B. Đorđević
Na inicijativu njene ekselencije, ambasadorke dr Snežane Janković, u ambasadi Republike Srbije u Berlinu, upriličeno je književno veče posvećeno pesniku Stevanu Tontiću, koji je niz godina živeo i stvarao u Berlinu, a nakon toga, ponovo u Sarajevu, a zatim i u Novom Sadu, gde je preminuo prošle godine.
Veče je vodila, dugogodišnja profesorka srpskog jezika na katedri za slavistiku, Humboltovog univerziteta u Berlinu, dr Vesna Cidilko. Nekadašnjim berlinskim prijateljima Stevana Tontića i poznavaocima njegove literature, veoma je prijalo ovo podsećanje na Tontićeve dane u Berlinu i njegovo stvaralaštvo.
Utočište u Beogradu
Stevan Tontić je sarajevski pesnik, koji je prkoseći zahuktavanju građanskog rata u Bosni i Hercegovini, istrajao da u njemu ostane do početka 1993. godine. Kada narastajuću netrpeljivost više nije mogao da podnese, Sarajevo je napustio pod okolnostima i na način, koje nikada nije hteo da otkrije. Sa suprugom Snežanom, najpre je našao utočište u Beogradu. Dobivši stipendije za život i književni rad u Berlinu, seli se i u ovaj glavni grad, gde je i dalje stvarao, ali ga odvojenost od supruge Snežane, koja tih devedesetih nije lako mogla da dolazi u posetu, i odvojenost od zavičaja, bili su za njega teret sa kojim se nije tako lako nosio. Početkom dvehiljaditih, odlučuje da se sa suprugom vrati u Sarajevo, koje mu ipak nije vratilo spokoj koji je očekivao, pa se, nakon niza godina, 2014. seli u Novi Sad, gde je preminuo 2022. godine i za sobom ostavio književna dela u vidu, poezije, proze, eseja, književne kritike i prevoda sa nemačkog jezika. Osnovnu školu završio je u Lušci Palanci, srednju u Sanskom Mostu i Prijedoru, a zatim Filozofski fakultet u Sarajevu, gde ga nisu zaobišli ni studentski protesti 1968. u kojima je aktivno uzeo učešća. Poezijom i kritičkim tekstovima počinje da se bavi još šezdesetih godina.
Literarne večeri
Druženje i prijateljstvo sa ovim pesnikom, kao neizbrisiv trag, u srcu nosi i Mladen Manojlović, dugogodišnji predsednik najstarijeg srpskog kluba, pod tadašnjim nazivom, Srpsko kulturno i sportsko udruženje (SKISU). Nakon slučajnog upoznavanja na jednoj književnoj večeri, Mladen mu je mnogo puta pomogao oko snalaženja i stanovanja u Berlinu, i organizovao mu brojne potonje literarne večeri. Mladen o tome navodi:
– Druženje u restoranima nam je preraslo u jednu lepu tradiciju. Naš prvi susret se desio kada sam zauzeo njegovu stolicu dok je on čitao pred publikom. Ispostavilo se da je on školu pohađao u Prijedoru, gde sam ja odrastao, pa je ovo slučajno “deljenje stolice” preraslo u dugogodišnje “deljenje prijatnih večeri” sa našim ljudima, i druženje u našem klubu i restoranima. Imao sam tu sreću, da sam u mnogo čemu mogao njemu da pomognem.
Oproštajno veče
Organizovao sam mu više književnih večeri, a što je najvažnije i njegovo oproštajno književno veče, 2003. godine, iako se već 2001. vratio u Sarajevo. Oproštajno veče je bilo jako dobro posećeno, prisustvovalo je čak nekih 130 gostiju. Kada je bilo neophodno, uspeo sam da mu obezbedim besplatan stan – navodi Mladen.
Lepa druženja
Bila su vrlo lepa naša privatna druženja, dolazio je kod nas na večere sa suprugom Snežanom, kada je ona bila u poseti. Bio je jedna izuzetna ličnost, sa onom našom mekom bosanskom dušom, gorštak koji je ostao autentičan, uprkos svom intelektualnom statusu – kaže Manojlović.
