Znamo šta predstavlja kafana za svakog prosečnog Srbina. A evo kako kafanu i Srbe vezuju zapadnjaci.
Osim što se u kafanama jede i pije, u njima se kuju zavere i vode političke polemike, ozbiljnije nego u srpskom parlamentu. Ona je od vitalne važnosti za svakog Srbina i zato što zamenjuje administrativni sistem u kojem ništa ne može da se završi redovnim putem, dok se u kafani ne upoznaju ljudi „za protekciju“ bez koje je život običnog čoveka u Srbiji potpuni haos, pišu britanski i američki putopisci između dva svetska rata.
Putopisi o Srbiji između dva svetska rata britanskih i američkih autora nisu bili mnogobrojni, ali su obilovali opisma kafana, navodi Sanja Lazarević Radak sa Balkanskog instituta SANU u svojoj knjizi „Na granicama Orijenta“. Putopisci su isticali da se kafane nalaze na svakom koraku i predstavljaju ključnu društvenu instituciju koja u mnogome zamenjuje državu, a često i crkvu.
„Koja čaša više sasvim je dovoljna da se ovi Balkanci raspričaju, a u tim dugim, naizgled besmislenim razgovorima krije se obilje korisnih političkih informacija. Putnik sa malo više radoznalosti, ako se potrudi da ostane trezan u pijanom balkanskom ambijentu, mogao bi da sazna mnogo toga: koliko Srbi vole ili mrze Engleze, koliko i šta duguju Rusiji i Rusija njima, šta komunisti misle o monarhistima i obrnuto, poštuju li se kralj i otadžbina, da li se o njima pričaju vicevi, jesu li studenti revolucionarni element srpskog društva, ili je to samo još jedan mit… Saznaće i kakav je standard stanovništva i hoće li uskoro početi novi rat, da li će neko od vladara biti ubijen, ili je to samo predrasuda o Balkancima da su im politička ubistva hobi. Ležerni, svakodnevni ambijent srpske kafane je ustvari mesto na kojem se vode ozbiljne i žestoke političke polemike, i da u tom ambijentu nema alkohola, kafana bi u pogledu ozbiljnosti rasprava o stvarnom stanju zemlje i odlukama od kojih zavisi njena budućnost, bila daleko ozbiljnija institucija od srpskog parlamenta“, piše Dejvid Futman, britanski diplomata, koji je neposredno pre stupanja na dužnost u Srbiji bio pripadnik MI6 britanskog ministarstva spoljnih poslova.
Morbidna jela izvrsnog ukusa
U kafanu se dolazi svakog dana i u svako doba, konstatuje i američki novinar Dadli Hitkot. Kafana okuplja sve pripadnike društva, i skoro svaki Srbin može sebi da priušti jutarnju kafu ili rakiju, „kojom se na rubu Evrope obično otvaraju oči“. Hitkot ističe prljavštinu i nedostatak komfora u većini srspkih kafana, buku, smeh i ogromne količine duvanskog dima, što ne umanjuje uživanje posetilaca. Zaključuje da lokalne kafane „apsorbuju“ i svakog stranca koji dođe na Balkan, a one u Beogradu sistematizuje po društvenom statusu posetilaca. „Kafana „Srpski kralj“ okuplja srednju klasu i glasne Nemce i ima bogatu kolekciju raznih ljudi. U vodećem gradskom hotelu „Excelsior“ možete sresti hrvatske ministre, bivše minsitre i njihove šegrte. U „Palas“ dolaze Jevreji – poslovni ljudi iz Budimpešte i Vojvodine, dok je „Ruski car“ rezervisan za grupu lokalnih Jevreja. Tu možete sresti i devojke koje u kabareima dobro zarađuju. Ipak, za pravog, stoprocentnog Srbina, sve su to mesta sumnjivog morala, pa on odlazi drugde. Srpski zvaničnici, advokati i lekari posećuju „Moskvu“, a niži sprat ovog hotela ostavljen je onima koji vode noćne poslove. Za pravog Srbina, „Kolarac“ je, takođe, dobro mesto. Političari, novinari i glumci odlaze u „Srpsku krunu“, univerzitetski profesori sede u „Grčkoj kraljici“, a najviđeniji ljudi u „Velikoj Srbiji“. Među beogradskim kafanama nalaze se i dva „Londona“, u istom bloku.U hotel „London“ dolaze Crnogorci. Podrumi spadaju u posebnu kategoriju, po pravilu se zatvaraju u devet i u njima, navodno, nemate obezbeđeno mesto za sedenje“.
