Izrada pletenih korpi kao uostalom i većine ručno rađenih predmeta za koje kao sirovina služi prirodan materijal, pre svega drvo, danas je gotovo raritetan posao. Jako malo ljudi uopšte zna da radi ovaj posao, sa jedne strane zato što za takve predmete nema više toliko interesa i gotovo da su izašli iz upotrebe, a sa druge zato što su ovakve predmete zamenili neki novi, jeftiniji i brži za izradu, te samim tim pogodniji za komercijalnu upotrebu.
Ipak, još uvek postoje ljudi koji su u stanju da sa svojih deset prstiju naprave pletenu korpu, metlu ili neki drugi predmet koristan za svako domaćinstvo. Jedan od njih je Dmitar Bubalo iz Borova, vremešni starac, vedrog duha, raspoložen za priču, sa željom da znanje koje je stekao u životu prenese i na nekog drugog kako bi se neka zanimanja očuvala u vremenima u kojima sveopšti napredak tehnologije ponekad i nemilosrdno ruši sve pred sobom.
Dmitar Bubalo rođen je u Ličkom Petrovom Selu, mestu nedaleko od Plitvičkih jezera. Rano je ostao bez oca kojeg su 1941. godine ubile ustaše, a nakon Drugog svetskog rata njegova porodica je kolonizovana u Bačku, u Bački Brestovac kod Odžaka. Odatle se doselio u Borovo gde je na samoj periferiji ovog mesta, tik uz Dunav, proveo veći deo svog života.
– U životu sam se bavio raznim stvarima jer sam rano ostao bez oca kada sam imao samo sedam godina. Bio sam prinuđen da se snalazim tako da sam ovde u Borovu završio zanat za obućara. Posle toga sam bio u armiji tri godine, u mornarici, a potom se i oženio sa 25 godina. Narodski rečeno, u glavi imam sto zanata za koje nisam školovan i taj talenat sam nasledio upravo od pokojnog oca. On se kao nepismeni seljak samouko bavio kovačkim poslovima. Potkivao je konje, štrojio volove, radio je razne kolarske radnje i od njega sam sigurno nasledio tu osobinu. Nažalost, nisam imao prilike da na nekog prenesem ovo moje znanje jer u novije vreme kad su se pojavili novi alati, svako je mogao ponešto od toga da nauči i nisam imao razloga da to sve pratim kao i da nekoga učim – započinje svoju priču deda Mito koji neosporno ima talenat i ruke kojima može da napravi gotovo sve što zamisli.
– Prvu stvar koju sam napravio svojim rukama bio je točak za bicikl, pošto sam zadnji točak polomio i trebalo je promeniti felgu. Ja sam za to, krijući od starije braće, našao stari točak, preselio žbice na njega i napravio sve novo. Braća mi posle nisu verovala da sam to popravio i tvrdili su da sam točak negde ukrao. Posle toga sam izučio zanat, a gradio sam i svoju kuću pa sam naučio i zidarske poslove. Pravio sam primitivne kapije bez bušilice, brusilice i aparata, samo ručno tzv. mađarski sistem, sa nitnama koje sam opet sam pravio od žice.
I danas kod Mite ljudi dolaze da im naoštri noževe, motike, makaze ili da im nasadi sekire i čekiće, rad ga održava i ispunjava mu dan.
Korpe široke namene
U svojoj kući deda Mito ima malu radionicu iz koje je svojevremeno izašao velik broj različitih predmeta za različitu namenu. U toj radionici nije pravio samo predmete nego i alate kojima ih je izrađivao.
Jedan od najzanimljivijih poslova koje je radio je izrada pletenih korpi. Ovim poslom bavi se i danas iako u daleko manjem obimu jer je potreba za ovakvim korpama sve manja, a stigle su ga i godine. Pletene korpe koje Dmitar ručno radi su od potpuno prirodnog materijala.
– Najbolji materijal za korpu je kultivisana vrba, odnosno ona koja se sadi. Ta vrba ima osobinu da je savitljiva i od nje se može zavezati i čvor, a da ne pukne. Da izrađujem korpe naučio sam u trećoj životnoj dobi, kada sam imao skoro 60 godina. To sam naučio silom prilika jer za vreme ovog poslednjeg rata nismo imali sredstava za život, bila nam je uskraćena penzija pa smo morali od nečega da živimo. Za jednu korpu treba dosta vremena jer to se sporo radi.
Korpe koje pravi deda Dmitar vrlo su praktične i imaju široku namenu. Sa njom se mogu prenositi kukuruzi, krompiri, drva i razni drugi predmeti, voće i povrće.
– Sam materijal sam nabavio u Bosni, jedan prijatelj koji se bavi izradom korpi i cegera mi je doneo sadni materijal koji se sastoji od šibe i reznica od dvadesetak centimetara koje se zabodu u obrađenu zemlju s tim da se iznad ostavi dva pupa. Kada vrba izraste i kada bude spremna za upotrebu treba je odseći do zemlje i ona se ponovo sledeće godine obnavlja i može se koristiti za izradu korpi i drugih pletenih predmeta – navodi deda Mito koji iako živi pored Dunava ne koristi vrbe koje rastu uz ovu reku jer smatra da su daleko lošijeg kvaliteta.
– Vrbe na Dunavu su dosta lošije od ovih kultivisanih zato što nepravilno rastu i imaju dosta grančica. Takođe, nisu dovoljno savitljive, pa lako pucaju. Druga stvar, one rastu i tamo gde pase stoka pa krave često znaju da pojedu mladicu i vrlo često grane budu oštećene – priča Dmitar o nedostacima kod dunavskih vrba.
