Bitka za jednu knjigu pod nazivom „Zbornik o Prvoj međunarodnoj konferenciji o logorima Jasenovac“, publikovanu u aprilu 2005, a koja sadrži svedočanstva 12 preživelih Jasenovčana zajedno sa naučnim izveštajima i radovima sa konferencije održane u oktobru 1997. na Kingzboro koledžu u NJujorku, dobiće svoj epilog, po svoj prilici, na sudu. Naime, već sredinom prošle godine sudskom akcijom koju je započeo Bari Lituči, izvršni direktor Instituta za izučavanje Jasenovca (JRI) u Americi, ova knjiga je privremeno zabranjena, a njena distribucija obustavljena.
U pismu koje su potpisali Smilja Tišma, predsednica Udruženja bivših zatočenika logora smrti Jasenovac i drugih koncentracionih logora u NDH, i trojica preživelih iz Jasenovca: arhitekta Cadik Danon, pukovnik jugoslovenske armije u penziji Božo Švarc i major jugoslovenske armije u penziji Josif Erlih, svi iz Beograda, a koje je ovih dana dostavljeno na 44 svetske adrese, objašnjava se stav jedinih preživelih (devetoro je u međuvremenuumrlo), čija se svedočenja nalaze u knjizi.
Ne predaje se
Trećeg marta ove godine održano je u Americi ročište za dogovor između tužioca i tuženih u ovom sporu, gde je došlo do poravnanja sa Petrom Makarom. Ali, profesorka Vanda Šindli se ne predaje, kako kaže, ona želi da opovrgne optužbu i nastavi dalje sa distribucijom knjige o Jasenovcu.
Prepreke na sve strane
„Mi vam pišemo zato što smo duboko zabrinuti nad sudbinom prve dragocene knjige koja na engleskom jeziku opisuje šta se dogodilo u Jasenovcu za javnost u Americi i na engleskom govornom području. Prema našoj proceni, u Jasenovcu je groznom smrću usmrćeno najmanje pola miliona Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista. Mi taj logor ne bismo nazvali ‘Aušvic na Balkanu’. Jasenovac je bio strašniji od Aušvica… U Jasenovcu, hrvatski fašisti, ustaše, su žrtve dovodili ispred masovnih grobnica i udarali maljevima po lobanji, ili su ih klali i onda bacali u reke ili planinske jame. Dvanaestoro nas koji smo nekim čudom preživeli Jasenovac i bili još u životu oktobra 1997, opisali smo užase koje smo doživeli ili videli, na Prvoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u NJujorku… Nas trojica, koji smo još živi u Beogradu, ogorčeni smo zbog sudske akcije koja je izazvala privremenu zabranu knjige i preti da je uništi“, kaže se u pismu i dodaje: „Mi smo ispitali kratku istoriju pomenutog Instituta i proučili smo dve optužbe koje su podneli g. Lituči i njegovi saveznici i došli smo do jednog osnovnog zaključka, koji je za nas bitan. Lituči, kao jedan od organizatora oktobarske konferencije, pokupio je od aktivnih učesnika izlaganja i radove tvrdeći da će oni biti korišćeni za jednu knjigu o konferenciji. Tokom skoro blizu osam godina g. Lituči nije ostvario ono što je najavio, mada je 2002. stekao punu kontrolu nad Institutom, postavši njegov izvršni direktor…
Između tri vatre
– U ovaj slučaj obe strane iz Amerike žele da uvuku Savez jevrejskih opština SCG, stižu nam razni faksovi, iako mi 1997. nismo ni bili pozvani, niti smo zvanično učestvovali preko svojih predstavnika na konferenciji u NJujorku – ističe predsednik Saveza jevrejskih opština Aca Singer, navodeći i primer američkog istoričara Elija Rozenbauma koji tvrdi da je objavljeni „tekst zaprepašćujuće netačan…“
– U ovaj događaj ne želimo da se mešamo, niti imamo takve kompetencije. Privatno, slažem se da bi svaka knjiga koja raskrinkava Jasenovac trebalo da bude objavljena, ali ovu nisam imao prilike da čitam – zaključuje Singer.
Drugi ljudi su se latili onog što g. Lituči nije ostvario, pogođeni neobjašnjivim kašnjenjem knjige: gospođa Vanda Šindli, predavač na Teksas Univerzitetu i ranije član Upravnog odbora Instituta (JRI) i gospodin Petar Makara, jedan od prevodilaca na konferenciji i raniji direktor Instituta. Mi smo im zahvalni za ono što su učinili. Objavljujući Zbornik sa konferencije oni su pomogli širenju istine o Jasenovcu koja je nailazila na mnoge prepreka gotovo svuda, sem u Izraelu“.
