PONOVO SAM SRELA SLIKARA
(U društvu sa Rajkom Samardžijom)
Bili smo gosti njegovi… Bio je juni i jedno od leta posle 2000. U podnožju planine, u šumi, daleko od vremena i ONE slike nedoživljenih boja. Slikao slikar slike i ponekad u drvenoj onoj kući pokazivao ih nama. Bilo je tu i onih velikih dugih i po osam metara.
… Oči se šire, jedno oko jače zagledano, drugo oslepelo, glava sva od «mozga», mozak joj telo. Grle se plave i ljubičaste boje sa zlatnim u sredini, crvena blaga i nestvarna i pomalo različita, iza ONE plave, koja ne da crnilu da plavo nadvlada…
Ako su planine ljubičaste, između njih vidi se glava, izviruje okrenuta od svetlosti bele, koja je sačinila reku…
Govori slikar profesoru filozofu..»`Odi da vidiš jednu sliku, mnogo mi je važna, mnogo je volim, ima nekih kosmičkih linija i boja.» Profesor ga pita da li voli da kuva. Slikar kaže:»Volim da kuvam samo kad ne moram, (a stalno je SAM)?..
Sunce je zalazilo, a ja zapisah.. «Veliki ljudi se razlikuju od ostalih, nemaju dušu opuštenu…» izgovori svoje misli profesor Rale – Prvoslav Ralić, na zalasku svog života.
A leta ovog 2005., u nekim šumskim noćima kišnim, oluje su bile, nestajale svetlosti druge, samo su slike svetlile, duže od svake svetlice pred grmljavinu… Tu svetlost bi upotpunio i žubor vode Lađevačke u blizini i svetlost manastirska… Rača svetli, zaiskrila odavano, za sva vremena…
I dođe noć olujna, ponese sa sobom neka dela, (kao da ih odabra za izložbe «tamošnje»). I bi ćutnja i tišina i primetih slikara, predveče, kako sa rancem na leđima šeta SAM ulicom, opustošenom…
Te večeri u hotelu «Drina», slika njegova »Splavar na Drini», u prirodnoj veličini. Uslikan tu leta davnog, splavar splavom brodi, čak i sad kad splavovi Drinom više ne plove…ponekad samo radi podsećanja. Znam i ono odelo belo, prteno, ne čini se slučajno, kao odela ratnička. Ratnici «Drinski» Drinu krotiše, u splavovima, građu upakovanu, nizvodno, kroz talase, trebalo je sačuvati do uvira Drine u Savu, (nestajali su ponekad splavari zajedno sa građom rasturenom u nabujaloj reci). Ipak, slika splavarska čini se večita.
Skoro beše Preobraženje i Sabor podno zidova manastirskih. Kiša pusti sunce da predveče malo odsjaji… slika Svetog Spasa, dar slikarev manastiru svetli jače od sunca, što se tek kroz kišu probilo, posebno oreoli oko glava Svetiteljskih… A glave verujućih okrenute gore, primaju svetlost spasonosnu…
P.S. Nastavak sledi..
(Priče o Rači, Tari, ljudima iz zavičaja. A sledi i priča o splavarima na Drini i o onome što jesmo i što bi trebalo da smo?..)
Nada Lukić – Drinska ljpavicevic@zj.ptt.yu
