B. Rankov Gošin
U oba srpska hrama u Berlinu obeleženi su Badnje veče i Božić. Posle unošenja badnjaka u Sabornom hramu Svetog Save na Vedingu ponoćnu liturgiju je služio episkop Diseldorfa i Nemačke Grigorije, sa protojerejima stavroforima Radomirom Kolundžićem i Veljkom Gačićem. Potom se vladika Grigorije vernom narodu obratio besedom o značaju Hristovog rođenja i dobre volje za naš život i naše spasenje. Ponoćnoj službi prisustvovali su i ambasador Republike Srbije u Berlinu, Snežana Janković sa suprugom i Predrag Đokić iz Ambasade Bosne i Hercegovine.
Svetu liturgiju u Crkvi Vaskrsenja Hristovog na Tempelhofu služio je protojerej stavrofor Dragan Sekulić, a badnjak je u crkvu uneo Saša Dobrić.
– Veoma sam se obradovao kada mi je otac Dragan rekao da ću ja biti taj koji će uneti badnjak, ovo je prvi put da sam imao tu čast – ističe Saša, koji je sa porodicom uvek angažovan u crkvi o praznicima.
Druženje u porti
Tako je bilo i ovaj put kada je posle liturgije služio piće brojnim parohijanima koji su ostali da se druže u porti hrama na Tempelhofu.
– Ove godine na Badnje veče je veoma toplo, puno ljudi je ostalo da popije nešto i dobro raspoloženje, koje ide uz ovaj dan, podeli sa ostalima. Prošle godine je bilo znatno hladnije, pa su ljudi uzimali badnjake i odmah odlazili kući. Ovoga puta provodimo jedno izuzetno lepo Badnje veče. Tek kada se u ovako velikom broju okupimo povodom značajnih proslava, vidimo koliko nas ima – kaže Saša.
A među okupljenima u hramu i porti bilo je i mnogo dece svih uzrasta. Tako Nevena Piperin, čim je jednogodišnji Petar Teodor malo stasao, nije htela da propusti da i on prisustvuje Badnjoj večeri u crkvi, zajedno sa sestrom Katarinom i tatom Aleksejem.
– Trudimo se da po našim običajima proslavimo Božić, kod kuće u krugu porodice, a na Badnje veče dođemo i u crkvu, da deca nauče tradiciju. Za Badnje veče pripremili smo posnu hranu, a sutra je na redu mrsno. Aleksej se angažovao oko badnjaka, a oko trpeze sam se ja potrudila. Sada će sedma godina od kako smo u Berlin stigli iz Moskve, gde smo živeli četiri godine – priča Nevena.
Srbija kao Rusija
Njen suprug, Aleksej Kuleš, svoj ruski zavičaj ne razlikuje mnogo od Neveninog zavičaja u Srbiji.
– U Srbiju idemo mnogo češće na odmor, a u današnje vreme odlasci u Moskvu više nisu tako jednostavni. Kod nas u Rusiji mnogo se poštuje ženina familija i, naravno, naši putevi mnogo češće vode u Srbiju, kod Nevenine rodbine u Beograd, a i rodbina iz Srbije često dolazi kod nas. Odrastao sam prilično južnije od Moskve, u Tiraspolju, glavnom gradu ruske oblasti Pridnjestrovlje, koja je u vreme Sovjetskog Saveza bila pridodata tadašnjoj Sovjetskoj Republici Moldaviji. Taj deo, u kulturološkom i geografskom smislu, uopšte nije daleko od Balkana. Podunavlje je veoma slično Pridnjestrovlju, pa Srbiju ne doživljavam kao neko strano podneblje.
Katarina je navela da ide u prvi razred.
– Govorim srpski, ruski i nemački jezik, a u školi ću najpre naučiti još i engleski. Brat Petar Teodor je tek napunio godinu dana pa ne može ništa da vam kaže – dodaje u šali Katarina Kuleš.
Sin je položajnik
Sa decom je došao i bračni par Violeta Petrović i Miloš Jelisavac.
