Delegacije vojski koje su započele i razbuktale najveći rat koji je čovečanstvo do tada zapamtilo, sastale su se da ga i okončaju.
Novinari iz čitavog sveta zabeležili su, da se od zaborava sačuva, da je 11. dana u 11. mesecu 1918. godine, tačno u 11 časova, odlučeno da se ućutkaju odjeci topova, da se zakopaju puške i bajoneti i da se zatre strah širom Evrope i sveta.
Dogodilo se to u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, a ono što je toga dana dogovoreno, važilo je do ratifikovanja mirovnog sporazuma donetog u Versaju, na Vidovdan 1919. godine.
Upravo je Foš jedan od glavnih kreatora tog ugovora u kojem su definisani brojni detalji – prekid neprijateljstava, povlačenje nemačkih trupa iza granica, neuništavanje infrastrukture, razmenu zarobljenika, obećanje reparacija, uništavanje nemačkih ratnih brodova i podmornica, kao i postupanje tokom primirja.
Kada je taj Ugovor o primirju pročitan u francuskom parlamentu, o Srbiji, zemlji pobednici, govorilo se u hvalospevima.
Reči divljenja nisu štedeli ni najvažniji francuski političari toga doba, od predsednika parlamenta Pola Dešanela, do maršala Franše Deperea. Pohvale Srbiji je izrekao i ministar inostranih dela Žan-Mari Pison.
Broj žrtava u Prvom svetskom ratu je premašio 15 miliona, a Srbija je bila među država sa najvećim brojem žrtava u odnosu na broj stanovnika.
A kako je srpska vojska zapravo dočekala vest o prekidu neprijateljstava?
Upravo je maršal Depere bio glavni saveznički čovek u srpskoj vojsci, u danima koji su prethodili potpisivanju primirja.
Vladala je tih dana kakofonija naredbi, ovlašćenja i malo ko je znao šta o određenom postupku misle u Londonu, u Parizu ili u Moskvi.
Bio je deveti novembar, kada je Depere poslao depešu vojvodi Živojinu Mišiću, kojom ga je zamolio da pripremi opremu, mehanizaciju, teren i ljudstvo za francuski prelazak preko Dunava. Govorilo se o tome da se “dejstva imaju nastaviti sve dok Mađari ne budu odgovorili na postavljeni ultimatum”.
Dan kasnije, u Generalštab srpske vojske, stizale su vesti koje su pokazale da neprijatelj ipak pristaje na sve ultimatume.
“Nemački delegati za pregovore otputovali su na francuski front. Nemačka flota kod Kila se pobunila, ali nemački vojnici u Belgiji bacaju puške…”
Tako je izgledala poruka ministra vojnog Generalštabu, dostavljena 10. novembra 1918. godine u 10.30 izjutra.
Šef sekcije za vezu pri štabu komande Savezničkih vojski, poslao je iste večeri još značajniju poruku.
“Viljem je abdicirao, a dužnost šefa države otpravlja kancelar do regulisanja pitanja stvorenog abdiciranjem…”
A onda je od istog oficira za vezu Generalštab dobio i poruku koju su vojnici širom sveta, na svim svetskim ratištima, čekali godinama.
“Po zapovesti maršala Foša, neprijateljstva se obustavljaju od 11. novembra u 11 časova, po francuskom vremenu. Savezničke trupe neće prelaziti do novog naređenja, liniju postignutu do toga, danas, u taj čas”.
I tako je rat završen.
Ta poruka, dostavljena pola sata nakon zvaničnog ratifikovanja Ugovora o primirju, ipak nije u potpunosti upasivila aktivnosti srpske vojske.
Već u tom trenutku, Generalštab je imao važna posla u vezi sa unutrašnjim pitanjima. Bilo je potrebno napraviti sponu između Vlade Narodnog Vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu i vrha srpske vojske. Za to je određen đeneralštabni potpukovnik Dušan Simović, a 12. novembra je u Zagreb poslat jedan bataljon, da Simoviću bude na raspolaganju.
Dan nakon što je svet potpisao mir, južni Sloveni su počeli da rešavaju svoje unutrašnje probleme. I svetski i jugoslovenski, rešeni su tokom mirovne konferencije u Parizu.
Istina, kratkoročno.
Post Views: 87