Kafana je čak i u periodu najizraženije ekonomske krize od suštinskog značaja za svakodnevnicu svakog Srbina, čak i za onog najsiromašnijeg, piše britanski novinar i prevodilac Lavet Filding Edvards. On je zapanjen „morbidnim jelima izvrsnog ukusa“, kakvi su škembići i prasetina, „koja deluju kao bebe na ražnju“, ali i iznenađen tolikom količnom hrane „po svačijem ukusu i za svačiji džep“. Putopisac ističe orijentalno nasleđe koje se prepoznaje u sporosti, rastegnutom vremenu koje Beograđani provode u kafanama i paradoksalnom preplitanju haosa i uređenosti. Uprkos zapadnoj spoljašnosti, šarenim reklamama, kafi sa šlagom i belim kiflama, atraktivnim fasadama ili elegantnim izlozima po uzoru na one u Londonu i Parizu, beogradska kafana čuva nešto od starog Orijenta. Umesto u sudovima i policiji, na šalterima i u kancelatijama, najvažnije poslove Beograđani obavljaju u kafanama, što Edvards opisuje kao zanimljivo i egzotično, ali i preteće istočnjačko ponašanje.
Bez protekcije loše vam se piše
Futman, takođe, primećuje da u Srbiji nije moguće ostvariti pravo na penziju, platu, potpisati ugovor ili dobiti neophodna dokumenta redovnim putem, već isključivo uz lične kontakte koji se najpre uspostavljaju u – kafani. „Kontakt se zove protekcija, a bez nje nastaje haos u životu običnog građanina. Bez protekcije ministarstva će pred vama samo podizati koridore, a pojedinac će uzalud lutati od vrata do vrata, nadajući se nekom rešenju. Ako vas zvaničnici poznaju, sve će učiniti da vam pomognu. Ako nije tako, loše vam se piše. Kako bi se saznalo ko je kome i preko koga šta učinio, ko treba kome da zahvali ili mu uzvrati uslugu, kao i ko je u srodstvu sa kim i kolike su šanse da se ostvari protekcija, odlazi se u kafanu preko puta Narodnog pozorišta“. To je kafe „Riunione“, objašnjava Futman, gde se pred ručak sjati pola Beograda. „Tu su ljudi koji obavljaju poslove i oni za koje ti poslovi treba da budu obavljeni. To su oni koji nešto mogu da srede u nekom ministarstvu i oni kojima nešto treba da bude sređeno. Zato ovde dolaze političari i njihovi prijatelji, novinari, lokalni i strani. Svakome nešto treba“. Ova mesta su putnicima zanimljiva jer ih posećuju neobični ljudi koji u prvi mah traže cigaretu ili šibicu, da bi nastavili da raspredaju o tragičnoj životnoj sudbini koja ih je zadesila jer nemaju protekciju. To je u kafanama ovog tipa i način da se do protekcije dođe, napominje engleski diplomata.
Zapadni uticaj je samo fasada, ispod nje je malo promenjen istiočnjački mentalitet. „Prosečan stanovnik Beograda ne brine ako na nešto treba da čeka. Za njega je to prirodna funkcija kao i disanje. Ljudi koje lično ne poznajete jedva da su imena. Pokretanje bilo kog pitanja na Balkanu podrazumeva traženje ličnog kontakta – tako je u njihovom poslu, u njihovoj politici, tako je u svakom njihovom režimu ma kako on sebe nazivao. I sve se to veoma često obavlja u kafani. Sporo, uz ručak, piće, kafu, cigaretu…. Zato kafana ostaje mesto od vitalnog značaja za svakog Srbina, jer je kafana mesto gde se završavaju svi poslovi“.
Samo galame, a ništa ne menjaju
Kao što je Srbima prirodno da čekaju, prirodno im je i da svaki čas ulaze u konflikt sa vlašću i međusobno, jer „svaki Srbin je političar“. Paradoks je što niko ne očekuje da će pobune doneti stvarne promene, zaključuje Dejvid Futman. „Sve počinje jednog običnog jutra, uglavnom spontano. Nekoliko stotina studenata okupira zgradu Univerziteta i pravi barikade. Policija napravi kordon i sprečava da do studenata dođe moralna podrška ili pomoć u hrani, a ako ni tada ne odustanu, kreće bitka u kojoj se studenti protiv pendreka bore stolicama. Policija ih na kraju odvodi u zatvor i nakon kraćeg vremena pušta na slobodu. Ako nemire ne izazovu studenti, to će uraditi neko drugi, a za to vreme, uprkos barikadama i saobraćajnom kolapsu, Beograđani normalno obavljaju svakodnevne poslove. Umesto istinske rešenosti da se nešto promeni, samo se podiže galama, nakon koje će se sve vratiti na staro, jer se uvek jedna ista imena smenjuju sa jedne pozicije na drugu“.
Zorica Žarković