– U Berlinu smo već 21 godinu, gde su deca i rođena. Suprug Miloš je iz Aranđelovca, bavi se građevinskim poslovima, dok ja radim u knjigovodstvu. Tu mi je i brat, Vladan Petrović sa porodicom, a mi smo iz Cerovca, koji je između Topole i Smederevske Palanke. Za Božić pravimo česnicu, a jedan od sinova će biti položajnik. Božić slavimo uglavnom kod kuće, ali nekad u to vreme odemo i u Srbiju, pa slavimo kod kuće. Viđamo se sa našim ljudima uglavnom vikendom, a ostalim danima je malo teže zbog posla. Obično leti odlazimo u zavičaj, i poneki put zimi. Za Badnje veče smo naravno spremili posno, a sutra, na prvi dan Božića, imaćemo prasetinu na trpezi – priča nam Violeta.
Svi uz crkvu
Saša Dobrić je rodom iz Novog Pazara. Njegov otac Velibor je ranije takođe bio angažovan oko crkve. Sada na bogosluženjima Sašini sinovi, gimnazijalci Konstantin i Pavle, često učestvuju kao čteci.
Osim što je uneo badnjak u crkvu, Saša se angažovao i ranije da se sve pripremi kako treba. Doneo je slamu, sa drugima postavio šator pred ulazom da zaštiti vernike ukoliko pada kiša. Našao je malo vremena da svoje utiske saopšti “Vestima”:
– Naš porodični badnjak sam isekao u šumi u Celendorfu, doneo sam ga kući i stavili smo ga na slamu. U slamu ide i neki slatkiš i neka sitna para. Supruga Nataša je pripremila posnu hranu. Pošto sam doneo badnjak išao sam kod zeta u njegovu baštensku kućicu, gde smo okretali prase, što je porodična tradicija već godinama. Sa nama će večeras biti i moj otac Velibor, a sutra ćemo ići kod sestre i zeta.
Sašina supruga Nataša je sa roditeljima, tokom devedesetih, iz Pakraca dospela najpre u Kotor, a zatim u Osečinu kod Valjeva, gde njeni roditelji i danas žive. Njen otac protojerej stavrofor Mihajlo Stanković bio je, do početka rata devedesetih, starešina u Crkvi Svetog Jovana Preteče, jedinoj srpskoj crkvi u Jasenovcu koja je 2000. godine proglašena za manastir. Danas je u penziji, ali aktivan u manastiru Plužac na čijem se osnivanju i izgradnji značajno angažovao. Natašin brat, Milan Stanković, takođe je sveštenik u Eparhiji valjevskoj.
– Za Novu godinu smo bili kod Natašine familije u Osečini. Moj otac je iz Novog Pazara, ali su se stričevi preselili u Beograd, pa vreme kod moje familije više provodimo u Beogradu – navodi Saša.
Čuvamo tradiciju
Stanislav i Danijela Uram sa ćerkama, Sanjom i Sarom, nakon što su radost Badnjeg dana podelili sa prijateljima, došli su i na Badnje veče u Crkvu Vaskrsenja Hristovog. Danijela nam je saopštila:
– Mi danas postimo, bili smo i kod prijatelja, i oni su spremali posni pasulj, a ja sam napravila pitu sa spanaćem. Tako je bilo lepo druženje tokom Badnjeg dana, a posle toga smo, evo, došli smo u crkvu da malo osvežimo kontakte sa našim ljudima i našom tradicijom. Ja sam fizioterapeut, došla sam 2006. godine iz Čelareva kod Bačke Palanke. Za sada sam kod kuće sa bebom, nadam se još pola godine, pa ću se možda vratiti stalnom poslu u bolnici. Stanislav se bavi knjigovodstvom, a Sanja ide u 11. razred, pa se nadamo da će nastaviti školovanje na univerzitetu.
Stanislav Uram je još dodao:
– Ja sam sa devet godina sa roditeljima, iz slovačkog sela Gložan kod Čelareva, došao u Nemačku. Nastojimo svake godine da odemo na odmor u Srbiju, a ove godine smo bili čak tri puta. Nas Slovake u Srbiji zemljaci iz matice više smatraju za Srbe, iako mi negujemo našu kulturu i tradiciju, čemu posebno doprinosi slovačka gimnazija u Bačkom Petrovcu. Neke stare slovačke dijalekte i običaje ipak uspevamo da održimo, koji su i u samoj Slovačkoj davno izumrli.