Sporna autorska prava
U pismu se dalje navodi: „Od četiri učesnika tužbe samo dva, g. Antun Miletić, istoričar i Aleksandar Mošić, bivši član komisije Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, podneli su tužbe koje imaju pravno valjane osnove. Oni su se požalili da su prekršena autorska prava na njihova izlaganja na konferenciji, jer autori Zbornika nisu tražili dozvolu da ih uključe u knjigu. Ovde treba primetiti da su i Miletić i Mošić registrovali svoja autorska prava sedam godina posle konferencije.
Udruženje bivših zatočenika Jasenovca i njegovih potomaka optužilo je g. Miletića da sprečava širenje istine o Jasenovcu i zatražilo je od njega da povuče svoju tužbu. Zapretilo mu je da će ovaj slučaj podneti na ocenu javnom mnjenju ako to ne uradi. U međuvremenu, Jevreji u Beogradu koji su preživeli holokaust oštro su kritikovali Aleksandra Mošića. NJih 25 potpisali su pismo kojim su od njega zatražili da se izdvoji od Litučijeve akcije. U suprotnom, slučaj će podneti Izvršnom odboru Saveza jevrejskih opština, tražeći da to telo razmotri da li priliči da Mošić ostane predsednik Memorijalne komisije Saveza, ako ne povuče tužbu protiv tvoraca prve značajne knjige o Jasenovcu na američkom tlu“, ističe se u pismu.
Delo (ni)je piratsko
Bitka da ova knjiga s jedne strane slobodno ugleda svetlo dana i da bude pristupačna svima koji žele da je pročitaju, ali i borba da Zbornik i dalje bude „pod embargom“, nastavlja se ovih dana i preko okeana, u srpskoj prestonici. Svako ima svoje razloge i argumente – za i protiv. Jedan od „prozvanih“ je 86-godišnji Aleksandar Mošić, koji je 1997. na konferenciji prezentovao rad o bogatstvu Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, s posebnim osvrtom na dokumenta iz Jasenovca. Danas je Mošić jedan od članova Upravnog odbora Instituta za izučavanje Jasenovca u Americi (JRI) i urednik njihovog časopisa.
– Zbornik iz Dalasa je piratsko izdanje – tvrdi Mošić novinaru „Vesti“. – U prvom redu, priređivači nisu zatražili saglasnost da objave moj autorski rad. Iako je samo moje izlaganje tačno preneto u Zborniku, to isto se ne odnosi i na deo diskusija. Ostajem i dalje pri svojoj tužbi, i nemam nameru da je povučem, osim ako tako ne odluči Upravni odbor JRI. Takođe, neću podneti ostavku ni na mesto predsednika Memorijalne komisije Saveza jevrejskih opština, jer u tom svojstvu nisam ni nastupao u NJujorku.
Na pitanje zašto Institut u NJujorku nije skoro osam godina ništa uradio na publikovanju svedočanstava žrtava Jasenovca, Mošić kaže: – Nije bilo dovoljno sredstava. Ali, zato će u aprilu ove godine biti objavljeno autorizovano izdanje Instituta sa izlaganjima učesnika.
Ali, sa stavom Mošića i njujorškog Instituta ne slaže se 25 potpisnika beogradskih Jevreja, što „Vestima“ obrazlaže u njihovo ime Luci Petrović, takođe žrtva holokausta.
– I dalje sam čvrsta u ubeđenju da je ružno tražiti „kopirajt“ naknadno, tek onda kada to postane sredstvo borbe za zabranu jedne knjige, naročito ako nije rezultat neke studije i ličnog proučavanja. Objavljeni zbornik, tvrdim, nije piratska knjiga, a njeno zabranjivanje u Americi nas je podsetilo na doba nacističkog spaljivanja knjiga. čudno je da Mošić sada insistira na autorskim pravima, a to isto nije svojevremeno tražio kada je organizovana promocija reprinta „Crne knjige“ o zločinima nacista i njihovih saveznika nad Jevrejima u Jugoslaviji, ali uz nove predgovore koje su napisali Bari Lituči i lično on. Koliko mi je poznato, neki od potpisnika peticije zabraniće publikovanje svojih radova u knjizi koju priprema Lituči i njegov Institut, jer mi smo zadovoljni već objavljenim Zbornikom.
Jedno je sigurno: ako ne dođe do sporazuma počeće pravo suđenje. Tako će još jedna istina o stradanjima u Jasenovcu morati opet da sačeka neko drugo vreme.
Povući tužbu
Izvršni odbor Saveza razmatrao je peticiju grupe Jevreja koji su zatražili od Mošića da povuče svoju tužbu sa suda ili da podnese ostavku, ali zauzet je stav da u sporu Mošić ne nastupa u svojstvu predsednika Memorijalne komisije Saveza jevrejskih opština SCG. Na insistiranje preživelih iz Jasenovca i grupe beogradskih Jevreja, ovo pitanje će ponovo biti na dnevnom redu.
