisustvo većeg broja parohijana, anđeolsko pojanje hora predvođeni Gospođom Radmilom Popović, miris tamjana i crkvena zvona,svi smo se u jedan glas pomolili Gospodu za spas svoje braće i sestara na Kosovu i Metohiji.
Tu jednoglasnu molitvenu poruku mira i dobre volje najbolje je ilustrovao naš prota rekavši:
Braćo i sestre,
… U duši su nam Kosovo, Knežev zavet i svetosavski nauk. Zar bismo bez tih najvećih vrednosti svog naroda opstali, tolikih vekova odvojeni od matice. Danas celokupno srpstvo u rasejanju nosi jedno ime: Kosovo. Svuda, u ovim teškim trenucima, s dostojanstvom ponavljamo: ponosni smo što smo Srbi, ponosni smo na rod svoj. To niko neće moći nikad da promeni, ni za kakve pare, ni u ime bilo koje i čije demokratije. Kada bi kojim slučajem bilo drugačije, a neće i ne može biti, kako bismo izgovorili imena svojih dedova i očeva, kako bismo pogledali deci svojoj u oči.
Nikada veća odgovornost nije pala na jedno pokolenje, koliko je ta odgovornost pala na ovo naše pokolenje! Nikada srpsko rasejanje nije na sebi nosilo veću odgovornost za sudbinu svoga naroda koliko je danas nosi! Teško nama ako ne budete na visini te odgovornosti! U najtežim prilikama – bili smo, ali sad, sad treba da se pokaže da li smo stvarno istinski nosili breme i krst svoga naroda i svoj krst, sada će da se pokažu plodovi našega truda, naše muke i našega stradanja i izgnanstva.
Ako je nekom narodu bilo predodređeno da se kroz vekove, zarad ideala pravde, vere i slobode, žrtvuje – onda je to bio naš srpski narod: od kosovskih velikomučenika i časnog Kneza do današnjih srpskih novomučenika. Ali ma koliko mondijalizam i novi poretci trzali od Gračanice, Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, od Belog Anđela i Simonidinog vida, od nemanjićki plavog, od majke Jugovića i lekovitog kondira Kosovke devojke, pamćenje nam ne mogu istrgnuti, A dok je tog pamćenja, biće i našeg imena, i naše istine.
Gledajući istini u oči, naš nas Sveti Patrijarh srpski, gospodin Pavle, samo opominje kako je hrišćanski praštati, ne smemo zaboraviti. U ovom vremenu zla, smrti, rušenja i paljevina, progona i otimačina, Patrijarh srpski jeste naš najpouzdaniji svedok. „Kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održavanje i napredak bili mogući samo zločinom, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika, nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto, to za mene znači kosovski zavet i opredelenje za carstvo nebesko“. Ovo su te mudre Patrijarhove reči i njima je sve rečeno……
…… Ne mogu da zaključim, a da se još jednom i mnogo puta pred Vama i sa Vama ne pomolim: Bože, praštaj nam i spasi naš srpski narod i čuvaj unucima san dedova. Pomozi, Sveti Savo, da se pred svetom uspravimo, čista obraza i duše, da dedovi počivaju u miru, a unuci kroz budućnost sačuvaju ime.
Amin – Bože daj.
U Briselu, 25 februara 2008. Vesna Marković