Božićni izlet među zemljake
Familija Ilić, koja živi u pokrajini Severna Rajna – Vestfalija, poželela je da konačno upozna glavni grad Nemačke, a i da se uveri kako Srbi u Berlinu proslavljaju Božić. Jelena Ilić kaže da žive u mestu Monhajm am Rajn kod Diseldorfa.
– Tamo smo više od 20 godina, a došli smo iz Vrnjačke Banje. Specijalno smo kao turisti za ovu priliku došli u Berlin da proslavimo Badnje veče i Božić. Planiramo da prisustvujemo i ponoćnoj liturgiji u Crkvi Sveti Sava na Vedingu, što nam neće biti problem jer nam je hotel u blizini. Već u nedelju se vraćamo. Veoma nas je interesovalo kako se slavi naš Božić u drugim gradovima. Zaposlena sam u medicinskoj struci, kod jedne doktorke iz Beograda, koja u Monhajmu na Rajni ima očnu ordinaciju – navodi Jelena.
Darko se potrudio da mu kafanski život iz Vrnjačke Banje ne nedostaje u Monhajmu na Rajni, i naglasio je:
– Škole smo završili u Vrnjačkoj Banji, najpre sam ja došao, a onda Jelena sa starijim sinom. Zatim nam se rodio i drugi sin. Posle škole sam došao u Nemačku i sredio boravak, a zatim sredinom devedesetih se vratio u Srbiju kako bih odslužio vojni rok. Radim kao samostalni ugostitelj, imam svoj kafić. Gosti su uglavnom Nemci, ali se obradujem kada dođe više i naših ljudi. Ugostiteljstvom se bavim više od 30 godina, najpre u Vrnjačkoj Banji, pošto je i moja majka bila u tom poslu, a zatim i ovde u Nemačkoj. Uglavnom odemo dvaput godišnje u Srbiju, za Uskrs i letnji raspust. Prvi put smo u Berlinu. U Monhajmu smo u kontaktu sa dosta naših ljudi, sa kojima se družimo kada nađemo vremena, a drago mi je da ovde vidim ovoliko naših ljudi na okupu.
Stariji sin Miloš je nedavno maturirao.
– Nastavio sam školovanje, a nameravam da se bavim trgovinom u oblasti industrije.
Mlađi brat Miljan ide u osmi razred.
– Uvek se obradujem kada odemo u Vrnjačku Banju, da vidim familiju, kao i da sa vršnjacima u Srbiji igram košarku. Sa rođacima sam često u kontaktu, preko društvenih mreža.
Badnjak nose kući
Danijela Glavaš došla je sa ćerkom Sandrom, koja je u društvu sa drugaricom Anastasijom Ljubisavljević. Danijela kaže:
– Slavimo Badnje veče, uzeli smo badnjak ovde u crkvi, nosimo ga kući, sutra idemo kod roditelja na ručak, a u ponedeljak i nama dolaze gosti. Pored Sandre, imam još dvoje dece, Irenu i Igora, koji su večeras ostali kod kuće, a Igor će doći sutra u crkvu. Njih dvoje inače već studiraju i rade. Došla sam iz Negotina sa roditeljima, i već 30 godina slavimo Božić u Berlinu. Radim u hotelu, i dosta se družimo sa našim ljudima, jer imamo puno kontakata. Deca planiraju da završe školovanje ovde, a planove za kasnije još nemaju. Možda se svi vratimo u Srbiju, nikad se ne zna.
Sandra je još dodala:
– Idem u osmi razred, radujem se što često odlazim u Negotin, odakle su mi mama i tata. Tamo imamo kuću, i ima puno dece sa kojom se družim, uglavnom iz Beča.
Anastasija Ljubisavljević ide u 12. razred i sprema se za maturu.
– Planiram da studiram. Moji roditelji su iz Petrovca na Mlavi, i često odlazimo tamo.