Korpa kad se osuši asocira na armaturu, a kada se napravi treba joj desetak dana da se osuši i da se stavi u upotrebu. Jedino što može da joj škodi su miševi i zato u njoj ne treba držati ništa što bi miševima bilo zanimljivo jer mogu da je oštete i progrizu.
– Korpu ne premazujem ni sa čim i potpuno je prirodna, a za njenu izradu napravio sam i kalup koji je neophodan jer bez njega bi skoro svaka korpa bila drugačija. Neka bude kriva, neka uža ili šira, a kalup mi služi da vodi korpu i da izgleda simetrično, kao tanjir, da ima svoj oblik i jačinu, da budu sve jednake visine i da idu jedna u drugu. Na korpama sam radio i neke dorade, mnogi su radili korpe bez venca na dnu, a on je zapravo temelj korpe i kad se on podere korpa se raspe. Zato je on garancija da korpa duže traje.
Ne zna se pravi broj koliko grana treba za izradu jedne korpe, a broj upotrebljenih grana zavisi i od njihove veličine.
– Tanje grane upotrebljavaju se za dno, a najdeblje za telo korpe, dok najduže idu za uvo, odnosno ručke korpe. Pre rada sve se treba raščlaniti i pripremiti za koji deo ide koja grana. Ja to uvek ranije uradim i kasnije mi bude lakše. Nisam brojao ni koliko sam napravio korpi, ali mislim da sam uradio više od četiristo komada. Nekada sam ih prodavao pa ih nisam brojao, a ljudi su znali da ih uzimaju odmah čim ih uradim.
Želja da prenese znanјe na nekog drugog
Korpe se danas u domaćinstvima sve manje koriste jer su i njih zamenile mašine i drugi priklјučni strojevi, pogotovo tamo gde je uvećana proizvodnja.
– Ovaj posao je jako interesantan i prosto je neodoljiv, bar za mene. Jeste malo komplikovano, ali kad se nauči ništa nije teško. Koga sam ja poznavao da se bavi ovim poslom danas više nije živ i zato je ovo posao koji se polako gasi, jako malo je ljudi koji su naučili ovo da rade. Voleo bih da se neko javi da ga naučim ovom poslu, pa da on produži ovaj zanat. To me niko nije učio, gledao sam sa gotove korpe, neke stvari sam sam primenio kao što je npr. izrada venca kojeg sam opet video da ima na cegerima, a nisam znao da napravim uvo korpe i to mi je pokazao jedan pokojni kolega, naprosto ne možeš sve da izmisliš – napominje deda Mito.
Od mnogobrojnih predmeta koje je nekada pravio, pored izrade korpi Dmitar danas pravi i metle tzv. korovače.
– Ovo je takođe malo zaboravljeno i ljudi ih danas retko prave, a nekada ih je svaka kuća imala. Neko je ove metle vezao žicom ili špagom, ja ih vežem gumom jer smatram da je mnogo bolje. U nju čovek ne mora ništa da ulaže, sirovina se dobija iz semena koje posejem po bašti i metla izraste, a za samu izradu nije potrebna ni struja ni voda, samo rad. Za jedan dan mogu da napravim i tridesetak metli – priča Dmitar.
Iako u vremenu široke potrošnje i napretka tehnologije gotovo da nema mesta za ručni rad i kvalitetnu robu, još uvek se nađu ljudi koji cene ovakav i sličan rad, koji vole da u svom domaćinstvu imaju predmete ručne izrade kod kojih kvalitet nije sporan, a kupovina u potpunosti opravdana. Stari zanati, iako danas ne toliko profitabilni, ipak imaju dušu i upravo zbog te činjenice ljudi se vežu za njih. Ručno napraviti korpu, bure ili nešto treće prava je umetnost zato su i ljudi poput Dmitra Bubala svojevrsni umetnici, a predmeti koje oni izrađuju prava mala remek dela.
Majstor da napravi bure
U moru predmeta koje je napravio svojim rukama svakako spadaju i burad za vino i rakiju. Burad je popravljao, ali i samostalno izrađivao.
– Svojevremeno sam naučio da pravim i burad. To nije jednostavna stvar i svako bure govori samo za sebe, ne možeš da napraviš bure i da kažeš da je dobro sve dok u njega ne uspeš nešto. Tek kad nešto u njega uspeš, bure progovori. Taj posao sam prestao da radim davnih godina, pogotovo kada je došla plastika i posude svakakve vrste koje su jeftinije, možda praktičnije, ali kvalitetnije sigurno nisu.
Dizalica sa šestostepenom redukcijom
U dvorištu Dmitra Bubala od izuzetne koristi je i dizalica koja služi za podizanje različitog materijala sa obale Dunava. Dizalica sve manje služi njemu, a sve više mlađim komšijama koji sa obale podižu čamce i drva.
– Za ovu dizalicu dobio sam vitlo sa broda koje je inače služilo za dizanje sidra. To sam našao na otpadu i ovo vitlo radilo je na kurblu, dva čoveka su mogla da vrte taj zupčanik. Međutim to je bilo naporno i ja sam napravio električni pogon, našao sam motor od jednog kilovata, istokario sam remenice od drveta i dobio sam šestostepenu redukciju. To sam sve radio sa običnom brusilicom bez ikakvih šablona i mera, a nigde nisam upotrebio ni metar, sve je išlo na oko. Mnogi i ne veruju da sam to ja radio, a sa ovom dizalicom može da se diže svaki teret od nivoa Dunava pa do same konstrukcije. Nikada nisam testirao koju sam težinu podigao, ali motor nikada nije stao i bez problema diže drva, čamce i sve što treba da se podigne sa dunavske obale – završava deda Mita priču o svojim kreacijama.
The post U glavi ima sto zanata appeared first on srbi hr.
